Имена Кине

Имена Кине укључују мноштво савремених и историјских назива територије коју данас на српском језику називамо Кина. Име земље „Кина” у већини европских језика, изведено је из португалског језика током XVI вијека, а назив је постао општеприхваћен тек средином XIX вијека.^[1] Вјерује се да је име позајмљено од средњоперзијског, а неки истраживачи иду још даље тврдећи да се име јавља и у санскрту. Такође, сматра се да је крајњи извор имена Кина, изведена од кинеска рјечи „Ћин“ (кин: 秦; пин: qín), што је било име династије која је ујединила Кину, мада је она као држава постојала и много вјекова раније.

Кинеска имена за Кину, осим Џунгуо (упрош: 中国; трад: 中國; пин: zhōngguó; досл. 'средње царство'), укључују и: Џунгхуа (упрош: 中华; трад: 中華; пин: zhōnghuá; досл. 'централна љепота'), Хуасја (упрош: 华夏; трад: 華夏; пин: huáxià; досл. 'прелијепа грандиозност'), Шенџоу (кин: 神州; пин: shénzhōu; досл. 'божанска држава') и Ђуџоу (кин: 九州; пин: jiǔzhōu; досл. 'девет држава'). Хан (упрош: 汉; трад: 漢; пин: hàn) и Танг (кин: 唐; пин: táng) су уобичајена имена за кинеску етничку припадност, упркос томе што се кинеска националност (џунгхуа минзу) не односи на било коју посебну етничку припадност.

Постоје и називи за Кину који се користе широм свијета, а који потичу од језика појединих етничких група, као на примјер: Кадај, Катај, Китај, Хитај, Хатај итд.