Корисник:MarukoSama6820/песак
 | |
 | |
| Произвођач | Sega |
|---|---|
| Тип | играчка конзола |
| Генерација | Шестa генерација играчких конзола |
| Датум представљања | |
| Почетна цена | |
| Повучен | 31. март 2001. |
| Број продатих примерака | 9,13 милиона |
| Меморија | 16 MB радне меморије, 8 MB видео меморије, 2 MB звучне меморије |
| Дисплеј |
|
| Графика | 100 MHz PowerVR2, интегрисан ASIC систем |
| Звук | 67 MHz Yamaha AICA са 32-bit ARM7 RISC процесором, 64 канала |
| Онлајн сервиси | Dricas, SegaNet, Dreamarena |
| Димензије | 190×195,8×75,5 милиметара |
| Најпродаваније игре | Sonic Adventure (2,5 милиона продатих примерака) |
| Претходник | Sega Saturn |
Dreamcast је кућна играчка конзола произведена од стране компаније Sega. Лансирана је 27. новембра 1998. године у Јапану, 9. септембра 1999. године у Северној Америци и 14. октобра 1999. године у Европи. Био је део шесте генерације кућних конзола, претходивши Playstation 2, Nintendo GameCube и Xbox конзолама. Dreamcast је последња конзола коју је Sega произвела.
У поређењу са скупим хардвером, коју је поседовала Sega Saturn конзола, Dreamcast се служила готовим хардвером(енгл. off-the-shelf). Иако је у Јапану доживео нешто мању популарност по лансирању, Dreamcast је у Северној Америци доживео велику популарност, која је убрзо кренула да пада, лансирањем Playstation 2 конзоле. Sega је 31. марта 2001. године повукла Dreamcast из продаје, због слабе продаје и смањеног прихода и окренула се ка издаваштву видео игара. Процењује се да је од лансирања продато 9,13 милиона примерака.
Иако је Dreamcast имао јако кратак животни век и ограничену помоћ издаваштва, критичари су проценили да је Dreamcast био испред свог времена. Библиотека видео игара коју је Dreamcast поседовао, сматрала се иновативном. Неки од најпознатијих наслова су Crazy Taxi, Jet Set Radio, Phatasy Star Online, Shenmue и Sonic Adventure. Dreamcast је такође прва конзола у историји, која је користила уграђени модем за интернет конективност и играње игара онлајн.
Историја
Почеци
Лансирана током 1988. године, конзола Sega Genesis (познатија као Mega Drive изван Северне Америке) била је Segin улаз у четврту генерацију кућних конзола.[1] Продата у 30,75 милиона примерака широм света, Genesis је била најуспешнија конзола коју је Sega икада произвела.[2] Наследник Genesis конзоле, Sega Saturn, лансиран је у Јапану 1994. године.[3] Saturn се базирао на 2Д и 3Д графици, али је комплексна архитектура графичког чипа отежавала програмирање и оптимизацију игара, за разлику од конкурента компаније Sony, PlayStation конзоле[4]. Иако је Saturn лансиран пре PlayStation-а, за јапанско и америчко тржиште, на самом почетку је доживео неуспехе.[5] Са једне стране због четри месеца ранијег лансирања у Северној Америци и недостатка дистрибуције, док са друге стране ниже цене PlayStation конзоле. Цена Saturn-а је била 399 америчких долара, док је хардверски напреднији PlayStation коштао 299 америчких долара.[6] Због доминације PlayStation-а на свим тржиштима, цена Saturn-а је првенствено пала на 299, а затим на 199 америчких долара, иако је хардвер био доста скупљи, као и сама производња. Ово је између 1992. и 1995. године оставило озбиљне финансијске последице. Фокус на Saturn-у је спречио компанију у капитализацији над 16-битним тржиштем, којим је владао Genesis.
