Лилијан Гиш

Лилијан Гиш је рођена у Спрингфилду, Охајо, као прво дете глумице Мери Робинсон Меконел и Џејмс Ли Гиша.^[3][4] Лилијан је имала млађу сестру, Дороти, која је такође постала популарна филмска звезда.

Њена мајка је припадала шкотској епископалној цркви, док је њен отац водио порекло из лутеранизма. Прве генерације породице Гиш били су Данкард свештеници. Отац Лилијан Гиш је био алкохоличар и напустио је породицу; њена мајка је почела да се бави глумом како би их одгојила. Породица се затим преселила у Ист Сент Луис, Илиноис где су живели неколико година са Лилијановим ујаком и ујном, Хенри и Роуз Меконел. Њихова мајка отворила је Majestic Candy Kitchen, а девојчице су јој помагале тако што су продавале кокице и слаткише публици суседног позоришта. Лилијан и Дороти су ишле у школу Св. Хенри, где су учествовале у школским представама.

1910. године, девојчице су живеле са својом ујном Емили у Масилону, Охајо када им је јављено да је њихов отац, Џејмс, тешко болестан у Оклахоми. Тада 17-годишња Лилијан одлази у Шони, Оклахому где су живели брат њеног оца Алфред Грент Гиш и његова жена, Мауд, Њен отац, који је до тада већ боравио у болници за душевно оболеле у Норману, прешао је 56 километара у Шони како би се срео са њом. Она је остала са ујаком и ујном и завршила средњу школу Шони. Отац јој је умро у Норману 1912. године, али се она већ била вратила у Охајо пар месеци пре тога.

Када је позориште поред продавнице слаткиша изгорело, породица се сели у Њујорк, где девојке постају добре пријатељице са комшиницом, Гледис Смит. Гледис је била дете-глумица, те је сарађивала са Д.В. Грифитом, а касније је почела користити уметничко име Мери Пикфорд.^[5] Када су Лилијан и Дороти довољно одрасле, прирдужиле су се позоришту, често путујући са различитим продукцијама. Бавиле су се и манекенством, а Лилијан је позирала за уметника Виктор Морела у замену за часове гласа.^[6]

1912. године, њихова пријатељица Мери Пикфорд их упознаје са Грифитом и помаже им да добију уговоре са Биограф студијом. Лилијан ускоро постаје једна од највољенијих глумица у Америци, са 19 година, иако је режисерима рекла да има 16.^[5]

Упознавање са Дејвид В. Грифитом било је крајње необично. Он је запуцао на њих из лажног пиштоља - реквизита и затим их јурио по просторији. Њихова реакција импресионирала је Грифита који их је одмах запослио са платом од 5$ недељно. Лилијан и њена сестра су исте године дебитовале на филмском платну у филму Невиђени непријатељ. Наредних девет година и 40 филмова Грифит и Лилијан су радили на томе да легитимизују филм као облик уметности.^[7]

Лилијан је првобитно наступала у мелодрамама, често играјући улоге у којима је невинашце до сржи. Грифит је волео да сарађује са Лилијан јер је она, иако изгледом анђео, имала унутар себе далеко сложенија осећања. Како би боље разумела људе, Грифит је слао Лилијан да присуствује бокс мечевима и да посећује луднице. Како би подстакла емотивни и физички одговор у својој глуми, Лилијан је ишла на часове гласа, плеса и мачевања. Стога, када би се појавила пред камером, Лилијан је била мајстор за импровизовање ситних гестова. На пример, у филму Мускетари из свићењег сокачета (1912), она је гладила свој образ руком.^[7]

Лилијан Гиш је своје најпознатије и уметнички најзначајније филмове са Грифитом снимила после 1915. године. Рађање једне нације (1915) се сматра првим филмом модерне кинематографије. У филму Нетрпељивост (1916), Лилијан Гиш игра малу, али значајну улогу Мајке Ејџес, која потреса колевку човечанства. Улога која је потврдила као анђеоску скитнице била је улога Луси у филму Сломљени цветови (1919). У том филму, Лусина романтична веза са предузетником Азијатског порекла чини њеног оца бесним, те је он пребија насмрт. Једна од Лилијаниних глумачких сцена јесте сцена смрти, када се упорно преврће како би избегла очеве ударце. Још једна незаборавна сцена је у филму Пут на исток (1920). У том филму Лилијан Гиш, након што је пала, плута у леденој реци, са руком и косом која оставља траг у леденој води. Да би овај кадар био успешан, Лилијан је морала сатима током тронедељног периода да лежи у хладној води. С обзиром да је била свој сопствени каскадер, та сцена јој је оставила трајно оштећење нерва на два прста.^[7]

1920. године, Лилијан се опробала у нечему новом, режирала је свој први и једини филм, Преуређење супруга (1920). Главну улогу играла је њена сестра, Дороти Гиш, која је већ била својеврсна успешна глумица у комедијама. Њих двије су заједно написале сценарио. Лилијан је монтирала филм, што је научила од Грифита. Научила је и како да постави осветлење и како да изабере костиме. Грифит и Лилијан су заједно сарађивали. Он јој је дозвољавао да режира пробне снимке уместо њега. Лилијан је чак и надгледала изградњу његовог новог студија. Она је стварно била одана Грифиту, пратила га је из студија Биографи до Мјутуал (који је касније постао Парамаунт). Међутим, њих двоје су последњи филм снимили 1921. године, Сирочад олује. Било је спекулација да су се њих двоје разишли због Грифитове љубоморе, јер је Лилијан добијама више заслуга због успеха његових филмова. Лилијан је тврдила да су се свађали због новца.^[7]

Лилијан Гиш се никада није удавала нити је имала деце. Њена повезаност са Дејвидом В. Грифитом је била тако изражена да су многи сумњали на романтичну везу, што она никада није потврдила, иако је неколико њених сарадника било уверени да су њих двоје бар накратко били у вези. Током читавог свог живота, она га је ословљава са "г. Грифит". Била је у вези са продуцентом Чарлс Дуелом, критичарем драма и уредником Џорџ Џин Нејтаном.^[5]

Умрла је од затајења срца 27. фебруара 1993. године, у 99. години живота.^[8] 8 месеци је делило од тога да напуни сто година. Њен пепео је постављен поред њене сестре Дороти у епископалној цркви Св. Бартоломеј у Њујорку.^[9]

Лилијан Гиш на Викимедијиној остави.

• Лилијан Гиш на сајту IMDb (језик: енглески) 
• Лилијан Гиш на сајту Internet Broadway Database (језик: енглески)
• Лилијан Гиш на сајту TCMDb (језик: енглески)
• Lillian Gish Архивирано на сајту Wayback Machine (16. август 2019) at Women Film Pioneers Project
• Lillian Gish papers, 1909–1992, held by the Billy Rose Theatre Division, New York Public Library for the Performing Arts
• Lillian Gish, Helen Hayes, & Mary Martin Interview with Bill Boggs на сајту YouTube
• Lillian Gish's silent films on wide screen (Trailer) на сајту YouTube