Јосиф Бродски

Рођен је у јеврејској породици, оцу Александру Ивановичу Бродском (1903—1984) и мами Марији Мојсејевни Волперт (1905—1983) у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург). Отац Александар је био мајор у Совјетској морнарици и радио као војни фоторепортер а након рата у фотолабораторију поморског музеја Петра Великог, док је мама Марија радила као књиговођа. Јосиф је похађао неколико основних школа (Школа бр. 203, Школа бр. 196 и Школу бр. 181 - где је понављао 7 разред). ^[3] У петнаестој години, након седмог разреда, напустио је школу и покушао да се, безуспешно, упише у подморничку школу (Друго Балтско училишче), према Јосифу разлог је био јеврејско порекло а званично није прошао здравствени преглед - астигматизам левог ока. ^[3] Вратио се за једну годину у школу бр. 196 након чега се, као 15-годишњак, запослио у фабрици Арзенал, где је радио на глодалици. ^[4]

Након одлуке да постане лекар радио је разне послове у болницама. Поред тога радио је на свом образовању. Научио је енглески и пољски језик (како би могао да преводи поеме Чеслава Милоша, који је био његов пријатељ). Проучавао је класичну филозофију, религију, енглеску и америчку поезију. Почео је да пише 1956. године. На његову поезију утицала је Ана Ахматова. У Совјетској Русији његова дела нису објављена, док је у САД објавио Песме и поеме (1965), Сећања на Т. С. Елиота (1967) и збирку поезије Станица у пустињи (1970).

Године 1963, оптужен је за „друштвени паразитизам“ и осуђен на присилни рад у области Архангелска,^[5]на пет година.^[2] Казна му је смањена након протеста еминентних совјетских и европских књижевника као што су Јевгениј Јевтушенко и Жан Пол Сартр.

Године 1972, био је принуђен ^[а] да напусти СССР. ^[6] Настањује се у САД^[2] где као амерички држављанин предаје историју руске и енглеске књижевности на колеџу у Маунт Холиоку. У САД објавио је следећа дела: Крај бел епока (1977), Део говора (1977), Нове станице за Август (1982), драму Мрамор (1984), есеја Удовољити сенци (1986), Уранија (1987), Водени жиг (1991), О туговању и разуму. За збирку есеја Удовољити сенци добио је престижну награду америчке књижевне критике 1986, а наредне године постаје почасни доктор универзитета у Јејлу као и члан Америчке академије и Института за књижевност. Добио је Нобелову награду за књижевност 1987. године, а 1991. одликован је Легијом части.^[5]

На Бродског су највише утецала дела Марине Цветајеве, Ане Ахматове, Роберта Фроста и Вистана Хјуг Одена. За литературу 20. века као „најинтересантнију појаву” имао је Марину Цветајеву у руској књижевности и Фроста у енглеској литератури. ^[7]

Јосиф Бродски је умро од срчаног удара у Њујорку 28. јануара 1996. године. По сопственој жељи сахрањен је на гробљу Сан Микеле у Венецији. ^[б]

У Санкт Петербургу је у децембру 2021. године отворен Музеј Јосифа Бродског.^[8]

• Постоје злочини гори од спаљивања књига. Један од њих је не читати их.
• Свака списатељска каријера почиње као трагање за светошћу, за самоусавршавањем. Пре или касније, а по правилу веома брзо, човек открива да његова оловка остварује много више од његове душе.

Поетске колекције

• 1967: Elegy for John Donne and Other Poems, selected, translated, and introduced by Nicholas William Bethell, London: Longman^[9]
• 1968: Velka elegie, Paris: Edice Svedectvi
• 1972: Poems, Ann Arbor, Michigan: Ardis
• 1973: Selected Poems, translated from the Russian by George L. Kline. New York: Harper & Row
• 1977: A Part of Speech^[10]
• 1977: Poems and Translations, Keele: University of Keele
• 1980: A Part of Speech, New York: Farrar, Straus & Giroux
• 1981: Verses on the Winter Campaign 1980, translation by Alan Myers.–London: Anvil Press
• 1988: To Urania: Selected Poems, 1965–1985, New York: Farrar, Straus & Giroux
• 1995: On Grief and Reason: Essays, New York: Farrar, Straus & Giroux
• 1996: So Forth: Poems, New York: Farrar, Straus & Giroux
• 1999: Discovery, New York: Farrar, Straus & Giroux
• 2000: Collected Poems in English, 1972–1999, edited by Ann Kjellberg, New York: Farrar, Straus & Giroux
• 2001: Nativity Poems, translated by Melissa Green–New York: Farrar, Straus & Giroux
• 2020: Selected Poems, 1968-1996, edited by Ann Kjellberg, New York: Farrar, Straus & Giroux

Збирке есеја и интервјуа

• 1986: Less Than One: Selected Essays, New York: Farrar, Straus & Giroux. (Winner of the National Book Critics Circle Award)
• 1992: Watermark, Noonday Press; New York: Farrar, Straus & Giroux, reflecting the writer’s love affair with Venice, where he stayed at least 20 times.
• 1995: On Grief and Reason: Essays. Farrar, Straus and Giroux.
• 2003: Joseph Brodsky: Conversations, edited by Cynthia L. Haven. Jackson, Miss.: University Press of Mississippi Literary Conversations Series.

Драме

• 1989: Marbles : a Play in Three Acts, translated by Alan Myers with Joseph Brodsky.–New York: Farrar, Straus & Giroux
• 1991: Democracy! in Granta 30 New Europe, translated by Alan Myers and Joseph Brodsky.

• 2008 - A Room And A Half (Полторы комнаты или сентиментальное путешествие на родину
• 2015 - Brodsky is not a Poet (Бродский не поэт, Brodskiy ne poet)
• 2018 - Dovlatov (Довлатов)^[11][12]

• Birkerts, Sven (пролеће 1982). „"Joseph Brodsky", interview. The Art of Poetry No. 28”. The Paris Review.