Због саме ситуације и лошег финансијског положаја, тадашњи извршни директор Том Калинске поднео је оставку. 16. јула 1996. Sega је објавила смену и долазак Шоићиро Иримађирија, као извршног директора. Калинске је 30. септембра исте године напустио компанију.[7]
Развој
Још почетком 1995. године, појавиле су се гласине о сарадњи компаније Sega, са компанијама Lockheed Martin, The 3DO Company, Matsushita, у изради новог графичког чипа, који ће се користити за 64-битну конзолу "Saturn 2".[8][9] Сам развој Dreamcast конзоле био је независан од гласина.[10] Због јако лошег финансијског перформенса Saturn-а, Иримађири отпочиње потрагу за произвођачем компоненти, изван саме компаније.[11] Године 1997. Иримађири ступа у сарадњу са компанијом IBM, која формира тим од 11 човека, под вођством Тацуо Јамамота. Пројекат је назван "Blackbelt" (срп. Црни појас). Са друге стране, Хидеки Сато отпочиње развој хардвера унутар компаније Sega[12]. Сато и његова група се опредељују за Hitachi SH-4 процесорску архитектуру и VideoLogic PowerVR2 графички процесор. Овај пројекат је назван "Whitebelt" (срп. Бели појас).[13] Касније је пројекат преименован у "Dural", који представља име једног од карактера из видео игре Virtua Fighter.[14]
Знајући да је Saturn имао проблем са високом ценом компоненти и израде, у производњи Dreamcast-а се користио другачији приступ. Као и сваки претходни Sega систем, Dreamcast је дизајниран по пирнципу паралелног рада интелигентних подсистема међусобно, али је селекција компоненти више личила на оне које се налазе у персоналним рачунарима,[15] него у конзолама.[16] За сам развој игара користила се Pentium II 200 процесорска јединица,[17] док је матична плоча била "ремек дело чистог, једноставног дизајна и компатибилности".[18] Због доласка нових технологија, донета је одлука да Dreamcast поседује уграђени модем, који ће бити модуларан, како би ишао у корак са временом.[19] Као формат медијума, Dreamcast је поседовао GD-ROM, развијен од стане компанија Sega и Yamaha Corporation, како би био произведен и доступан по истој цени као и CD-ROM.[20] Компанија Microsoft развила је посебну верзију Windows CE оперативног система, са DirectX API и библиотеком динамичких веза.[21]
Sega је одржала јавно такмичење, за именовање новог система, на коме је било више од 5.000 учесника. На самом крају изабрано је име "Dreamcast", које је представљало портманто речи Dream "dream" (енгл. сан) и речи "broadcast" (енгл. пренос; емитовање).[22]
Лансирање
Без обзира на велике губитке услед производње Saturn конзоле, који су износили 75 процената за период од 6 месеци, Sega је била уверена у успех нове конзоле. Dreamcast је привукао значајну пажњу, те је имао велики број ранијих наруџби[23]. Sega је најавила игру Sonic Adventure, коју је пропратила огромна промоција.[24] Са друге стране, Sega није успела да испуни квоте за снабдевање јапанског тржишта, услед несташице PowerVR чипова, због великих грешака у прооизводњи.[25] Пошто је више од половине ограничених залиха било наручено месецима пре лансирања, Sega је била приморана да обустави преднаруџбе у Јапану. Dreamcast-а је пуштен у продају 27. октобра 1998. године, по цени од 29.000 јапанских јена, при чему су све постојеће залихе биле распродате. Након лнасирања, продаја је кренула да опада, те је до јануара 1999. године, продато нешто мање од 900 хиљада примерака. Мало пре лансирања конзоле на северноамеричко тржиште, цена Dreamcast-а у Јапану је спуштена на 19.900 јапанских јена. Иако је ово учинило хардвер непрофитабилним, продаја је знатно скочила.[26]
Dreamcast је лансиран у Северној Америци 9. септембра 1999. године, по цени од 199 америчких долара. Маркетиншка кампања је гласила "9/9/99 за 199" (енгл. "9/9/99 for $199").[27] За разлику од ограниченог броја игара по лансирању у Јапану, за америчко тржиште је било 18 видео игара у понуди[28]. Sega је овим лансирањем поставила нови рекорд у продаји, више од 255 хиљада примерака је продато у року од 24 часа. Лансирање је компанији донело процењених 98,4 милиона долара и често се помиње као "најуспешнијих 24 часа у историји продавница забаве".[29] Две недеље након лансирања, Dreamcast је достигао цифру од 500 хиљада продатих примерака[30], док је 4. новембра 1999. године, објављено да су продаје досегле 1 милион.[31]
