Nezavisna Albanija

Naziv države koji je preciziran u tekstu Albanske deklaracije o nezavisnosti je Albanija (alb. Shqipëria).^[2] Često se naziva "nezavisna Albanija" (alb. Shqipëria e Mosvarme)^[3], "Albanska država" ^[4] (alb. Shteti Shqiptar) ili "nezavisna država Albanija"^[5][6] (alb. Shteti i pavarur shqiptar)^[7].

Nezavisna Albanija osnovana 28. novembra 1912 je prva Albanska država u modernoj istoriji.^[8] Bila je parlamentarna država a ne monarhija.^[9] Pojedini izvori je tretiraju kao Republiku Albaniju ^[10][11] ili Albansku Republiku.^[12]

Albanija je postala nezavisna država na osnovu četiri ustavotvorne odluke Skupštine u Valoni od 28. novembra 1912.^[13]:

1. Albanija počev od danas treba da bude samostalna, slobodna i nezavisna
2. sa privremenom vladom
3. i većem staraca (senatom) izabranim da pomaže i nadgleda rad vlade
4. dok će komisija biti poslata u Evropu da brani Albanske interese pred Velikim Silama

Teritorija Nezavisne Albanije je bila mnogo veća od teritorije koju obuhvata savremena Republika Albanija jer se sastojala od teritorija koje su obuhvatale sledeća četiri Osmanska vilajeta: Kosovski, Bitoljski, Skadarski i Janjinski Vilajet.^[14][15] Londonskim mirovnim ugovorom potpisanim 30. maja 1913 je teritorija Albanske države smanjena na njen centralni deo pošto je značajan deo teritorije na koji je Albanija polagala pravo podeljen između Balkanskih saveznika (veliki deo severne i zapadne Albanije je dat Srbiji i Crnoj Gori, dok je južni region Čamerije postao deo Grčke.^[16] Kosovo je takođe bilo proglašeno delom nezavisne Albanije u 1912 godini ali je Londonskim ugovorom predato Srbiji na insistiranje Rusije.^[17]

Jedini deo Nezavisne Albanije koji je kontrolisala njena vlada je bila teritorija Valone, Berata, Fjera i Lušnja.^[18]

Albanski Vilajet

Glavni članak: Albanski vilajet

Do septembra 1912 Osmansko carstvo je sprovodilo smišljenu podelu Albanaca na četiri etnički heterogena vilajeta kako bi sprečilo Albansko nacionalno ujedinjenje.^[19] Reforme koje su uveli Mladoturci su izazvale pobunu Albanaca koja je trajala u periodu januar-avgust 1912.^[20] Još u januaru 1912 je Hasan Priština, Albanac koji je bio poslanik u parlamentu Osmanskog carstva, javno upozorio članove parlamenta da će politika koju vodi mladoturska vlada izazvati revoluciju u Albaniji.^[21] Pobuna je bila uspešna i do avgusta 1912 pobunjenici su uspeli da zauzmu čitav Kosovski vilajet (uključujući Novi Pazar, Sjenicu, Prištinu i čak i Skoplje), deo Skadarskog vilajeta (uključujući Elbasan, Përmet i Leskovik), Konicu u Janjinskom vilajetu i Debar u Bitoljskom vilajetu.^[22] Vlada Osmanskog carstva je okončala Albansku pobunu time što je 4. septembra 1912 prihvatila sve zahteve pobunjenika koji su se odnosili na uspostavu autonomnog pravnog i administrativnog sistema za Albance u okviru jednog vilajeta, Albanskog vilajeta.^[23]

Prvi balkanski rat

Glavni članak: Prvi balkanski rat

Uspeh Albanskih pobunjenika je poslao snažan signal susednim državama da je Osmansko Carstvo slabo..^[24] Povrh toga, Srbija se protivila planovima za uspostavljanje Albanskog vilajeta jer je želela da podeli evropsku teritoriju Osmanskog Carstva sa ostalim članicama Balkanskog saveza.^[25] Dogovoreno je da osvojena teritorija do njene podele ima status kondominijuma.^[26]

Albanski lideri, predvođeni Faikom Konicom i Fanom Nolijem, su organizovali veliki miting 7. oktobra 1913 u Bostonu. Odlučili su da Albanci treba da budu "potpuno sjedinjeni sa Osmanskom vladom u borbi protiv neprijatelja carstva" jer "ukoliko Turska bude poražena Balkanski saveznici će rasparčati Albaniju".^[27] Ovakva odluka je bila skopčana sa velikim rizikom jer bi u slučaju poraza Osmanskog Carstva učešće Albanaca u Balkanskim ratovima na Osmanskoj strani poslužilo kao opravdanje Balkanskim saveznicima da međusobno podele Albaniju kao bivšu Osmansku provinciju.^[28] Albanci mobilisani u Osmansku armiju su se u suštini više borili za svoju državu nego za Osmansko Carstvo.^[29]

Tokom Prvog Balkanskog Rata udružene armije Balkanskih saveznika su nadjačale brojčano i strateški inferiornu Osmansku armiju i brzo ostvarile značajan uspeh. One su okupirale skoro čitavu teritoriju Osmanskog Carstva u Evropi, uključujući i teritoriju Albanskog Vilajeta.^[30]

Početkog Novembra 1912 pojedini Albanaci su apelovali kod Franje Josifa II, cara Austrougarskog carstva, objašnjavajući težinu situacije u njihovoj državi jer su delovi četiri vilajeta bili okupirani od strane Balkanskih saveznika.^[31] Austrougarska i Italija su se snažno protivile izlasku Srpske armije na Jadransko more jer je to bilo percipirano kao pretnja njihovoj dominaciji Jadranskim morem zbog opasnosti da Srpska Jadranska luka postane Ruska baza.^[32] Ismail Ćemali, Albanac koji je bio bivši poslanik u Osmanskom carstvu, je osigurao podršku Austrougarske za autonomiju Albanije u okviru Osmanskog Carstva, ali ne i podršku nezavisnosti Albanije.^[33]

Svealbanski kongres

Ismail Ćemali je pozvao pojedine Albance stanovnike različitih delova Albanskog vilajeta da dođu na Svealbanski kongres^[34][35] koji se održavao u Valoni 28. novembra 1912.^[36] Na početku zasedanja Ismail Ćemali je istakao da su prava Albanaca osvojena tokom nedavnih Albanskih pobuna ugrožena i objasnio učesnicima kongresa da bi trebalo da učine sve što mogu da spasu Albaniju.^[37] Zatim je izvršena provera dokumenata^[38] jer je bilo odlučeno da se svaka kaza Albanskog vilajeta računa kao jedan glas, nezavisno od broja prisutnih Albanaca iz te kaze.^[39] Učesnici ovog kongresa se u Albaniji smatraju Očevima Osnivačima Albanije.

Posle proglašenja nezavisnosti

Vojska Kraljevine Srbije je 29 novembra 1912 osvojila Drač bez borbe i uspostavila Drački okrug sa četiri sreza: Drač, Lješ, Elbasan i Tirana.^[40][41] Nove srpske vlasti su bile suočene sa velikim poteškoćama u upravljanju novim okrugom jer su sve udaljene postaje srpske vojske sa malim brojem vojnika bile uništene u roku od nekoliko dana.^[42]

Međunarodni odnosi Albanije su počeli da funkcionišu na državnom nivou pošto je Albanija proglašena nezavisnom i prvi diplomatski napori njene vlade su bili usmereni ka obezbeđivanju međunarodnog priznanja za Albansku državu.^[43] U decembru 1912 delegacija Albanije je uručila memorandum učesnicima Londonske konferencije zahtevajući, na bazi prava etničkih Albanaca, međunarodno priznanje nezavisne Albanije čija je teritorija sačinjena od čitavog Kosovoskog vilajeta, zapadne Makedonije uključujući i Skoplje i Bitolj kao i čitavu teritoriju Epira sve to Arte.^[44]

Oko 120 vodećih političara i intelektualaca iz Albanije je prisustvovalo Albanskom Kongresu u Trstu u periodu 27. februar - 6. mart 1913 zahtevajući od Velikih Sila priznanje političke i ekonomske nezavisnosti Albanije.^[45][46] Isa Boljetinac i Ismail Ćemali su putovali u London u martu 1913 u cilju pridobijanja podrške Velike Britanije njihovoj novoosnovanoj državi.^[47] Janjinu su 6. marta zauzele snage Kraljevine Grčke.^[48] U martu 1913 je grupa od 130 (ili 200) vojnika Kraljevine Srbije ubijena u blizini Prizrena od strane Albanskih pobunjenika u osvetničkoj akciji zbog represije koju je organizovala Srpska vojska.^[49]

U aprilu 1913 armija Kraljevine Srbije se povukla iz Drača ali je ostala u drugim delovima Albanije. Kraljevina Crna Gora je uspela da zauzme Skadar 23. aprila 1913 posle šestomesečne opsade. Međutim, po završetku rata su Velike Sile prisilile Crnu Goru da se povuče iz Skadra u maju 1913.

