Канал Дунав—Морава—Вардар—Егејско море

Средином 19. века, појављује се интерес за коришћење долине Мораве за превоз робе. Године 1860, Француска у договору са краљем Миланом Обреновићем остварује права на коришћење Мораве за превоз робе на 30 година, одлуку на коју је Русија протествовала. Договор је пропао јер Француска није могла да гарантује сигурност за улагање у пројекат. Године 1893. Аустро-Угарска оснива Одељење за истраживање и изградњу канала у интересу изградње Балканског канала. Идеја се поново појављује 1879. у књизи Морава Анте Алексића. Балкански канал је 1907. године америчка компанија из Њу Џерзија са пројектом Николе Стаменковића, професора са Универзитета у Београду, који је објављен на српском језику 1900. године, а на енглеском 1932. Пројекат оживљава 1961. године када је Институт за речни саобраћај из Београда припремио прелиминарни дизајн за речни пут Дунав-Солун, а анекс пројекта је представљен 1973. за канал Вардар-Морава. Идеја је поново оживела средином 2010-их.^[1]

Пројекат треба да изведе Gezhouba Group Corporation.^[2] Балкански канал је део кинеске иницијативе Појас и пут, пројекат оживљавања Пута свиле.^[3] Изградњом канала, роба не би морала да иде кроз Гибралтарски или Босфорски мореуз како би стигла до Низоземске.^[4]

• THE DANUBE-MORAVA-VARDAR-AEGEAN SEA WATERWAY
• Morava – Vardar (Axios) Navigation Route
• HIDROENERGETSKO-PLOVIDBENI SISTEM „MORAVA˜
• NAVIGABLE WATERWAY BETWEEN THE DANUBE AND THE AEGEAN SEA - POSIBILITIES страна 120^{[мртва веза]}
• KORIDOR X – IZAZOV ZA STRATEGIJU SRBIJE PREMA SREDOZEMNOM MORU I SUECKOM KANALU^{[мртва веза]}
• Иванов подржава изградњу канала Дунав-Морава-Вардар („Политика”, 26. децембар 2017)
• За Кину моравски канал је изводљив и исплатив („Политика”, 28. јануар 2018)