Глувоћа

Медицински израз за глувоћу је surditas (из латинског језика). Ако се код људи јави у раном животном добу, може утицати на способност учења језика, па се такве особе називају глувонемима и обично захтевају посебан третман. Међутим, ако се јави у каснијем добу након природног учења говора, назива се постлингвална или касна глувоћа.

Око 98% особа које се сматрају потпуно глувим имају такозване остатке слуха. Стога се појам „глувоћа“ изједначава с појмовима наглувост великог степена, велико оштећење слуха, остатак слуха и слично. Ради се о ограниченом обиму слуха, при којем се звук акустично не може детектирати, или само помоћу средстава (апарата) за побољшавање слуха као што су такозвани кохлеарни имплантати. Ипак, може ли се помоћу ових средстава разумети говор или не, ствар је сваког појединца.

Појам глувонем, за особе које имају проблем са слухом, сматрају дискриминишућим, јер у многим светским језицима садржи одређене негативне конотације којима се глуве особе представљају „глупим“ или „неспособним“ за живот. Глуве особе могућност говора сматрају мање важном могућношћу комуникације. Ипак оне могу комуницирати с околином било помоћу знаковног језика или обичним говором. Орализам је учење глуве и наглуве деце о комуникацији засновано искључиво на језику, при којем се она уче да у комуникацији не користе знаковни језик већ се служе претежно читањем с усана и сличним техникама.

Према Међународној класификацији болести (МКБ 10), глувоћа и наглувост се сврстава у одељке Х90 и Х91 заједно са сродним потешкоћама у групу Губитак слуха. Глувоћа се може посматрати и на друге начине, као оштећења и смањења рада органа за слух. Тако се на пример „централном глухоћом“ назива појава када су слушни органи неоштећени и функционални, али се у мозгу не могу обрадити информације и подражаји које долазе из ува. Због тих поремећаја, моге се издвојити поремећаји који се уопштено називају психогена глувоћа, а која се у МКБ10 сврстава у психичке поремећаје у поглављу Ф.

Што се тиче глувоће (лат. Surditas), она се дели на потпуну глувоћу за све звучне надражаје те глувоћу са још увек присутном перцепцијом за одређене тонове. Физички дефинисан обим глувоће по правилу се одређује аудиометријским поступцима, чији се крајњи резултат представља аудиограмом. На њему се може одредити степен недостатка слуха. Стечена глувоћа (нпр. оштећења унутрашњег ува) може бити изазвана менингококама (менингитис), енцефалитисом, шарлахом, туберкулозом, остеомиелитисом, обољењима унутрашњег уха, отосклерозом, баротраумама и многим другим.

Урођена глувоћа може настати било пренатално путем рубеолне ембриопатије, некомпатибилности Rh фактора са керниктерусом (билирубинском енцефалопатијом), наслеђеним особинама (претежно аутосомално-рецесивним) као и одређеним синдромима. Познати синдроми који изазивају глувоћу су, између осталих, Ушеров синдром (ограничење видног поља) или Варденбургов синдром (аномалија пигмента у кожи, коси или очима, што се на пример огледа у различитим бојама шаренице). Остали синдроми су Алпортов, Јервел-Ланге-Нилсенов, Кокејнов и Пендредов синдром.

Дијагноза глувоће се врши помоћу посебних слушних тестова. Код дојенчади и мале деце раније су се користили акустични давачи сигнала, чији сигнали би се одбијали од бубне опне у уву и изазивали рефлекс. Ако би рефлекс изостао, сумњало би се на недостатак слуха.^[18] Међутим, ова метода је имала знатне суштинске недостатке и давала је врло нетачне податке, па је данас неприкладна за дијагностику оштећења слуха код мале деце. Данашњи стандард код новорођенчади и особа које нису у могућности да се изразе (да дају повратне информације) своје проблеме су OAE и BERA методе, те разне аудиограмске методе у зависности од старости пацијента.

Постоји низ поремећаја које треба разликовати од глувоће, на пример:

• свјесна воља да се „не чује“
• наглувост (hypoacusis)
• немост, афазија (немогућност говора)
• потешкоће у развоју говора
• аутизам
• потешкоће у развоју (психичка ретардација)
• схизофренија
• синдроми страха са алогијом
• поремећаји пажње и слично.

Ови поремећаји се од глухове могу разликовати (диференцирати) другим показатељима попут социјалног понашања, комуникације и способности и начина говора.

Говор

Као специфични језик глувих особа традиционално се сматра знаковни језик подручја у којем живе, а који се развија тамо где се сусрећу две или више глувих особа. Особе којима је знаковни језик уједно и матерњи језик, увек размишљају на том језику. Знаковни језик такође користе и особе са нормалним слухом, и не само у комуникацији са глувим већ и између себе, на примје рођаци и пријатељи глувих особа, преводиоци знаковног језика, педагози и уопшено особе које занима знаковни језик. Знаковни језик такође између себе користе и североамерички индијанци и аустралијски Абориџини. И тих разлога и због своје специфичности, знаковни језици су од великог интереса за лингвисте.

