Здравко Понош

српски генерал и политичар

Здравко Понош (Книн, 3. новембар 1962) српски је политичар, бивши дипломата и генерал у пензији.

Здравко Понош
Понош 2022. године
Лични подаци
Датум рођења(1962-11-03)3. новембар 1962.(61 год.)
Место рођењаКнин, НР Хрватска, ФНР Југославија
Универзитет
Занимање
  • политичар
  • дипломата
  • официр
Породица
СупружникЗденка Понош (в. 1986)
Деца1
Политичка каријера
Политичка
странка
Шеф кабинета председника Генералне скупштине УН
18. септембар 2012 — 17. септембар 2013.
ПредседникВук Јеремић
14. јануар 2010 — 27. јул 2012.
Председник владеМирко Цветковић
Министар-председникВук Јеремић
13. децембар 2006 — 30. децембар 2008.
ПредседникБорис Тадић
ПретходникЉубиша Јокић
НаследникМилоје Милетић
Војна каријера
Служба
1986—2009.
Војска
ЧинГенерал-потпуковник
Учешће у ратовимаРат на Косову и Метохији
Одликовања Орден за заслуге у области одбране и безбедности
Званични веб-сајт
zdravkoponos.rs

Потпис

Рођен у српској породици у Голубићу, селу код Книна, касније се преселио у Загреб, у којем је провео већи део младости и стекао диплому инжењера електронике. Године 1986. преселио се у Србију, где је започео своју војну каријеру. Две године касније запослио се Одељењу за развој и опремање у Београду, где је радио до 2002. године. Потом се запослио у Министарству одбране, где је био саветник више министара, укључујући будућег председника Бориса Тадића. Године 2005. унапређен је у чин генерал-мајора, након што је од 2000. служио као пуковник, а постао је и заменик начелника Генералштаба. Годину дана касније Тадић га је унапредио за начелника Генералштаба Војске Србије. Као начелник Генералштаба, Понош је радио на реформи и професионализацији војске која је стагнирала крајем 2008. због сукоба између њега и министра Драгана Шутановца, што је довело до његове смене у децембру 2008. Понош је годину дана касније пензионисан као официр.

Након одласка из војске, Понош је радио као дипломатски помоћник министра спољних послова Вука Јеремића, са којим је раније радио у Влади Србије. Њихова сарадња је настављена и после 2012. године, а Понош је био шеф Јеремићевог кабинета током његовог мандата председника Генералне скупштине УН. По повратку из Сједињених Америчких Држава формирали су „Центар за међународну сарадњу и одрживи развој”, где је Понош у почетку био извршни директор, а касније и виши саветник.

Понош је у политику ушао 2017. након учешћа у Јеремићевом предизборном тиму на председничким изборима, а касније исте године основали су Народну странку. Изабран је за потпредседника и ту функцију је обављао до новембра 2021. године. Представљао је коалицију Уједињени за победу Србије на председничким изборима 2022. године, на којима је заузео друго место, а након чега је напустио Народну странку.

Детињство и младост

Понош је рођен 3. новембра 1962. године у Голубићу, селу код Книна, у НР Хрватској, ФНР Југославија.[1][2] Потиче из српске породице.[3]

Образовање

Основну школу завршио је у Голубићу, а касније у младости преселио се у Загреб, где је завршио средњу техничку школу и гимназију копнене војске.[2] Одлучио је да настави са војном школом, наводећи да је „то било потпуно ново и непознато”.[1][4] Потом је уписао Техничку војну академију у Загребу, где је 1986. године стекао диплому инжењера електронике.[5] Постдипломске студије завршио је 1999. године, на Електротехничком факултету Универзитета у Београду, магистрирао на тему „анализа отпорности на ометање GPS пријемника”.[2][5] Своје војне вештине усавршавао је на Краљевском колеџу за одбрамбене студије у Лондону, а завршио је и курсеве у Швајцарској и Немачкој.[1][2][5] Такође је завршио STANAG 6001, НАТО курс.[2]

