Томо Курузовић

Рођен је 18. октобра 1930. на Бистрику изнад Принциповог моста у Сарајеву.^[1][2] Оба родитеља су му из Бање Луке.^[2] И отац и мајка су радили у позоришту, отац као позоришни фризер, власуљар и шминкер, а мајка као кројачица.^[3][4] По завршетку рата је 1948. завршио Учитељску школу, након чега се запошљава као учитељ и управник школе у Чаракову код Приједора.^[3] У Београд је стигао 1949.^[2] Исте године се уписује на Академију за позориште и филм у класи проф. Јозе Лауренчића.^[3] Академију за позориште и филм је завршио 1953, а дипломирао 1957.^[3] У периоду од 1953. до 1957. ванредно је студирао југословенску књижевност на Филозофском факултету у Сарајеву.^[3] Од 1961. до 1966. је ванредно студирао режију на Факултету драмских уметности у Београду, прво у класи Вјекослава Афрића (1961), а затим у класи проф. др Хуга Клајна (1962—1966).^[3] Како су му мајка и отац радили у позоришту, од своје пете године је играо дјечје улоге.^[3] У Југословенском драмском позоришту је почео да наступа док је студирао глуму.^[3] Први глумачки ангажман је добио у Сарајеву (1953—1961).^[3] Један је од оснивача Малог позоришта у Сарајеву (Камерни Театар 55).^[3] У Београд поново долази 1961, гдје добија ангажман у Савременом драмском позоришту (Београдско драмско позориште).^[3] Оснивач је алтернативног позоришта „Сунце“ у новобеоградском Блоку 45, гдје је радио као управник.^[3] Оснивач је студија „Тајне глуме“ при „Ђуро Салај“ АД у Београду, гдје је радио као професор.^[3]

Члан је Удружења драмских уметника Србије, Удружења драмских писаца Србије и Удружења филмских глумаца Србије.^[3] Наступао је у Београдском драмском позоришту све док није пензионисан.^[4]

Женио се два пута.^[4] Из првог брака има ћерку Сању, а из другог брака са костимографкињом Мирјаном Чиплић сина Александра Курузовића, који се бави сликарством.^[4] Преминуо је 2. августа 2017. године од срчаног удара. Сахрањен је 7. августа 2017. године на Новом Бежанијском гробљу.^[5][6][7]

• Златни беочуг, за трајни допринос култури Београда (2009)^[8]
• Златна плакета града Београда (1984)
• Глумац године, Змајеве дечје игре (1984)
• Орден рада са златним вијенцем (1984)
• „Мермер и звуци”, признање за режију и глумачку креацију представе „Петорица под барјаком”. Аранђеловац (1976)
• Сребрна колајна, Други фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну (1974)
• Шестоаприлска награда за умјетност, Сарајево (1957)

• Роман без романа (драма), Вршац (1984)
• Сведок Глуме (роман), Београд. 2003. ISBN 978-86-83465-02-6.
• Он мени - Ја њему (поема), Београд. 2008. ISBN 978-86-82273-14-1.
• Двопев (збирка песама - Тома Курузовић, Драган Деспот Ђорђевић), Кучево. 2008. ISBN 978-86-910187-2-6.
• Кроз приче и разговоре (биографија, Мирјана Чиплић Курузовић), Београд. 2018. ISBN 978-86-81316-01-6.
• Бранко по Томи (роман), Београд. 2019. ISBN 978-86-81316-03-0.

Направио је преко 40 режија и већи број позоришних комада.^[3] Драматизирао је и адаптирао дјела Петра Кочића, Бранка Ћопића, Косте Трифковића, Меше Селимовића, Јована Стерије Поповића.^[3]

Једна од његових најзапаженијих адаптација и драматизација је монодрама Петар Пепо Бандић (Бранко Ћопић), коју је сам тумачио.^[3]

• Петар Пепо Бандић (Петар Пепо Бандић)
• Николетина Бурсаћ (Николетина Бурсаћ)
• Дундо Мароје (Помет)
• Бећарац (Сељо)

• Илустрована Политика: Томо Курузовић сведок глуме (језик: српски)
• Томо Курузовић на сајту IMDb (језик: енглески) 
• На снимању емисије „Мој Београд“ („Вечерње новости“, 1. март 2014)
• Земљу ће нам растурити то не могу да поднесем („Вечерње новости“, 29. новембар 2015)
• Српско глумиште је изгубило аутентичног глумца и професионалца (Б92, 2. август 2017)
• ТОМО, УБИ МИ ДЕТЕ: Зашто је због Мисирца прекинуто снимање ОТПИСАНИХ и како је за туру вињака продата култна реплика из РАДОВАНА ТРЕЋЕГ („Курир“, 19. септембар 2018)