Ужичко-ваљевска епархија
Ужичко-ваљевска епархија или Ужичко-ваљевска митрополија је некадашња епархија на простору Србије од 1739. до 1831.
Историјат
Ужичко-ваљевска митрополија настала је спајањем западних делова Ужичко-зворничке (Ариљске, Ахилијске) митрополије која је постојала на простору источне Босне и дела западне Србије око Ужица и Ариља где је опстала османска власт после Пожаревачког мира 1718. и Ваљевске епископије која је постојала у хабзбуршкој Краљевини Србији као део аутономне Београдско-карловачке митрополије. До 1767 под управом ужичко-ваљевског митрополита као посебна управна јединица био је и простор Зворничког санџака.[1]
Митрополити
- Пајсије, по националности Грк
- Теодосије Стефановић Поповић
- Митрофан, по националности Грк
- Теодосије Стефановић Поповић, поново
- Митрофан, поново
- Јоаким (1767-1794)
- Данило I (1794-1802)
- Антим Зепос (1802-1814)
- Мелентије Стефановић, избран али није хиротонисан (1812-1813)
- Данило II (1814-1815) Грк, звани Дели Папаз или Алаук; омрзнут као "глобаџија", пребегао са Турцима у Босну.[2]
- Мелентије Никшић (1815-1816)
- Герасим Доминин (1816-1831)