Објављивао је своје радове о глобалним навигационим системима у познатом јапанском часопису и учествовао на стручним скуповима.[6]

Војна каријера

1980-е и 1990-е

Своју војну каријеру започео је 1986. године.[5] По завршетку Техничке војне академије у Загребу, понуђено му је да остане да ради као асистент, али је он ту понуду одбио и уместо тога изабрао да ради у Војнотехничком институту у Београду.[4] Био је стациониран у Ужицу и САП Косово.[4] За то време радио је на ометању телевизије ТВ Тирана на КиМ, а касније је изјавио да је „то био прилично залудан посао, али војска себи није додељивала задатке”.[6] Ту је наставио да ради до 1988. године, када је одлучио да се врати у Београд да би радио у Одељењу за развој и опремање.[1][4] Овај посао назвао је „изванредним”, а углавном је био концентрисан на интензивне контакте са цивилним институтима и фирмама.[4] Деведесетих се већ преселио у Србију, а на почетку распада Југославије размишљао је да напусти земљу, али је на крају ипак остао.[4][6] Током НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, радио је са својим тимом на разним импровизацијама како би спречили веће губитке, посебно на Косову и Метохији. Описао је то као „најсјајнију фазу нашег рада”.[4] После бомбардовања, одликован је Орденом за заслуге у области одбране и безбедности од стране председника Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића.[7]

2000-е

Понош је 2000. године унапређен у пуковника, а пет година касније постао је генерал-мајор.[2] Поларизацију у војсци доживео је приликом свргавање Слободана Милошевића, иако је навео да се „десио 5. октобра, а у војсци се ништа не дешава”.[6] У Одељењу је радио до 2002. године, а убрзо након тога је почео да ради у Министарству одбране.[4][6] Био је саветник Бориса Тадића док је био на челу Министарства одбране.[6] Током свог боравка у министарству одбране, понуђено му је да формира „одељење за сарадњу са НАТО-ом”, што је прихватио.[4] Своје време под Тадићем описао је као „успешну сарадњу”.[4] Понош је на тој функцији остао до 2004. године.[1] Године 2005. постао је заменик начелника Генералштаба.[1][6] Као заменик начелника Генералштаба, пре свега је био оријентисан на реформу и професионализацију војске, а након распада Србије и Црне Горе 2006. године, придружио се тиму који је предводио министар одбране Зоран Станковић у циљу наставка реформи.[4][8] У то време био је један од најмлађих чланова Генералштаба.[5][8]

Начелник генералштаба (2006—2008)

Адмирал Морнарице САД Мајкл Мален (лево) и Понош (десно) 2007.

Поноша је Тадић, сада као председник Републике Србије, именовао за начелника Генералштаба у децембру 2006. године.[9] Такође је унапређен у чин генерала-потпуковника.[9][10] Неки опозициони политичари су Поношево именовање описали као „пакет за бржи приступ европским интеграцијама” због његовог статуса проевропског генерала.[5][11] Као начелник Генералштаба наставио је да подржава реформу и професионализацију војске, а такође је изразио подршку повећању плата официра и сарадњи војске са суседним земљама, Европском унијом и НАТО-ом.[2][6][12]

Током прве седмице као начелник Генералштаба, представљао је Србију приликом отварања НАТО канцеларије за везу у Србији.[13] Понош је био усред медијске пажње у априлу 2007. године, када су неки радикалски политичари тврдили да га треба сменити због његових проевропских изјава.[14] Драган Шутановац је заменио Станковића на месту министра одбране у мају 2007. године.[15] Седмицу касније отпутовао је у Сједињене Америчке Државе где се састао са начелником Генералштаба Оружаних снага САД.[16] Понош је у октобру прокоментарисао да „војска не штити хашке оптуженике”.[17] Касније у децембру Понош и Шутановац су неколико дана боравили у близини административног прелаза са Косовом и Метохијом како би сагледали ситуацију, за коју су касније изјавили да је „мирна” и да се „не очекује дестабилизација овог дела Србије”.[18] У октобру 2008. састао се са представницима војске Турске и Норвешке.[19][20] Месец дана касније Понош је изразио подршку промени Кумановског споразума.[21][22]

Понош и Шутановац 2008.