За европско тржиште, Dreamcast је лансиран 14. новембра 1999. године, по цени од 200 британских фунти.[32] До новогодишњих празника продаје су досегле 500 хиљада примерака.[33] Нажалост, продаја није наставила овим темпом, те је до октобра 2000. године продато нешто више од милион примерака.[34]
Конкуренција
Без обзира на јако успешно лансирање Dreamcast конзоле, Sony PlayStation је још увек држао 60% целокупног америчког тржишта.[35] Sony је 2. марта 1999. године најавио нову конзолу.[36] Центар маркетиншке кампање јесте нова централна процесорска јединица, развијена у сарадњи компанија Sony и Toshiba, под називом "Emotion Engine" (срп. Емоционални хардвер), са графичким процесором 1.000 пута бржим од савременог рачунара и просечном брзином од 6,2 гигафлопа, што је представљало бољи перформенс од неких суперрачунара.[37] Због "Emotion Engine" процесора и графичког синтисајзера (енгл. Graphics Synthesizer), PlayStation 2 је могао да приказује 75 милиона полигона, без ефеката и око 38 милиона полигона без рачунања на карактеристике као што су текстура, вештачка интелигенција и физика.[38] Медијум за смештање података био је DVD-ROM, који је могао смештати знатно више података него GD-ROM. Због своје конективности на интернет и могућности гледања филмова, слушања музике и играња видео игара, PlayStation 2 је представљао будућност кућне забаве.[39] Постојале су гласине о томе да PlayStation 2 може да се користи за праћење ракета и "Toy Story-квалитетне графике".[40] Поред нових видео игара, PlayStation 2 је био компатибилан и са PlayStation игрицама. У овом периоду су Nintendo и Microsoft најавиле своје конзоле.
Крај животног века
Смена менаџмента је дошла 22. маја 2000. године, када је Окава дошао на место председника компаније, уместо Иримађирија. Окава је већ увелико заговарао напуштање бизниса играчких конзола. Један од оснивача компаније, Дејвид Розен, изјавио је да је "помало сулудо да Sega ограничава свој потенцијал на хардвер", док је Столар сугерисао да је Sega требала бити продата копманији Microsoft.[41]
На самом послетку, Sega је 31. јануара 2001. године најавила престанак производње Dreamcast конзоле након 31. марта, након чега компанија бива реструктуирана у платформски независног девелопера видео игара.[42] Како би се отарасили преосталог инвентара, који је износио око 930 хиљада примерака, цена је спуштена на 99 америчких долара. Убрзо је цена отишла на 79 америчких долара, док на самом крају цена није била 49,95 америчких долара.[43]
Укупна продаја се процењује на 9,13 милиона широм света.[44] Производња видео игара се наставила, највише у Јапану. У Северној Америци популарни наслови наслови су се могли наћи све до средине 2002. године.[45]
Разлози неуспеха Dreamcast конзоле јесте велико исчекивање PlayStation 2 конзоле;[46] недостатак подршке од стране Electronic Arts и Squaresoft компанија;[47] несалгасности око будућности компаније;[48] недостатак рекламирања и промоције;[49] да свет није спреман за онлајн играње видео игара;[50] већа посвећеност hardcore (срп. тврди; најпосвећенији) играчима, у односу на просечног корисника;[51] лош тајминг.[52]
Техничке спецификације
Хардвер
Физички, величина Dreamcast конзоле износила је 190×195,8×75,5 милиметара и износио је око 1,5 килограма.[53] Главна процесорска јединица јее била двосмерна 360 MIPS superscalar Hitachi SH-4 32-bit RISC[54] са радним тактом од 20 мегахерца и 8 килобајта инструкцијске кеш меморије и 16 килобајта кеш меморије за податке, заокружено са 128-битним графички оријентисаним процесором, са 1,4 гигафлопова.[55] Такт од 100 мегахерца NEC PowerVR2 јединице за рендеровање, са интегрисаним колом специфичне намене, способним да прикаже више од 3 милиона полигона у секунди.[56]
