Граматика српског језика

Традиционално писмо српског језика је ћирилица. Након стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије, долази до наглог ширења латинице. Ћирилица и латиница се састоје од 30 графема истих вриједности.^[2]

Азбука је ћирилички графијски систем, а стандардни редослијед графема у српској азбуци је сљедећи:^[3]

А а, Б б, В в, Г г, Д д, Ђ ђ, Е е, Ж ж, З з, И и, Ј ј, К к, Л л, Љ љ, М м, Н н, Њ њ, О о, П п, Р р, С с, Т т, Ћ ћ, У у, Ф ф, Х х, Ц ц, Ч ч, Џ џ и Ш ш.

Абецеда је латинички графијски систем, а стандардни редослијед графема у српској абецеди је сљедећи:^[3]

A a, B b, C c, Č č, Ć ć, D d, Dž dž, Đ đ, E e, F f, G g, H h, I i, J j, K k, L l, Lj lj, M m, N n, Nj nj, O o, P p, R r, S s, Š š, T t, U u, V v, Z z и Ž ž.

У ћирилици је спроведен фонолошки графијски принцип „један глас — једно слово” или лингвистичке речено „једна фонема — једна графема”. Због тога су у латиници појединим словима додати дијакритици (Č č, Ć ć, Đ đ, Š š и Ž ž), али то није спроведено до краја, па су за ћириличне знаке Љљ, Њњ и Џџ, дати двословни знаци или диграми Lj lj, Nj nj и Dž dž.^[3]

Фонологија српског језика за предмет има систем фонема српског језика које немају значење, али служе за разликовање језичких јединица које имају значење и од којих неке имају неколико гласовних реализација у говору. Фонолошки систем српског књижевног језика чини 25 неслоготворних и 5 слоготворних фонема. Ако се дуге и кратке слоготворне фоне рачунају одвојено онда има 12 слоготворних фонема.^[4]

Слоготворних фонеме су самогласници: А, Е, И, О и У; и вибратни гласник: Р.^[4]

Неслоготворне фонеме су гласници: В, М, Р (када је до самогласника), Л, Н, Љ, Њ, Ј (полусамогласник) и сугласници: П, Б, Ф, Т, Д, Ц, С, З, Ћ, Ђ, Ч, Џ, Ш, Ж, К, Г и Х.^[4]

У језику постоји десет врста речи, од којих је пет промењивих а пет непромењивих. Промењиве су именице, заменице, бројеви, глаголи и придеви. Непромењиве су прилози, предлози, везници, узвици и речце.

Код промењивих речи постоји строга дистинкција између:

• три рода: мушки, женски, средњи
• седам падежа: номинатив, генитив, датив, акузатив, вокатив, инструментал, локатив
• два броја: једнина и множина

Категорија анимитета је важна за избор акузатива једнине именица о-основе и заменице. Анимичне именице имају облик акузатива исти као генитив, а неанимичне исти као номинатив. Ово је такође важно за придеве и бројеве који се слажу по падежу са именицама мушког рода.

Именице

Српски језик има три основна типа деклинације, који се називају а-тип, е-тип и и-тип, названих према њиховом завршетку у генитиву једнине.

Именице a-типа

Овај тип одражава прасловенски o-корен, и карактеришу га завршеци (-o • -о), (-e • -е), или је без завршетка (-Ø) у номинативу једнине, и -a • -а у генитиву једнине. Садржи многе именице мушког рода и све именице средњег рода.

Овај тип именице има два завршетка за падеже: један за мушки род и други за средњи род:

Нулти (непостојећи) завршетак -Ø је за именице мушког рода које се завршавају сугласником у номинативу једнине, и за именице средњег рода које се завршавају са -е који је део корена речи.

Алтернативни завршеци у NVI једнине су одређени сугласником на крају корена ако је у питању палатални сугласник користи се први завршетак, у супротном ако није палатал у питању користи се потоњи завршетак.

Именице мушког рода

Именице мушког рода које припадају овом типу деклинације су оне које нису хипокористици, и оне које се не завршавају се -a • -а, које пак подлежу деклинацији типа е-.

Према облику номинатива једнине оне се деле у 2 категорије:

1. именице без завршетка (-Ø) у номинативу једнине (12 деклинационих образаца)
2. именице које се завршавају на -o • -о или -e • -е у у номинативу једнине (2 деклинациона обрасца)

Именице мушког рода које се завршавају на -o • -о или -e • -е представљају специјалне случајеве. Углавном су то лична имена, хипокористици или позајмице из страних језика.

