Лапље Село | |
---|---|
Административни подаци | |
Држава | Србија |
Аутономна покрајина | Косово и Метохија |
Управни округ | Косовски |
Општина | Приштина |
Становништво | |
— 2011. | 892[1] |
Географске карактеристике | |
Координате | 42° 35′ 48″ С; 21° 08′ 27″ И / 42.5967° С; 21.1408° И / 42.5967; 21.1408 |
Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
Апс. висина | 555 m |
Остали подаци | |
Поштански број | 38204 |
Лапље Село (алб. Llapllasellë) је насељено место у граду Приштини, на Косову и Метохији. Према попису становништва из 2011. у насељу је живело 892 становника.
По законима самопроглашене Републике Косово насеље се налази у саставу општине Грачаница. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Лапље Село површине 1118 ha.
Мештани Срби у Лапљем Селу добили су царску дозволу 4. маја 1898. године, да могу отворити српску школу. Тада је започета градња школске зграде, као једноспратнице од тврдог материјала, са четири одељења и ходником. Прва прослава школске славе Св. Саве одржана је док још школа није била завршена. Службовао је у цркви и испред школе поп Коста Максимовић. Школски домаћин на првој слави био је Јован Милић.[2]
Православна мала црква изграђена надомак места, посвећена Св. Петки освећена је на празник Св. Тројице (Духове) 1899. године. Дуго је била у развалинама, а потом ју је обновио поп Риста. Ту зато што није била освећена, дуго није држана црквена служба. Освећење је извршио архимандрит Гедеон Марић, управитељ манастира Грачанице, уз саслужење још неких свештеника.[2]
Нова црква је подигнута 1938.[3]
Према попису из 2011. године, Лапље Село има следећи етнички састав становништва:
Националност[1] | 2011.[а] |
Срби | 853 (95.63%) |
Роми | 20 (2.24%) |
Турци | 12 (1.35%) |
остали | 7 (0.78%) |
Укупно | 892 |
Демографија[1][4] | ||
---|---|---|
Година | Становника | |
1948. | 853 | |
1953. | 932 | |
1961. | 1.043 | |
1971. | 1.072 | |
1981. | 1.209 | |
1991. | 1.383 | |
2011. | 892 |
Садашње село је основано ко 1830. године. Да би основали или обновили село и привукли становништво. Господари Џинићи су дали земљу једном роду (Чачићима), али су им сви други досељеници морали бити чифчије. И све до краја Првог светског рата село је било њихов чифлик.
Подаци из 1932.[5]