Локална рачунарска мрежа
LAN (енгл. local area network — „Локална рачунарска мрежа”) је скуп рачунара који су повезани у једну рачунарску мрежу, на релативно малом простору, као што су канцеларија, више канцеларија или зграда.
Ова мрежа може да броји два и више рачунара који су повезани на одређен начин.Неки периферни уређаји као што су штампачи, модеми и сл., такође се убрајају у ову мрежу.Главна карактеристика локалних мрежа, по чему се оне разликују од мрежа на великим подручјима (WAN) јесте много већа брзина преноса података (реда 10 до 1000 MB/s) и непостојање потребе за закупљеним телекомуникационим водовима.
Најчешћи метод повезивања рачунара у локалној мрежи јесте кабловима (Етернет) или бежична мрежа.Локална мрежа може, најчешће преко неког рутера, бити повезана са другим мрежама у већу WAN мрежу или директно преко провајдера на интернет.
Историја
Пошто је већина универзитета и истраживачких лабораторија током касних 1960-их добило више компјутера, појавио се све већи притисак да се обезбеди брза интерконекција између рачунара. Извештај из 1970. из лабораторије аеродрома Лоренс детаљно описује раст њихове мреже „Октапус”[1][2] што је добар показитељ ситуације. Кембриџ прстен је развијен 1974. на Универзитету у Кембриџу[3], али се никад није развио у успешан комерцијални производ. Етернет је развијен у Зирокс парку 1973-1975[4], и документоване у УС Патент 4.063.220. Године 1976, након што је систем био распоређен у парку, Меткалф и Богс су објавили књигу: „Етернет: Дистрибутирани пакет-Пребацивање за локалне рачунарске мреже”.[5] ARCnet је развијен од стране Дејтапоинт корпорацији 1976. и објављен у 1977[6]. То је прва комерцијална инсталација у децембру 1977 у енгл. Chase Manhattan Bank у Њујорку.[7]
Преносни медији
У локалним мрежама се користе четири основна преносна медија: коаксијални кабл, упредена парица, оптички кабл и бежични пренос. Сваки од ових медија има своје предности, као и мане у смислу цене, брзине и могућности ширења мреже. У већини првих локалних мрежа користили су се коаксијални каблови. Коаксијални кабл се састоји од једне или две проводне жице енкапсулиране у неколико слојева за изолацију и заштиту. Коаксијални каблови омогућавају велику брзину преноса са ниским стопама грешки. Упредене парице (телефонска парица) је јефтинија од коаксијалног кабла, може одржати брзине преноса уобичајене за већину личних рачунара и лако се инсталира. Оптички кабл је преносни медиј који се бира за мреже у којима је потребно одржати велике брзине преноса, почев од 100 мегабита у секунди. За представљање података оптички кабл користи светлосне импулсе. Пошто светлосни сигнали нису искривљени електричним и магнетним пољима, нуде велику толеранцију на грешке. Недостаци оптичких каблова су њихова висока цена и тешкоће приликом додавања и уклањања радних станица из мреже. У бежичним локалним мрежама поруке се преносе кроз ваздух као радио таласи. Локалне бежичне мреже је врло лако проширивати.