Сукоб између Поноша и Шутановца постао је познат јавности након што је Понош у интервјуу изјавио да „није задовољан оним што ради Министарство одбране” и да је „министарство зауставило реформе”.[23][24] Тадић је током интервјуа изјавио да је „систем одбране стабилан”.[25] Тадић је тада одлучио да у овом сукобу стане на страну Шутановца, а Поноша је сменио 30. децембра, након наводног кршења војних правила.[12][24][26][27] Понош је прихватио да се повуче.[28] Неки посматрачи сматрају да је овај сукоб политички потез.[29] Поноша су раније опозициони политичари позвали да поднесе оставку због својих реформи и проевропских ставова.[30][31]

Под Поношем су америчка држава Охајо и Србија започеле војну сарадњу.[32] Понош је скинуо тајност са делова стенограма са седница Колегијума начелника Генералштаба, откривајући да су Слободан Милошевић, а касније, у мањој мери, Војислав Коштуница, планирали да користе војску у политичке сврхе, посебно у Црној Гори.[33] У време док је био начелник Генералштаба, Војска је имала највише позитивних критика у српској јавности.[34] Наследио га је Милоје Милетић у фебруару 2009. године.[35]

Пензија

После разрешења са места начелника Генералштаба, Понош је остао у војсци још годину дана, иако нераспоређен.[6] Изразио је жељу да постане помоћник у Министарству спољних послова Вука Јеремића, иако је Шутановац изјавио да „не намерава да предлаже Тадићу његово пензионисање” и предложио Поношу да поднесе оставку на функцију у Министарству одбране.[36] Председник Тадић га је пензионисао 31. децембра 2009. године.[37]

Политичка каријера

Почетни период

Развио је интересовање за политику док је читао новине Борба,[6] а током 1990-их противио се режиму Слободана Милошевића.[4] Почетком 2000-их упознао је Бориса Тадића са којим је разговарао о војсци приликом њиховог првог сусрета.[6] У периоду кампање за изборе 2008. године, Понош је изјавио да „чести избори не утичу негативно на реформе војске”.[38]

Убрзо након војног пензионисања постао је помоћник Вука Јеремића, тада министра спољних послова.[39] Понош је почетком 2000-их сарађивао са Јеремићем, док је Јеремић био Тадићев саветник.[6] У априлу 2010. био је део делегације која је потврдила пријатељство са Либијом.[40] У јуну 2011. Понош је отворио изложбу у циљу промоције историје дипломатских односа Француске и Србије.[41] На тој функцији је био до промене власти 2012. године.[42] Касније је постао шеф кабинета Вука Јеремића док је био председник 67. заседања Генералне скупштине УН.[‡ 1] Током овог периода боравио је у Њујорку.[6] По повратку у Београд, Понош и Јеремић су основали Центар за међународну сарадњу и одрживи развој (ЦИРСД).[43] Понош је био извршни директор, док је за председника изабран Јеремић.[44] Касније је радио као виши саветник.[‡ 1][‡ 2]

Савремена каријера (2017—данас)

Понош са вођама Савеза за Србију 2019.

Након војне и дипломатске каријере, Понош је ушао у политику 2017. и учествовао у Јеремићевом предизборном тиму на председничким изборима 2017. године.[45] Јеремић је заузео четврто место са 5,65% гласова.[46] Касније исте године, у октобру, учествовао је у оснивању Народне странке.[47] На првој партијској конференцији изабран је за потпредседника.[48]

