Народна Република Албанија

Током Другог светског рата Албанци су повели борбу против Италијана, који су 1939. године анектирали Албанију. Борбом је руководила албанска комунистичка партија, уз помоћ Народноослободилачког покрета Југославије.

Пред крај 1944. године читава Албанија је била ослобођена, а 1945. године је успостављена тзв. „власт народне демократије“. Децембра 1945. године одржани су избори за Уставотворну скупштину, на којима је листа Народноослободилачког фронта Албаније предвођена Енвером Хоџом освојила 93% гласова.

Скупштина је јануара 1946. године укинула монархију и прогласила Народну Републику Албанију. Убрзо после тога Албанија је добила свој први Устав, углавном, по угледу на Устав ФНРЈ, који је донесен, такође, 1946. године.

Године 1967. НР Албанија је проглашена првом атеистичком земљом у свету, а 1976. године добила је нови Устав којим је Албанија декларисана као „држава диктатуре пролетаријата, која изражава и брани права свих трудбеника“. У овом Уставу се још наводи да је Албанија ступила у етапу потпуне изградње социјалистичког друштва и да је њен циљ „остварење потпуне изградње социјализма и комунизма“. Истим уставом НР Албанија је променила назив у Народна Социјалистика Република Албанија.

Спољна политика НР Албаније се често радикално мењала. У почетку је Албанија имала изузетно добре односе са Југославијом, до 1948. године када је ступила Резолуција Информбироа. Потом се Албанија окреће Совјетском Савезу, али после смрти Јосифа Стаљина и почетка процеса „дестаљинизације“ у СССР-у, Албанија се окреће Кини. Добри односи са Народном Републиком Кином су трајали све до смрти Мао Цедунга.

Албанија је од 1955. године била чланица Варшавског пакта. Године 1961. престала да подржава савез, као резултат Кинеско-совјетске поделе, а званично се повукла из пакта 1968. године, после Совјетске интервенције у Чехословачкој.

Југославија је била прва земља, чланица антихитлеровске коалиције, која је признала владу Народне Републике Албаније, још априла 1945. године и са њом успоставила дипломатске односе. Залагала се да се Албанији призна статус савезничке земље и по том основу да ужива сва права која јој припадају. Југословенска влада је прихватила молбу Албаније и заступала и штитила њене интересе у 16 европских земаља, преко својих дипломатских и конзуларних представништава.

Након изузетно пријатељске сарадње две земље, после Резолуције Информбироа, јуна 1948. године, долази до изненадног и наглог заокрета у међудржавним односима. Албанија је само један дан после усвајања Резолуције једнострано раскинула чак 27 билатералних уговора, споразума и аранжмана. Одмах потом је затражила да сви југословенски стручњаци, саветници и специјалисти напусте Албанију у року од 48 часова. Почела је организована кампања против ФНРЈ у којој су учествовала штампа, радио, партијски и државни органи на челу са најодговорнијим албанским руководиоцима. О тој и таквој активности Албаније, Југославија је 1961. године припремила Белу књигу и презентовала је Уједињеним нацијама.

У периоду од 1948. до 1958. године организовано је 649 пограничних инцидената или других диверзантских и субверзивних акција против Југославије. Интензитет је био најјачи 1949, 1950. и 1951. године. На југословенско-албанској граници су у периоду између 1948. и 1954. године убијена 12 и рањена 22 југословенска граничара. У 1960. години издата су чак 21 званична саопштења у којима се напада Југославија. На радију или у штампи 1959. и 1960. године објављено је 486 чланака, коментара, предавања са антијугословенским садржајем.

На Осмом конгресу Партије рада Албаније, који је одржан од 1. до 8. новембра 1981. године, Албанско руководство је пружило јаку подршку албанским сепаратистима на САП Косову (види: Немири на Косову и Метохији 1981.) и заузело веома оштар став у осуди југословенске политике према албанској мањини у СФР Југославији.

Председници

• Председник Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Албаније (1944-1946):
  • Омер Нишани (26. мај 1944 — 12. јануар 1946)
• Председници Президијума Народне скупшине (1946—1991):
  • Омер Нишани (12. јануар 1946 — 1. август 1953)
  • Хаџи Љеши (1. август 1953 — 22. новембар 1982)
  • Рамиз Алија (22. новембар 1982 — 30. април 1991)

Премијери

• Председници Већа министара (1946-1991):
  • Енвер Хоџа (1. јануар 1946 — 20. јул 1954)
  • Мехмет Шеху (20. јул 1954 — 18. децембар 1981)
  • Адил Чарчани (18. децембар 1981 — 22. фебруар 1991)

• Милорад Коматина, Енвер Хоџа и југословенско-албански односи, Службени лист СРЈ, Београд 1995. година

• Албанија
• Енвер Хоџа
• Комунистичка партија Албаније
• Народноослободилачка борба Албаније
• Народни хероји Албаније
• Варшавски пакт

• Полумесец над Албанијом („Вечерње новости“, фељтон, новембар 2014) Архивирано на сајту Wayback Machine (7. децембар 2014)