Именице средњег рода

Код неких именица средњег рода додаје се 'н' или 'т' пре самог деклиновања.

Именице е-типа

Овај тип именица одражава прасловенски а-корен, и карактерише га завршетак -a • -а у номинативу једнине и -ē • -е̄ у генитиву једнине. It contains most of the feminine nouns, and a small number of masculines.

Именице и-типа

Овај тип именица одражава прасловенски и-корен, и карактеристичан је по томе што нема завршетак у номинативу једнине и завршетак -i • и у генитиву једнине. Садржи преостале именице женског рода које нису е-тима (a-корен).

Код неких именица женског рода (претежно страних личних имена) деклинација не постоји већ су сви облици једнаки у свим падежима и бројевима.

Заменице

Личне заменице

Придеви

Неке деклинације придева су исте као и за именице, па могу и да се римују: велика кућа (ном. једн.), велику кућу (акуз. једн.). Друге могу да одступају: једним кликом (инстр. једн. м. род.).

Глаголи

Као и у другим словенским језицима, и овде глаголи имају особину граматичког вида : пефекат и имперфекат. Постојање вида глагола компензује релативни недостатака глаголских времена која постоје нпр. у германским и романским језицима: глагол већ садржи информацију да ли је акција свршена или траје.

Глаголи у словенским језицима у глобалу имају релативно мали број основа од којих се мноштво значења постиже додавањем префикса.

Глаголска времена

Индикатив има седам глаголских времена: презент (садашње време), перфекат (прошло време), футур први и други (будуће и предбудуће време), плусквамперфекат (давно прошло време), аорист (пређашње свршено време) и имперфекат (пређашње несвршено време). Потоња два нису често у употреби у свакодневном говору , а поготову имперфекат. Презент, аорист и имперфекат се мењају инфлекцијом, док су остала времена перифрастична:

• Перфекат се гради од презента глагола бити заједно са партиципом перфекта, нпр. сам радио (или радио сам, где редослед зависи од реченице).
• Футур први се гради од крњег презента глагола хтети заједно са инфинитивом, нпр. ћемо кухати (или кухаћемо, када се инфинитивни маркер -ти елидира, а основа се спаја са презентом глагола хтети у једну реч).
• Футур други (предбудуће време или егзактни футур) се гради од футур перфекта глагола бити (једини глагол са простим футуром ) заједно са партиципом перфекта, нрп буду ишли.
• Плусквамперфекат, који се не користи често, се гради од сложеног прошлог времена глагола бити заједно са партиципом перфекта, нпр. био сам дошао, или (архаично) од имперфекта глагола бити са партиципом, нпр. бијах дошао.

Глаголски начин

Осим индикатива, користи се и императив (заповедни начин), потенцијал (могућни начин), и оптатив. Облик императива варира у зависности од врсте глагола, и гради се додавањем одговарајуће морфеме на глаголску основу. Потенцијал I (садашњи) се гради од аориста глагола бити заједно са партиципом перфекта (осим у случају трећег лица множине), док се потенцијал II (прошли) гради од партиципа перфекта и аориста глагола бити, заједно са партиципом перфекта главног глагола. Неки уџбеници граматике сврставају футур II као кондиционал глаголско време, или чак и као посебан глаголски начин.

Оптатив је према својој форми идентичан партиципу перфекта. Користи се када говорник жели да изрази јаку жељу, нпр. Живио предсједник!, Сјеме ти се затрло! (архаична клетва из појединог дијалекта), итд.

Неки аутори сматрају да постоји глаголски начин субјунктив, који се гради помоћу да и презента индикатива, али многи уџбеници граматике га третирају као презент индикатива.

Глаголски вид

Глаголски вид је као у свим словенским језицима, уграђен у сам глагол, за разлику од неких других граматика које га изражавају различитим глаголским временима.

Глаголски вид се сматра најзахтевнијим делом граматике језика. Иако постоји у свим осталим словенским језицима, чак и онима који знају неки од других словенских језика се може десити да никада не науче да исправно употребљавају овај облик, иако је могуће разумети их са можда покојим проблемом. Иако постоје двоаспектни глаголи, углавном они изведени помоћу суфикса -ирати или -овати, за већину глагола не постоји такво правило него су или свршени (перфективни) или несвршени (имперфективни). Скоро сви једноаспектни глаголи су чланови пара перфективни/имперфективни. Када се учи језик, мора се научити његов глаголски вид, као и одговарајући глагол супротног глаголског вида, нпр. прати (несвршени) је пар са опрати (свршени глагол). Упаривање међутим није увек једнозначно: неки глаголи просто немају свог супарника у глаголском виду, као нпр. изгледати или садржати. У неким другим случајевима глагола постоје алтернативе са нешто друкчијим значењем.