Знаковни језици су потпуни језици, који имају све особине говорног језика. Они поседују властиту граматику, при чему простор испред тела особе која га говори игра изузетно велику улогу. Сваки знак овог језика може се фонолошки разложити на фонеме, који обухватају четири параметра: конфигурацију руке, њену оријентацију, покрет и положај. Осим тога, држање тела, динамика покрета, мимика а понекад и покрети усана играју додатну улогу при споразумијевању.

Знаковни језик није универзалан. Они могу бити потпуно неразумљиви између заједница из различитих подручја. Усвојена је конвенција да се знаковни језик у свакој земљи означава засебном скраћеницом (нпр. ASL за Северну Америку, LSF за Француску, DGS за Немачку, ÖGS за Аустрију, YSL за земље бивше Југославије итд). Развој знаковних језика дешава се независно од говорног језика неког подручја.

Образовање

Глувоћа која се јави у раном детињству знатно утиче на могућност учења говора, јер око 90% глуве деце има родитеље који могу чути и немају знање знаковног језика. Њихов одгој и школско образовање су најчешће једнојезични, усмерени на језик те земље као и на усмени начин, а врло често се знаковни језик заобилази или потискује.

Трансплантација матичних ћелија и генска терапија

Једна студија из 2005. године је успешно остварила поновни раст кохлеаских ћелија код замораца.^[19] Међутим, поновни раст кохлеанских ћелија не подразумева ресторацију слушне сензитивности, јер сензорне ћелије могу или не морају да успоставе везе са неуронима који преносе сигнале од ћелија длачица до мозга. Студија из 2008. године је показала да генска терапија којим се делује на Atoh1 може да узрокуке раст ћелија длаке и да привуче неуронске процесе у ембрионским мишевима. Део научне заједнице се нада да ће сличан третман једног дана моћи да побољша губитак слуха код људи.^[20]

Недавна истраживања, објављена 2012. године остварила су раст кохлеаских нервних ћелија, што је довело до побољшања слуха код скочимишева,^[21] користећи матичне ћелије. Такође је објављено током 2013. године да долази до поновног раста ћелија длаке у пужу код глувих одраслих мишева при примени лекова, што доводи до побољшања слуха.^[22] Фондација за служно здравље у САД започела је пројекат под називом „Пројекат рестаурације слуха”.^[23] Исто тако организација „Деловање на губитак слука” у УК је усредсређена на обнављање слуха.^[24]

Истраживачи су известили 2015. године да су генетички глуви мишеви који су били третирани са TMC1 генском терапијом делимично повратили своје чуло слуха.^[25][26] Године 2017, додатне студије су спроведене с циљем третирања синдрома Ушера^[27] и уставнољено је да рекомбинатни адено-асоцирани вирус надмашује старије векторе.^[28][29]

Слух

Поред истраживачких студија усмерених на побољшање слуха, као што су оне горе наведене, истраживачке студије на глувима су такође спроведене како би се боље разумео слух. Пајџил и Шварц (2005) су спровели своју студију на глувима који су оглувели касније у животу и стога су користили кохлеанске импланте да би чули. Они су открили додатне доказе да брзина кодирања тона, систем који кодира информације о фреквенцијама путем брзине којом неурони шаљу сигнале у слуховни систем, нарочито за ниже фреквенције, јер су оне кодиране фреквенцијама којима се неурони активирају из базиларне мембране у синхроном маниру. Њихови резултати су показали да су субјекти могли да идентификују различите тонове који су били пропорционални фреквенцији стимулисаној једним електродом. Ниже фреквенције су детектоване када је базиларна мембрана била стимулисана, што пружа додатне доказе за кодирање брзине.^[30]

• Глувоћа
• Глувоћа на сајту Curlie
• National Institute for the Prevention of Deafness and other Communication Disorders
• World Health Organization Global Costs of unaddressed hearing loss and cost-effectiveness of interventions, 2017 [1]
• „Hearing Loss in Children”. Hearing Loss in Children Home (на језику: енглески). 5. 9. 2023. Приступљено 17. 3. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Occupational Noise and Hearing Loss Prevention (NIOSH)
• OSHA-NIOSH  2018.  „Preventing Hearing Loss Caused by Chemical (Ototoxicity) and Noise Exposure Safety and Health Information Bulletin (SHIB)”. 2018. doi:10.26616/NIOSHPUB2018124.  Occupational Safety and Health Administration and the National Institute for Occupational Safety and Health.  SHIB 03-08-2018. DHHS (NIOSH) Publication No. 2018-124.
• Centers for Disease Control and Prevention Vital Signs- Hearing Loss [2]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља).