Архимандрит Јанићије (Мачужић)
Јанићије (световно Јоаникије Мачужић; Мала Сугубина, код Трстеника, 3. јануар 1790 — Манастир Љубостиња, 22. децембар 1866) био је игуман Манастира Љубостиње и архимандрит.
Јанићије (Мачужић) | |
---|---|
Основни подаци | |
Помесна црква | Српска православна црква |
Епархија | Епархија крушевачка |
Чин | игуман, архимандрит |
Титула | игуман Манастира Љубостиње |
Седиште | Манастир Љубостиња код Трстеника |
Године службе | 1847—1866. |
Претходник | Мелетије Марковић |
Наследник | Макарије Милојевић |
Лични подаци | |
Световно име | Јоаникије Обрадовић |
Датум рођења | 3. јануар 1790. |
Место рођења | Мала Сугубина, код Трстеника, Османско царство |
Датум смрти | 22. децембар 1866.76 год.) ( |
Место смрти | Краљевина Србија |
Биографија
Архимандрит Јанићије (Мачужић) рођен је 3. јануара 1790. године у Малој Сугубини, код Трстеника као Јоаникије од побожних и честитих родитеља.[1]
О његовом животу зна се највише захваљујући списима о манастиру Љубостињи. Познато је да је 3. фебруара 1833. године рукоположен у чин архимандрита.[2] Руколопожио га је епископ тимочки Доситеј.[2] На чело љубостињског братства долази 1847. године, и за његово време манастир доживљава врхунац просперитета.[3] Мачужић између 1850. и 1851. године зида звонару, помоћне зграде, кухињу, штале, качару и воденицу.[4] У манастирском власништву било је осам воденица, и чаири и воћњаци који досежу до самих обала Западне Мораве.[5] Мачужић, уз помоћ кнеза Александра Карађорђевића, зида и звонару.[3] У два наврата — 1848. и 1851. године храм је реконструисан. Поправљен је горњи део цркве, а нарочито лажне куполе изнад припрате.[6] Према писању Јоакима Вујића, Љубостиња тога времена је имала главну куполу изнад наоса и четири мале куполе изнад припрате.[7] Извршиоци радова на реконструкцији били су Јан Неволе, инжењер Министарства унутрашњих послова, и каменорезац Вујица Петронијевић.[7] Средином века Мачужић на љубостињске поседе доводи научника Јосифа Панчића, који се занимао за флору и фауну.
Његов синовац Ристо (Мачужић) био је учитељ и протојереј пољански.[8]
Упокојио се у Манастиру Љубостињи 22. децембара 1866. године и сахрањен је на монашком гробљу.