Поседовао је Yamaha AICA звучни процесор са тактом од 67 мегахерца, уз 32-битни ARM7 RISC процесор, који је могао генерисати 64 гласова, помоћу PCM or ADPCM, чиме је обезбеђен 10 пута бољи звучни систем од Saturn конзоле.[57] Конзола је поседовала 16 мегабајта радне меморије, уз 8 мегабајта за графичке елементе и 2 мегабајта за звук.[58] Поседовао је и читач GD-ROM дискова, са 12х брзином читања.[59] У већини региона, произведени модели поседовали су моделарни модем за конективност, ради унапређивања.[60] Оригинални јапански модел и сви PAL модели имали су проточну брзину од 33,6 kbit/s, док су модели у Канади и Северној Америци били опремљени модемом од 56 kbit/s.[61]
Модели
Sega је дизајнирала мноштво различитих модела, од којих је највећи број био ексклузиван за јапанско тржиште. Обновљена верзија Dreamcast конзоле, R7, најчешће се користила као интернет конзола на паћинко штандовима. Још један од значајнијих модела, био је Divers 2000 CX-1, телевизор, облика главе Соника, који је поседовао телевизију и софтвер за телеконференцију. Hello Kitty верзија је произведена у лимитираном тиражу и била је намењена видео играчима женског пола.[62] Произведена су и специјална издања за видео игре Seaman[63] и Resident Evil Code: Veronica.[64] Постојале су и варијације у расличитим бојама, произведене под називом "Dreamcast Direct", у Јапану.[65] Toyota је такође у понуди имала специјално издање од 160 примерака, које се продавало у Јапану.[66] У Северној Америци произведен је црни Dreamcast са Sega Sports логом и црним контролерима.[67]
Опрема
Dreamcast контролер је заснован на Saturn 3D контролеру и поседује аналогни стик и D-pad, четири дугмета за акцију, старт дугме и два аналогна тригера.[68] У поређењу са Sega CD и Sega Saturn конзолама, Dreamcast није поседовао интерну меморију за чување података, већ VMU (Визуелна меморијска јединица), капацитета од 128 килобајта.[69] VMU је поседовао мали екран, једноканални звучни излаз, сталну меморију, D-pad и четири дугмета.[70] Конекција за екстерну меморију се налазила на самом контролеру. Постоје и додаци за вибрацију контролера "Jump Pack", који су респонзивни са видео играма.[71] Пошто је Dreamcast поседовао онлајн конективност, постојали су и микрофони, који су се конектовали на контролер и намена им је била за комуницирање са другим играчима и задавање гласовних команди самој конзоли.[72]
Библиотека видео игара
Пре самог лансирања Dreamcast конзоле у Јапану, Sega је најавила производњу своје New Arcade Operation Machine Idea (NAOMI)[73] плоче за аркадне машине. NAOMI је поседовала исту технологију као и Dreamcast, уз дупло више меморије, уместо GD-ROM читача. Ово је омогућило готово идентичне конверзије видео игара на кућне конзоле.[74] Неке од видео игара које су портоване на кућне конзоле јесу Capcom (Marvel vs. Capcom 2 and Project Justice), Tecmo (Dead or Alive 2), Treasure (Ikaruga), и Sega (F355 Challenge and Crazy Taxi).[75]
Познато је да за Dreamcast постоји библиотека од око 624 наслова.
| Име видео игре | Жанр | Година објављивања | Издавач |
|---|---|---|---|
| Shenmue | Акција, авантура | 29. децембар 1999. | Sega |
| Sonic Adventure | Акција, 3Д платформер | 23. децембар 1998. | Sega |
| Soulcalibur | Акција, борба, 3Д | 5. август 1999. | Namco |
| Crazy Taxi | Вожња, трка, акција | 27. јануар 2000. | Sega |
| Rez | Акција, шутер | 22. новембар 2001. | Sega |
| Jet Grind Radio | Акција, 3Д платформер | 29. јун 2000. | Sega |
| Marvel vs. Capcom: Clash of Super Heroes | Акција, борба, 2Д | 25. март 1999. | Capcom |
| Phantasy Star Online | играње улога, ММО | 21. децембар 2000. | Sega |
| Street Fighter III: Third Strike | Акција, борба, 2Д | 29. јун 2000. | Capcom |
| Ikaruga | Акција, шутер, скролер | 5. септембар 2002. | Jaleco Entertainment |
| Resident Evil Code: Veronica | Акција, авантура, хорор | 3. фебруар 2000. | Capcom |
Литература
- Бетси Ратберн - "Console Gaming (Ready, Set, Game!)", 2021.
- Стивен Л. Кент - "The Ultimate History of Video Games, Volume 2: Nintendo, Sony, Microsoft, and the Billion-Dollar Battle to Shape Modern Gaming", 2021.
- Ијан Симонс, Џејсм Њумен, Ијан Ливингстоун - "A History of Videogames: In 14 Consoles, 5 Computers, 2 Arcade Cabinets ...and an Ocarina of Time", 2019