U maju 1913 delegacija Albanije je zahtevala u Londonu da se imenuje Britanac na poziciju monarha planirane Kneževine Albanije, razmatrajući mogućnost da ponudi tron Obriju Herbertu.^[50]

Londonski mir

Velike Sile nisu uvažile zahteve da prizanju nezavisnost Albanije.^[51] Na početku Londonske konferencije u Decembru 1912 ambasadori svih šest Velikih Sila su odbili planove da se formira nezavisna Albanija.^[52] Naprotiv, odlučile su da Albanija ostane pod suverenitetom Osmanskog Carstva i da njena vlada ima određenu autonomiju.^[53] Pošto je postalo očigledno da će Osmansko Carstvo izgubiti čitavu teritoriju Makedonije i time kopnenu vezu sa Albanijom, Velike Sile su shvatile da treba da promee svoju odluku.^[54]

Londonskim ugovorom o miru potpisanim 30. maja 1913 je značajan deo teritorije na koju je nezavisna Albanija polagala pravo podeljen između Balkanskih saveznika čime je teritorija Albanije svedena na njen centralni deo.^[55]

Posle Londonskog mira

U septembru 1913 nezavisna Albanija je tajno pomagala i podržavala Ohridsko-Debarski ustanak jer je Ismail Ćemali smatrao da je nezavisna Albanija previše slaba da bi se otvoreno sukobila sa Kraljevinom Srbijom.^[56] Čemali je naredio istovremeni napad Albanskih snaga predvođenih Isom Boljetincem i Bajramom Curijem na region Prizrena.^[57] Episkupija (Piškopeja) je bila zauzeta 20. septembra 1913.^[58] Lokalno albansko i Bugarsko stanovništvo je proteralo Srpske vojnike i državne činovnike i formirale liniju fronta 15km istočno od Ohrida. Lokalna uprava je bila ustanovljena u Ohridu.^[59] Oko 100.000 vojnika Kraljevine Srbije je ugušilo ustanak u roku od nekoliko dana. Hiljade su bile ubijene a desetine hiljada stanovnika su pobegle u Bugarsku i Albaniju da bi spasile svoj život. Prema izveštaju Međunarodne Komisije Karnegijeve Fondacije za Međunarodni Mir broj izbeglica Albanske nacionalnosti je bio 25.000.^[60]

Esad Paša Toptani, takođe bivši poslanik u parlamentu Osmanskog Carstva, je 16. oktobra 1913 formirao Republiku Centralnu Albaniju sa administrativnim centrom u Draču.^[61] Toptanijeva država je takođe bila kratkotrajna i nepriznata a njena teritorija je bila između reka Mat na severu i Škumbin na jugu. Ona je dodatno podelila već okrnjenu teritoriju Albanije. Toptani je osporavao status privremene vlade i poricao da je Ćemalijeva vlada legitimna ističući da je u pitanju "privatna kreacija grupe ljudi"^[62][63] U julu 1913 Ismail Ćemali je bezuspešno pokušao da primiri Toptanija tako što ga je postavio za Ministra spoljnih poslova.^[64] Toptani je takođe, kao i Ćemali nešto ranije, bio prisiljen od strane Velikih Sila da se povuče 1. februara 1914.^[65]

U novembru 1913 pro-Osmanske snage u Albaniji su ponudile Albanski tron ministru rata Osmanskog Carstva Izet Paši, koji je bio poreklom Albanac.^[66] Osmansko Carstvo je poslalo agente da podstiču pobune u nadi da će povratiti Osmanski suverenitet nad Albanijom.^[67] Izet Paša je poslao majora Bećira Grebenalija, takođe Albanca, da bude jedan od njegovih glavnih predstavnika u Albaniji. Privremena vlada pod kontrolom Ismaila Ćemalija je zarobila i likvidirala majora Bećira Grebenalija.

