Шаблон:ИЧ-Пеницилин

Пеницилини су група бета-лактамских антибиотика који се користе у лечењу инфекција изазваних подложним бактеријама. На дејство природних пеницилина осетљиве су превасходно Грам-позитивне, али и један мали број Грам-негативних бактерија. Природни пеницилини су производ метаболизма појединих гљивица из рода Penicillium. Њихово антибактеријско дејство препознао је Александар Флеминг 1928. године, али су први пеницилини у широку клиничку примену ушли тек током и након завршетка Другог светског рата.Ови лекови имају шири спектар дејства а често и друге повољније особине. Мада су и даље једни од најчешће прописиваних антибиотика, пеницилини полако губе на терапијском значају, добрим делом услед растуће учесталости појаве резистентних сојева.

Мада се откриће пеницилина конвенционално приписује Флемингу и описује као једна од највећих случајности у историји науке, лековити учинак појединих гљивица био је познат и веома старим културама где су биљке и поједине плесни коришћене у емпиријској терапији, односно најчешће за превијање рана у спречавању развитка инфекције. Са развојем микробиологије почела је да се учвршћује и веза између појединих гљивица и њиховог антибактеријског учинка. Низ британских истраживача објавио је налазе по којима присуство плесни у бактеријским културама ефективно инхибира раст бактерија. Међу првима је био Џон Скот Бурдон-Сендерсон чији су налази из 1870. постали основа за даље истраживање Листера и Тиндала. Тиндал је 1875. пред Краљевским друштвом објавио налазе о бактерицидном учинку извесне врсте рода Penicillium, која је, по њему, чинила да бактерије пуцају.