Понош је подржао формирање шире опозиционе коалиције за изборе за одборнике Скупштине града Београда 2018. године.[49] Његово име се нашло на изборној листи, која је на крају освојила 19% гласова.[50][51] Касније исте године подржао је именовање Милана Мојсиловића за начелника Генералштаба.[52] Био је и један од главних представника опозиције током протеста 2018. и 2019. године.[53][54] У јулу 2019. изјавио је да се противи учешћу на парламентарним изборима 2020. и позвао на бојкот избора.[55] Бојкот је касније потврдио и Савез за Србију, чија је део била и његова странка.[56] Позвао је грађане да они такође бојкотују парламентарне изборе.[57] У новембру 2019. поново је изабран на функцију потпредседника странке.[58] Убрзо након потписивања Вашингтонског споразума у септембру 2020. године, Понош је изјавио да je „за боље односе Срба и Албанаца значајнија политичка појава Дритана Абазовића”.[59] На партијској конференцији истог месеца, Понош је изабран за носиоца изборне листе на предстојећим изборима за одборнике Скупштине града Београда,[60][61] али је одбио понуду.[62] Након бојкота избора 2020. године, Понош је најавио да ће „опозиционе странке вршити притисак на владу како би се будући избори одржали под фер условима”.[63] Почетком 2021. изразио је подршку заједничком наступу на предстојећим општим изборима и заједничком опозиционом председничком кандидату.[64][65] Био је један од учесника међустраначких дијалога о изборним условима који су се водили током 2021. године.[66] Понош се повукао са функције потпредседника Народне странке на њеној партијској конференцији у новембру 2021. године.[67][68]

Избори 2022.

Понош током предизборног митинга, марта 2022.

Понош је почетком новембра 2021. изјавио да је „јединство опозиције на свим нивоима” његов предуслов да се кандидује за председника Србије.[69] Јеремић је навео да је изненађен овим потезом,[70] а навео је да би до кандидата пре требало доћи консензусом опозиционих странака.[71] Санда Рашковић Ивић осудила је нападе провладиних медија и народних посланика.[72] Странка слободе и правде је 22. јануара предложила Поноша за заједничког опозиционог кандидата, док је Јеремић изјавио да је његова странка спремна да га подржи.[73][74] Вође коалиције разговарале су 28. и 29. јануара, након чега су закључили да подржавају Поноша као председничког кандидата.[75][76][77][78] Понош је 2. фебруара представљен као председнички кандидат коалиције Уједињени за победу Србије.[79] Његову кандидатуру је 6. марта потврдила Републичка изборна комисија (РИК).[80] Понош је у фебруару најавио своје саветнике са којима ће сарађивати ако буде изабран за председника.[81][82][83] Током своје кампање Понош је одржавао скупове по градовима и местима широм Србије.[84][85] Заузео је друго место на председничким изборима, након што је освојио 18% гласова.[86] Након пораза на изборима, Понош је напустио Народну странку.[87]

Од 2021. Понош је на мети провладиних медија у којима се шире дезинформације о његовој каријери и ставовима.[88][89][90]

Политички ставови

Понош је самопрозвани центриста, а такође је изјавио да његови ставови комбинују и леви центар и десни центар.[91] The Philadelphia Inquirer га је такође описао као центристу.[92] Посматрачи су описали његове ставове као реформистичке[93] и умерено конзервативне.[94][95] Противи се владавини Српске напредне странке[6] и оптужио је Александра Вучића да ради „у сопственим интересима”.[96] Вучића је упоредио са Аугустом Пиночеом, рекавши да „понижава државу и војску”.[97][98]

Став о унутрашњој политици

Понош је своје политичке ставове описао као мешавину грађанских и националних питања,[99] док је изразио подршку конституционализму[100][101] и социјалној правди.[102] Навео је и да „грађанску заједницу не треба називати браком”, а оценио да „људи који живе у таквој заједници треба да имају иста права као и сви други”, али је истакао и да је против могућности да људи из истополне заједнице могу да усвајају децу.[103] Залаже се за промену председничког изборног система, на систем у коме би председника бирала тајним гласањем Народна скупштина.[104] Понош је изјавио да ће, уколико буде изабран за председника, потписати Закон којим би се вратиле одузете пензије, што је Влада на челу са Вучићем урадила 2014. године.[105]