Deklaracija nezavisnosti

Na početku zasedanja Ismail Ćemali je istakao da je jedini način da se spreči podela teritorije Albanije između Balkanskih saveznika da se ona konstituiše kao nezavisna država odvajanjem od Osmanskog Carstva.^[68] Ćemalijev predlog je jednoglasno usvojen i odlučeno je da se potpiše deklaracija o nezavisnosti Albanije u ime konstituisane Skupštine u Valoni (alb. Kuvendi i Vlorës) čiji su članovi predstavnici svih područja Albanije.^[69] Deklaracijom o nezavisnosti Albanije je Skupština u Valoni odbacila autonomiju koju je Albanskom vilajetu dodelilo Osmansko Carstvo u svojim planovima od samo nekoliko meseci ranije.^[70] Postignut je konsenzus za potpunu nezavisnost.^[71]

U Valoni 15/28 Novembra 1328/1912.
Na osnovu govora predsednika Ismaila Kemal Bega, u kojem je govorio o velikim nedaćama sa kojima se danas suočava Albanija, svi delegati su jednoglasno odlučili da će Albanija od danas biti samostalna, slobodna i nezavisna.^[72]

– Deklaracija o nezavisnosti Albanije

Zasedanje je tada prekinuto i članovi novoformirane nacionalnog parlamenta su otišli u kuću Ismaila Ćemalija, zajedno sa njim se popeli na sprat i izašli na terasu sa koje je Ćemali pred grupom okupljenih ljudi mahao zastavom urađenom po modelu zastave koju je nekada koristio Skenderbeg.^[73]

Vlada i Senat

Formiranje vlade nove države je odloženo za četvrtu sednicu skupštine održanu 4. decembra 1912 da bi se sačekao dolazak predstavnika svih krajeva Albanije u Valonu.^[74] Tokom te sednice članovi skupštine su izabrali Privremenu Vladu Albanije.^[75] To je bila vlada sastavljena od deset ministara predvođenih Ismailom Ćemalijem do njegovog povlačenja 22 januara 1914.^[76] Skupština je takođe formirala i Senat Albanije (alb. Pleqësi) koji bio sastavljen od 18 članova skupštine i preuzeo savetodavnu ulogu u pogledu privremene vlade Albanije.^[77]

Nezavisna Albanija	Kneževina Albanija	Albanska Republika	Albanska Kraljevina	Albanska Kraljevina pod Italijom	Albanska Kraljevina pod Fašističkom Nemačkom	Socijalistička Republika Albanija	Republika Albanija
1912–1914	1914–1925	1925–1928	1928–1939	1939–1943	1943–1944	1944–1992	since 1992

Ismail Ćemali je postavljen na poziciju prvog premijera nezavisne Albanije.^[78] Na istoj sednici održanoj 4. decembra 1912 skupština je imenovala ostale članove vlade^[79]:

• Predsednik vlade (i de fakto šef države): Ismail Ćemali
• Zamenik predsednika vlade: Dom Nikollë Kaçorri
• Ministar Spoljnih Poslova (privremeno): Ismail Ćemali
• Ministar Unutrašnjih Poslova: Myfit Bej Libohova (u julu 1913 Esad Paša Toptani)
• Ministar Rata: General Mehmet Pashë Derralla (iz Tetova u Makedoniji)
• Ministar Finansija: Abdi Toptani
• Ministar Pravde: Petro Poga
• Ministar Obrazovanja: Luiđ Gurakući
• Ministar Javnih Usluga: Mithat Frašeri (iz Janjine u Grčkoj)
• Ministar Poljoprivrede: Pandeli Cale
• Ministar Pošte i Telegrafa: Lef Nosi

Javne usluge

Samo nedelju dana pošto je Albanija deklarisana nezavisnom formirano je njeno prvo Ministarstvo Pošte i Telegrafa na čijem je čelu bio Lef Nosi. Nezavisna Albanija je preuzela pošte Osmanskog carstva i učinila značajne napore da učini poštanske usluge Albanije prepoznatljivima.^[80] Pošte nezavisne Albanije su upotrebljavale poštanske pečate Osmanskog carstva sve dok ih krajem aprila i početkom maja 1913 nisu zamenili poštanskim pečatima Albanije. Na njima se u gornjem delu nalazilo ime mesta a u donjem delu naziv države Albanije (alb. Shqipenie).^[81] Emisija prvih poštanskih maraka Albanije je obavljena 5 maja 1913. Albanija je 7 jula 1913 podnela zvaničan zahtev za prijem u Svetski poštanski savez.^[82] Ovaj zahtev je odbačen a Albanija je postala član Svetskog poštanskog saveza tek 1922.^[83]

