Срчани маркери

Како су већина раних идентификованих маркера били ензими, као резултат тога, понекад се првобитно се користи термин срчани ензими. Као су међутим у употреби маркери који нису сви тренутно се све мање користи назив срчани ензими (на пример, у формалној употреби, тропонин се не наведен као срчани ензим).^[3][4]

Кардијални маркери омогућавају дијагнозу и карактеризацију срчаних обољења, па је тако:^[5]

• високоосетљиви тропонински тест је специфичан за срчани удар,

• мијелопероксидаза је моћно средство за рано откривање формирања плака.

• хомоцистеин је повезан са бројним неуродегенеративним болестима, кардиоваскуларним догађајима а посебно можданим ударом. Показало се да је хомоцистеин вредан маркер и за рану дијагнозу недостатка фолата и витамина Б, који су укључени у анемију и низ хроничних болести.

На основу повишених концентрација у плазми, може се предвидети исход и идентификовати високоризичне групе којој ће овај тест помоћи у превенцији и терапији.^[6]

Мерење срчаних биомаркера може бити корак ка постављању дијагнозе одређених стања. Док снимање срца често потврђује дијагнозу, једноставнија и јефтинија мерода је мерења срчаних биомаркера који могу указати лекару на то да ли су компликованије или инвазивније процедуре оправдане. У многим случајевима медицинска друштва саветују лекаре да мерење биомаркера учине почетном стратегијом тестирања, посебно за пацијенте са ниским ризиком од срчане смрти.^[7]

Многи производи као акутни кардиолошки маркери пласирани су на нетрадиционална тржишта, у болничке ургентне центре уместо у традиционална болничка или клиничка лабораторијска окружења. Конкуренција у развоју производа за дијагностику срчаних маркера и њиховој експанзији на нова тржишта је сваким даном све интензивна.^[8]

Недавно је намерно уништавање миокарда алкохолном септалном аблацијом довело до идентификације додатних потенцијалних маркера.^[9]

Креатинин киназа (KК) се појављује у облику три изоензима, који су димери састављени од две врсте мономерних подјединица. Изоензими укључују све три комбинације мономера, М (изведен из скелетних мишића) и Б (изведен из мозга), представљено ознакама ММ, МБ и ББ.

Многи органи садрже креатинин киназу, али је дистрибуција изоензима различита у сваком од њих. Скелетни мишићи су веома богати ММ изоензимом, док су мозак, желудац, црева, мокраћна бешика мање богата.

МБ изоензим је пронађен у значајним количинама (15 до 20%) само у ткиву миокарда. Стога је активност укупног серумскe kреатинин киназа повећана код многих болести. Недостатак специфичности ограничава његову дијагностичку вредност. Међутим, значајна разлика у профилима kреатинин киназа изоензима из различитих органа учинила је Креатинин киназу једним од најкориснијих ензима у дијагнози акутног инфаркта миокарда. Креатинин киназа-МБ се појављује у серуму, одражавајући његово јединствено присуство у ткиву миокарда.

Серијска одређивања креатинин киназа изоензима у клиничкој лабораторији најчешће се користе као подршка дијагнози сумње на инфаркт миокарда.

Вредности

Очекиване вредности су за:

Референтни опсег (37°C) (консензус вредности)

< 25 U/L (< 0.421 µkat/L)

Инфаркт миокарда

Постоји велика вероватноћа оштећења миокарда када су испуњена следећа три услова.

1. Креатинин киназа (KК)

КK мушкарци: >190 U/L (3.12 µkat/L)

КК žene: >167 U/L (2.87 µkat/L)

2. КK-MB: >24 U/L (0.40 µkat/L)a

3. КK-MB активност је одговорна за 6-25% укупне активности КК.

Када се сумња на инфаркт миокарда, треба редовно пратити предлоге дијагностичке стратегије у консензусном документу европских и америчких кардиолога.

Ако, упркос сумњи да се ради о инфаркту миокарда, пронађене вредности остану испод наведених граница, можда је реч о свежем инфаркту. У таквим случајевима, одређивање треба поновити након 4 сата. Максимална дијагностичка ефикасност одређивања КК-МБ добиће се коришћењем протокола секвенцијалног узорковања, а посебну пажњу треба обратити на временски зависни профил активности у периоду од 6 до 48 сати. Када се користи само КК-МБ активност, дијагностичка ефикасност ће бити нижа и варираће у зависности од времена узорковања.

Свака лабораторија треба да испита применљивост очекиваних вредности на сопствену популацију пацијената и, ако је потребно, одреди сопствене референтне опсеге.

У зависности од маркера, некада је потребно да прође између 2 и 24 сата^[10] да се повећа ниво у крви. Поред тога, одређивање нивоа срчаних маркера у лабораторији - као и многа друга лабораторијска мерења - захтевају доста времена. Срчани маркери стога нису корисни у дијагностици срчаног удсара у акутној фази, па су клиничка слика и резултати ЕКГ-а прикладнији у акутној ситуацији.

Међутим, 2010. године, истраживање на Медицинском колеџу Бејлор открила су да, коришћењем дијагностичких наночипова и бриса са букалне слузокоже, може послужити за очитавања срчаних биомаркера из пљувачке. Тако се уз очитавањем ЕКГ-а, може да потврди дијагноза у року од неколико минута, да је неко вероватно имао срчани удар.