Понош је, поводом својих ставова о војсци, критиковао Закон о војсци који је усвојен 2018. и навео да је „Закон удовољава интересима трговаца оружјем”.[106] Такође је тврдио да би „уместо увођења војне обавезе требало да подигну плате официрима у војсци”, док је оптужио владу за злоупотребу полиције током предизборних кампања.[107][108] Понош је позвао војни врх да се одупре употреби војске у политичке сврхе и оптужио Владу да је састављена од „некомпетентних политичара који се поигравају са системом одбране”.[109][110]

Став о спољној политици

Понош се залаже за приступање Србије Европској унији,[111] а током кампање 2022. себе је назвао „проевропским кандидатом”.[112] Такође подржава чланство Србије у Партнерству за мир и њену сарадњу са НАТО пактом, али се противи уласку Србије у ову војну алијансу.[103][113] Године 2006. изјавио је да „Војска Србије треба да се фокусира на модернизацију како би достигла ЕУ и НАТО стандарде” и да би се питање НАТО-а требало решити референдумом.[8] Године 2017. изјавио је да би улазак Србије у НАТО био „ирационалан и емоционално неприхватљив потез за генерације које су преживеле трауму бомбардовања”, као и да Србија треба да остане војно неутрална.[114] Оптужио је Александра Вулина да не поштује војну неутралност.[115]

Раније је подржао такозвана „четири стуба” српске спољне политике, у које су укључене и европска интеграција, КиМ и регионална сарадња.[116] Изјавио је да се противи инвазији Русије на Украјину која је почела 24. фебруара 2022. године.[91][117]

Косовско питање

Понош је против признања независности Републике Косово,[а] тврдећи да је признање Косова нешто што „ниједна демократска власт у Србији не може да прихвати” и да решење за ово питање неће донети људи који су распиривали мржњу и рат. Такође је навео да је „важно да ствари не крену у лошем смеру и да се полако нормализује живот и гради поверење”.[6] Такође је изјавио да је „Косово проблем који мора да се решава... тако да свако решење буде у корист грађана који тамо живе”.[100] Изразио је своје противљење замрзавању дипломатије.[118] Критиковао је Српску листу и Вучићев приступ КиМ.[99][119]

Масакр у Сребреници и Ратко Младић

Током интервјуа у фебруару 2022. Понош је изјавио да је једном срео Ратка Младића у Книну, а говорећи о Младићевој умешаности у масакр у Сребреници, Понош је навео да су Младићеве трупе „починиле бруталне злочине” и да „за те злочине одговарао је он [Младић], али не треба да за то одговара цела генерација или цео народ”.[120] Такође је навео да подржава Декларацију о Сребреници коју је Народна скупштина усвојила 2010. године.[121][122] Поноша су због његових коментара критиковали провладини медији у Србији.[123]

Приватни живот

Понош је у младости боравио у Загребу и касније се оженио Зденком, Хрватицом из Инђије.[4][124] Има једног брата, док му је отац умро непосредно пре операције Олуја.[125] Његовог деду по мајци мобилисали су партизани и погинуо је на Сремском фронту.[124] Има и хрватско држављанство.[3][126]

Поред матерњег српског, говори и енглески и руски.[2] Његови хобији укључују проучавање историје, музике, филма, фудбала и цртаћа.[2][4] Понош је и аутор више научних радова,[8] и радио је као надзорни уредник часописа Horizons.[‡ 1] Недељник Време га је прогласио за личност године 2006.[4]

Литература

  • Понош, Здравко; Шуњеварић, Милан (1993). „Сателитски телекомуникациони системи у војној примени”. Војнотехнички гласник (на језику: српски). 41. Београд: Универзитет одбране у Београду. стр. 682—697. ISSN 0042-8469. eISSN 2217-4753. 
  • Понош, Здравко (2007). „Трансформација војске Србије — изазови и одговори”. Војно дело (на језику: српски). 5. Београд: Министарство одбране Републике Србије, Универзитет одбране у Београду. стр. 9—30. ISSN 0042-8426. eISSN 2683-5703. 

Напомене и референце

Напомене

Референце

Примарни извори

У тексту овим референцама претходи двоструки бодеж (‡):

Спољашње везе