Kada je Albanija ostvarila nezavisnost od Osmanskog carstva 1912 godine njen pravni sistem je nastavio da funkcioniše po Osmanskom običajnom pravu (tur. Mecelle) još određeno vreme.^[84]

Posle proglašenja nezavisnosti 28 novembra 1912 zlatnici i srebrnjaci drugih država su bili u opticaju u Albaniji. Sve do 1926 Albanija nije imala svoju valutu. U nezavisnoj Albaniji je zvanična obračunska valuta bio franak Latinskog Monetarnog Saveza.^[85]

Do 1912 obrazovanje u Albaniji je zavisilo od religije đaka. Muslimani su pohađali Osmanske škole, pravoslavni Grčke a u područjima u blizini slovenskih država stanovništvo je pohađalo Srpske ili Bugarske škole dok su katolici pohađali Italijanske ili Austrijske škole.^[86] Kada je Albanija proglašena nezavisnom 1912 godine njena vlada je preduzela mere da zatvori strane škole i otvori Albanske.^[87] U periodu 1912—1914 nije bilo mnogo mogućnosti za napredak u pogledu obrazovanja u Albaniji zbog političke nestabilnosti i izbijanja Prvog svetskog rata nedugo pošto je Albanija proglašena nezavisnom 1912 godine.^[88] Prva svetovna škola na Albanskom jeziku je otvorena u Skadru 1913 godine.

Grupa boraca sa Kosova predvođenih Isom Boljetincem je bila prvi nukleus oružanih snaga Albanije^[89] koje su osnovane 4. decembra 1912.^[90]

Snage za sprovođenje zakona (žandarmerija i policija) nezavisne Albanije su osnovane 13. Januara 1913.^[91] Oko 70 bivših Osmanskih oficira su bili angažovani kao oficiri snaga za sprovođenje zakona nezavisne Albanije. Prvi direktor policije Albanije je bio Halim Gostivarin dok su prvi komandanti žandarmerije bili Alem Tragjasin, Hysni Toskën, Sali Vranishtin and Hajredin Hekalin. Boja uniforme policije Albanije je bila sivozelena sa crveno-crnim okovratnicima.^[92]

Privreda Albanije je posle njenog proglašavanja nezavisnom državom 1912 godine bila bazirana na primitivnom ratarstvu i stočarstvu bez značajne industrije i sa veoma malo međudržavne trgovine.^[93] Počev od 1912 Albanija je počela aktivnosti usmerene ka sprovođenju agrarne reforme kojom bi se vlasništvo nad obradivom zemljom prenelo sa velikih zemljoposednika na seljake.^[94]

Mirovni ugovori potpisani u Londonu i Bukureštu 1913 godine su regulisali teritorijalne promene nastale po završetku Balkanskih ratova.^[95] Pošto je Londonski mir potpisan ambasadori šest velikih sila su odlučili da formiraju novu državu, Kneževinu Albaniju, kao naslednu kneževinu.^[96][97]

Tačka 1. Osniva se Albanija kao autonomna, suverena i nasledna kneževina po pravu primogeniture, što garantuju šest Sila. Kneza će odrediti šest Sila.^[98]

– Odluka ambasadora šest Velikih Sila doneta 29 jula 1913 tokom 54. sednice ambasadorske konferencije

Velike Sile su odbile da priznaju Privremenu Vladu Albanije i osnovale su Međunarodnu kontrolnu komisiju zaduženu da se stara o administraciji novoosnovanom kneževinom do postavljenja novog monarha.^[99][100] Prva agencija za sprovođenje zakona nove kneževine je bila Međunarodna Žandarmerija.

Mirovnim ugovorom iz Bukurešta, potpisanim 10. avgusta 1913, je stvorena međunarodno priznata Albanija kao nezavisna država.^[101] Stvaranje Albanske države 1913 godine^[102] posle Balkanskih ratova je bio njihov jedini politički rezultat.^[103]

Kada je Ćemalijeva vlada samostalo sprovela određene aktivnosti, Velike Sile i Međunarodna Komisija za Kontrolu su prinudile Ćemalija da se povuče i napusti Albaniju.^[104]

