Мозак у бачви (енгл. Brain in a vat) у филозофији је сценарио који се користи у разним мисаоним експериментима намијењеним извлачењу одређених особина људског схватања знања, стварности, истине, ума, свијести и смисла. То је модерна инкарнација злог демона, мисаоног експеримента Ренеа Декарта, а која потиче од Гилберта Хармана.[1] Уобичајено за многе приче о научној фантастици, он представља сценарио по којем би луди научник, машина или други ентитет могао уклонити мозак особе из тијела, одложити га у бачву течности која би га одржавала у животу и повезати његове неуроне жицама са суперрачунаром који би му пружао електричне импулсе, оне које мозак нормално прима.[2] Према таквим причама, рачунар би тада симулирао стварност (укључујући одговарајуће одговоре на мозгов сопствени излаз), а „бестјелесни” мозак би и даље могао имао сасвим нормална свјесна искуства, попут оних са „тјелесним” мозгом, а да они нису повезани са предметима или догађајима у стварном свијету.
