Настанак БиХ као двоентитетске државе која се састоји од Републике Српске са већински српским становништвом, и Федерације БиХ са мешовитим хрватским и бошњачким становништвом
Као полазиште у преговорима служили су принципи усаглашени на преговорима у Женеви 8. септембра 1995. и Њујорку 26. септембра 1995. године, а из њих је сачињен Општи оквирни споразум за мир у БиХ, а своје иницијале као знак пристанка на Споразум, уз договор да се он потпише у Паризу, ставили су Алија Изетбеговић (за Републику БиХ), Слободан Милошевић (за СРЈ, а као гаранти за РС), Фрањо Туђман (за Републику Хрватску) 21. новембра 1995.[2]
По питању државног уређења БиХ, Милошевић и Туђман су се слагали да средишње установе буду што слабије, насупрот жељи Изетбеговића и бошњачке делегације за јаком средишњом владом. Пре почетка споразумевања у Дејтону прихваћено је да Република Српска добије 49%, а Федерација БиХ да добије 51% територије бивше Социјалистичке Републике БиХ, а у Дејтону је направљена карта разграничења. Према тој карти Републици Српској враћени су Мркоњић Град и Шипово.[8] Договорено је да се за подручје Брчког именује арбитражна комисија са три члана, а да она донесе пресуду у року од годину дана о међуентитетској линији разграничења на том подручју.[8]
Споразум је предвидео да се сукобљене војске „после преноса овлаштења” у року од 30 дана повуку „приближно 2 километра” са обе стране од линије сукоба, која је уцртана на картама које су биле Додатак А за Анекс 1-А. У року од 120 дана „после преноса овлаштења” тешко наоружање и војска сукобљених страна морали су се повући у касарне „или друге локације, које одреди командант ИФОР-а”.[11]
Анексом 10: „Стране траже да се одреди Високи представник”, који ће: „а) Надгледати спровођење мирног решења”, а он ће бити и „Високи представник на терену је коначни ауторитет за тумачење овог споразума о цивилном спровођењу мирног решења”.[12]
Анексом 1-А, чланом 1, предвиђено је да СБ УН усвоји резолуцију којом позива државе чланице УН и регионалне организације да учествују у стварању вишенационалних војних снага „ИФОР” (које ће надгледати, помагати и приморавати потписнике да спроведу Споразум), а посебно је наглашено да ће НАТО бити главни организатор ИФОР-а.[13]
Коначни мировни уговор за БиХ три председника република насталих из бивше СФРЈ потписала су у Јелисејској палати у Паризу 14. децембра 1995. Као сведоци уговор су потписали представници Контакт групе, тј. председник САД Бил Клинтон, канцелар Немачке Хелмут Кол, председник Француске Жак Ширак (мај 1995 – мај 2007), британски премијер Џон Мејџор (новембар 1990 – мај 1997), председник Владе Руске Федерације Виктор Степанович Черномирдин (децембар 1992 – март 1998) и представник Европске уније Фелипе Гонзалез.[14]
Шушић, Славољуб Б. (2003). Од Бриона до Дејтона : хронологија кризе на простору Југославије : 1990-1995. Београд: Војноиздавачки завод. ISBN978-86-335-0130-9.