Видео-камера

Прва видео-камера развијене је 1930-их година и користио ју је BBS током експерименталног емитовања. Ова камера је била базирана на електромеханички диск. Ову врсту камере већ 1940-их година заменила је у поптуности електрична видео-камера базирана на катодној цеви. Оваква врста камере остала је популарна и широко коришћена све до 1980-их година. Тада на сцену ступају камере које базирају на фото осетљивим чиповима пре свега CCD-јевима, које су и данас актуелне. Оне су елиминисале пуно проблема којих је било код катодних цеви и дале могућност развоју дигиталне телевизије. Цена видео-камера је развојем све више опадала тако да је данас немогуће замислити и домаћинство без неке врсте видео-камере.

Основа за полупроводничке сензоре слике је метал-оксид-полупроводник (МОС) технологија,^[1] која потиче од проналаска МОСФЕТ-а (МОС транзистор са ефектом поља) у Беловом лабораторијама 1959. године.^[2] Ово је довело до развоја полупроводничких сензора слике, укључујући CCD и касније CMOS сензор са активним пикселима.^[1] Први полупроводнички сензор слике био је уређај са спрегнутим наелектрисањима, исмишљен у Беловим лабораторијама 1969,^[3] заснован на МОС кондензаторској технологији.^[1] NMOS сензор активних пиксела је касније осмишљен у предузећу Олимпус 1985. године,^[4][5][6] што је довело до развоја CMOS сензора активних пиксела у лабораторији за млазни погон агенције NASA 1993. године.^[7][5]

Практичне дигиталне видео камере су такође омогућене напретком у видео компресији, због непрактично високих захтева за меморијом и пропусним опсегом за некомпримовани видео.^[8] Најважнији алгоритам компресије у овом погледу је дискретна косинусна трансформација (DCT),^[8][9] техника компресије са губицима која је први пут предложена 1972. године.^[10] Практичне дигиталне видео камере су омогућене стандардима видео компресије заснованим на DCT-у, укључујући стандарде за видео кодирање H.26x и MPEG уведене од 1988. надаље.^[9]

Постоје више врста видео-камера и то зависно пре свега од намене као и жељеног квалитета снимљеног видеа.

• Професионалне видео-камере се користе пре свега у ТВ продукционим центрима као и при снимању филмова.^[11] Ове камере нуде екстремно фина подешавања самих карактеристика видео-сигнала. Често је и сама контрола камера одвојена од главе камере и налази се обично у режији. Овим се постиже да се већи број камера уједначи по квалитету и другим параметрима слике. Овде постоје још финије поделе на:
  • Студијске камере су намењене за снимање у ТВ студијима. Најчешће су фиксиране за покретне носаче (триподе) којима управља камерман. Такође ове камере се монтирају и на дизалице код снимања специјалних покретних сцена.^[12]
  • Мобилне камере су намењене снимању на терену. Ове камере се најчешће носе на раменима и неопходно је да имју погодан визир како би камерман могао једним оком да гледа снимање а другим да контролише своје покрете. Често овакве камере имају додатну опрему којом се камера причвршћује за камермана, али у употреби су и дизалице а у новије време и мали хеликоптери са даљинским управљањем
• Камкодери су врста камере која поред главе за снимање у себи укључује и видео-рекордер или други уређај за снимање видеа. И оне се широко користе у ТВ продукцији пре свега за снимање на терену, снимање кућних филмова и слично.^[13] Уместо магнетних трака као медијум за снимање видео-садржаја све више у употреби су различите врсте дискова али и других врста меморија.
• Камере за надзор се пре свега користе као безбедносне камере и за надзор објеката ^[14]
• Све више су у употреби дигиталне видео-камере које дирекнто конвертују сигнал у дигитални излаз. Овакве камере су често врло мале и мање и од камера за надзор. Ове камере се користе као рачунарске веб камере али су и делови других уређаја као што је мобилни телефон.

Постоје и друге поделе видео-камера. Једна од основних је подела на SD и HD камере зависно од видео-резолуције коју снимају.

Рани видео није могао бити директно снимљен.^[15] Први донекле успешан покушај директног снимања видеа одвио се 1927. са Фоновизионом заснованом на диску Џона Логија Бејрда.^[15] Дискови нису могли да се репродукују са тадашњом технологијом, иако је каснији напредак омогућио да се видео поврати током 1980-их.^[15] Први експерименти са употребом траке за снимање видео сигнала десили су се 1951. године.^[16] Први комерцијално пуштен систем била је Квадруплекс видео трака коју је произвео Ампекс 1956. године.^[16] Две године касније Ампекс је представио систем са способношћу снимања видеа у боји.^[16] Први системи за снимање дизајнирани да буду мобилни (и стога употребљиви ван студија) били су Портапак системи почевши од Сони ДВ-2400 1967. године. The first recording systems designed to be mobile (and thus usable outside the studio) were the Portapak systems starting with the Sony DV-2400 in 1967.^[17] Након тога је 1981. уследио систем Бетакам где је касетофон уграђен у камеру формирајући камкордер.^[17]

Док неке видео камере имају уграђена сочива, друге користе заменљива сочива повезана преко низа носача. Неке попут Панависион ПВ и Ари ПЛ су дизајниране да буду филмске камере, док друге као што су Канон ЕФ и Сони Е потичу из фотографије.^[18] Даљи сет носача као што је С-постоље постоји за апликације као што је CCTV.^[19][20][21]

• 
  Студијска камера
• 
  Фиксна спољна камера
• 
  Мобилна камера за снимање на терену
• 
  Најновије "летеће" камере
• 
  Камера за видео-надзор
• 
  Кућни камкодер
• 
  Салон камера Goldmann Tischler
• 
  Салон камера Görlitz
• 
  Склопива камера Unicum
• 
  Linhof Technika III
• 
  Преносива Morley's Students

• Медији везани за чланак Видео-камера на Викимедијиној остави