Јелена Панчић Костић

Рођена је у Пироту 1866. године од оца Пантелије, православног свештеника, и мајке Руске.^[1] Била је удата за Јосифа Костића, економа пиротске болнице, који се касније одао алкохолизму. Њихов несрећан брак додатно је био отежан трагичним околностима, будући да су им деца рано помрла.^[2]

1899. године постала је једна од првих шест полазница новоосноване Школе за бабице у Београду, а по завршетку курса радила је као прва образована бабица у Пироту све до своје смрти 1937. године. Јелена је још за живота кућу у којој је становала завештала Фонду сиромашних ученика пиротских основних школа.^[1]

Одлуком Градске управе Пирот из 2019. године, једна мања приградска улица у Пироту названа је по Јелени Костић.^[3]

Несуђеница Стевана Сремца

У савременој литератури и медијским чланцима Јелена Панчић редовно се наводи као највећа љубав српског књижевника Стевана Сремца, из времена његовог професоровања у Пироту од 1881. до 1883. године. Сведочанства о пишчевој љубави према Јелени Панчић ипак треба узети с одређеном резервом јер су заснована само на исказима седамдесетогодишње Јелене датим учитељу Ћири Ранчићу, супругу њене сестре.^[4] Према потоњим казивањима Ћире Ранчића, шеснаестогодишња Јелена је као изузетно лепа девојка и из угледне породице имала више просаца, а наводно је један од њих био и тадашњи професор пиротске Гимназије Стеван Сремац. Ипак, како је Сремац био ватрени либерал, а Јеленин отац Пантелија присталица Напредне странке, напослетку је према Ранчићевим наводима управо та припадност супротстављеним политичким опцијама стала на пут овој љубави. Наиме, један анониман Сремчев чланак, у коме је критикујући рад локалних власти нагласио да у Пироту жаре и пале три Панте, међу којима се један разликује само по томе што се званично потписује „Пантелија“^[а], пресудио је да Пантелија своју ћерку да другом просцу.^[5][6] У популарној култури и медијским текстовима управо се ова Сремчева неостварена љубав узима као разлог што је до краја живота остао нежења.^[7][8]