Međunarodna kontrolna komisija je postepeno preuzela administraciju države i 1914. godine pripremila nacrt ustava (alb. Statuti Organik) koji je imao 216 članova. Ovaj ustav je bio osnova za stvaranje Nacionalne Skupštine sa zakonodavnim ovlašćenjima u Albaniji koja je bila projektovana kao nasledna ustavna monarhija.^[105] Po ustavu je nova kneževina trebalo da ima, uz nekoliko izuzetaka, istu administrativnu organizaciju kao tokom Osmanskog Carstva.^[106] Ona je trebalo da bude podeljena na sedam administrativnih područja, u svakom od njih bi bila izabrana tri predstavnika za nacionalnu skupštinu neposrednim izborima. Princ bi imenovao deset predstavnika a vođe sve tri religije (islam, pravoslavlje i katoličanstvo) bi takođe bili članovi nacionalne skupštine čiji mandat bi trajao četiri godine. Knez bi imao pravo da imenuje članove Ministarskog Saveta koji bi imao izvršna ovlašćenja.^[107] Kada je Međunarodna kontrolna komisija 1914 godine uvela monarhističku formu vlasti politički sistem Albanije je postao monarhija.^[108]

Najveća grupa Albanaca koji su ostali izvan nove države u bili Albanci sa Kosova, kolevke albanskog nacionalizma u 19 veku.^[109] Nacistička Nemačka i Fašistička Italija su iskorišćavale nezadovoljstvo Albanaca nepreciznim etničkim granicama.^[110]

Od kada je Albanija 1912 godine deklarisana nezavisnom^[111] svaki 28. novembar Albanci ma gde živeli u svetu proslavljaju kao svoj Nacionalni praznik (Dan Albanske Nezavisnosti ili Dan Zastave).^[112] U Republici Albaniji se proslavlja kao državni praznik. Iako nije zvanično državni praznik Repulika Kosovo je 2011 ovaj dan proglasila praznikom na osnovu specijalne odluke predsednika Hašima Tačija.^[113]

Publikacije sa konferencije posvećene proslavi 70 godina nezavisnosti Albanije organizovane u Novembru 1982 od strane Akademije Nauka Albanije su nosile naziv "Snage nacije protiv imperijalističkog diktata u organizaciji Albanske Države, 1912-1914: Izveštaj"^[114] Akademija Nauka Albanije je 1992 organizovala naučnu konferenciju posvećenu osamdesetogodišnjici nezavisne Albanije i objavila dokument pod nazivom "Organizacija vlade, pravnog sistema i vojske Albanije (1912-1914).^[115] Stogodišnjica osnivanja Nezavisne Albanije se obeležava 2012 godine.^[116] Na dan otvaranja celogodišnje proslave 17. januara 2012 je održana posebna sednica parlamenta Republike Albanije na kojoj su bili prisutni predstavnici sa teritorija Kosova, Makedonije, Crne Gore, Preševa i Bujanovca, zajedno kao što su bili sto godina ranije.^[117] Ministarstvo za turizam, pitanja kulture, omladine i sporta Republike Albanije je 22. decembra 2011 godine objavilo "Međunarodno takmičenje za izradu spomenika posvećenog stogodišnjici Deklaracije Nezavisnosti Albanije: 28. novembar 1912 – 28. novembar 2012".^[118]

• Prizrenska liga
• Zločini nad Albancima u Balkanskim ratovima
• Kosovski rat

• Ermenji, Abas (1968), Vendi që zë Skënderbeu në historinë e Shqiperisë, Paris: Komiteti Kombëtar Demokrat 'Shqipnija ë Lirë', OCLC 504152562 
• Schmidt-Neke, Michael (1987). Enstehung und Ausbau der Königsdiktatur in Albanien, 1912-1939. Oldenbourg Wissenschaftsverlag. ISBN 9783486543216. 
• Jelavich, Barbara (1999) [1983]. History of the Balkans: Twentieth century. 2. Cambrige, United Kingdom: The Press Syndicate of University of Cambridge. ISBN 0-521-27459-1. 
• Vickers, Miranda (1999). The Albanians: a modern history. I.B.Tauris. ISBN 978-1860645419. 
• Nosi, Lef (2007). Dokumenta historike për t'i shërbye historiës tone kombëtare.. Tirana: Instituti i Historisë. ISBN 9789995610043. OCLC 230208965. Arhivirano iz originala na datum 2011-05-07. Pristupljeno 2012-03-28. 
• Giaro, Tomasz (2007). „The Albanian legal and constitutional system between the World Wars”. Modernisierung durch Transfer zwischen den Weltkriegen. Frankfurt am Main, Germany: Vittorio Klosterman GmbH. ISBN 978-3-465-04017-0.