Биљарда

Биљарда је некадашња резиденција Петра II Петровића Његоша. Налази се у историјском језгру Цетиња у непосредној близини Цетињског манастира. Изграђена је 29. марта 1838. године по плану руског емисара Јакова Озерцковског и уз знатну новчану помоћ Русије. У почетку се звала Нова кућа, али је убрзо добила ново име – Биљарда, по билијару, Његошевој омиљеној игри.^[1][2]

Основни архитектонски концепт Биљарде одговара изгледу средњовјековног замка. Издужена правоугаона камена грађевина на спрат, изузетно скромне обраде, покривена оловом, ограђена је високим каменим зидом са округлим кулама на угловима и капијама на свакој страни. За вријеме кад је подигнута зграда је импресивно изгледала, дужине преко 70 m и ширине 7,5 m, са 11 просторија у приземљу и 14 на спрату. Одређен број просторија Његош је користио за своје личне потребе, док је већи дио био намијењен Сенату, перјаницима и другим државним органима, као и за боравак угледнијих гостију.^[3]

Биљарда је и Његошевим насљедницима, све до 1867. године, служила као резиденција, прво кнезу Данилу, а потом, накратко и кнезу Николи. Ова знаменита зграда која је првенствено везана за Његоша, осим за резиденцијалне потребе служила је временом и за смјештај разних државних институција. У њој је након пресељења из манастира једно вријеме радила Његошева штампарија, основана 1834. године, затим богословија, гимназија и накратко дјевојачки институт. Почетком 20. вијека коришћена је за смјештај министарстава, а између два свјетска рата за потребе војних установа. У дворишту Биљарде 1916/17. године смјештена је рељефна карта Црне Горе са павиљоном који је пресјекао оградни зид. Данас се у Биљарди налази Његошев музеј.

Као трофеј због ослобођења Жабљака Црнојевића, Цеклињани су са тврђаве, на Цетиње понијели два топа (назвали су их крњо и зеленко), а на једном је Његош написао: Црногорци кад оно витешки, Жабљак тверди турски похараше, Онда мене старца заробише, на Цетиње србско довукоше. мјесеца марта 10 1835.^[4] Цетињски манастир је било мјесто гдје су топови били до 1916. (испред манастра), а од тада до данас су у Биљарди. Етнички Црногорци, када говоре о овој побједи и о топовима, избјегавају навести који је текст на једном од топова.^[5]