Две су парадигме у формирању глаголских парова. У једној основни глагол је несвршен као нпр. прати, и тада се свршени глагол формира додавање префикса у овом случају 'o-' па се добија опрати. Друга налаже да је корен глагола перфективан, и онда се несвршени глагол добија или изменом корена: дигнути→дизати или убацивањем интерфикса стати→стајати.

Образац који се често среће може се илустровати примером глагола писати. Писати је несвршен глагол, тако да се њему додаје префикс у овом случају на- да би се добио свршени написати. Али ако му се додају неки други префикси који мењају значење, основни глагол постаје свршени: записати или преписати. Пошто су и ови основни глаголи свршени, треба им додати интерфикс да би се формирали несвршени глаголи: записивати и преписивати.

Конјугација

Постоје три типа конјугације глагола:

• 1. 'а': скоро сви глаголи овог типа се завршавају на '-ати'.
  2. 'е': глаголи који се завршавају на '-нути' и неправилни глаголи. Глогали који се завршавају на '-овати', '-ивати' прелазе у '-ује-' када се конјугују (тровати, постаје трујем, трује итд.)
  3. 'и': скоро сви глаголи који се завршавају на '-јети' или '-ити' су овг типа.

Помоћни глаголи

Глагол јесам

Глагол јесам се често сматра глаголом „бити“ у садашњем времену. То је дефектни глагол. Нема свој облик инфинитива. Облик јесам је прво лице једнине презента овог глагола. и има само облике у презенту:

Као што је наведено глагол јесам се често сматра глаголом „бити“ у садашњем времену. Ако се тако посматра онда би се могло рећи да се његов кратки облик (али и дуги у нешто измењеном значењу) користи као копула. у изјавним реченицама типа: „Он је ученик“. С друге стране употреба „правог облика“ глагола бити у презенту је ограничена - на прављење егзактног футура (футура другог) или у условним реченицама кад се односе на будуће време. Граматичари су у ствари одлучили да уведу глагол јесам као други помоћни глагол (глагол хтјети је трећи) да би разрешили забуну око тога да један глагол има у презенту две различите конјугације.

Глагол бити

Глагол бити један од најчешћих неправилних глагола конјугује се на следећи начин:

Правилни глаголи

Систем конјугације правилних глагола је донекле комплексан. Постоји неколико категорија глагола које се разликују на основу одлика заједничких за глаголе те категорије.

Глагол радити

Овај метод се односи на глаголе као што су:
видети
ходати
причати
морати

Неправилни глаголи

Неправилни глаголи су сложеније конјугације него правилни глаголи. Ево примера глагола

моћи

Српски језик има богату реченичну структуру која се огледа у деклинацији именица и придева. Ово чини синтактичка правила често занемарљива и омогућава велику слободу у редоследу речи реченице. У енглеском се на пример разлика између Man bites dog (Човек ујео пса) и Dog bites man (Пас ујео човека) огледа у синтакси. У српском у реченицама Човјек уједе пса и Човјека уједе пас имају исти ред речи, али значења се мењају именичким завршецима. Било који редослед ових трију речи је граматички исправан, али значење је јасно на основу деклинације. Међутим, уобичајени ред речи је субјекат-глагол-објекат.

Постоји известан број речи који немају акценат (енклитика) које морају да дођу на одређено место у реченици. Оне су редом:

1. упитне речце (само ли),
2. глаголи: енклитички облици глагола „бити“ осим je (сам, си, смо, сте, су, бих, би, бисмо, бисте), и „хтјети“ (ћу, ћеш, ће, ћемо и ћете)
3. личне заменице у дативу (ми, ти, му, јој, нам, вам, им),
4. повратна заменица у акузативу (само се), повратна заменица у дативу (само си)
5. личне заменице у акузативу (ме, те, га, је, ју, нас, вас, и их),
6. енклитички облик трећег лица једнине презента глагола „бити“ (je).

Енклитике морају скоро увек да буду на другој позицији у реченици, осим у упитним реченицама или ако се употребљава комбинација више енклитика.

• Пипер, Предраг; Клајн, Иван (2013). Нормативна граматика српског језика. Нови Сад: Матица српска. 

• О граматици српског језика на сајту Српски језик (нека поглавља у изградњи)