Односи Србије и Јерменије

Дипломатски односи са Јерменијом су успостављени 1994. године.^[1]

Амбасадори у Атини (Грчка) су амбасадори држава на нерезиденциској основи.

Србија има почасног конзула у Јеревану Бабкена Симоњана, а Јерменија има почасног конзула у Београду Предрага Томића.

• фебруара 2016. Председница Народне скупштине Маја Гојковић боравила је у званичној посети Јерменији.
• 3. јуна 2015. Министар спољних послова Ивица Дачић посетио је Републику Јерменију.
• 24. априла 2015. Председник Републике Србије Томислав Николић посетио је Републику Јерменију године на комеморацији поводом стогодишњице облележавања геноцида над Јерменима.
• октобра 2014. Председник Томислав Николић боравио је у званичној посети Јеревану.
• 2. октобра 2014. Министар спољних послова Едвард Налбандијан посетио је Републику Србију.
• 9–11. марта 2014. Министар спољних послова Иван Мркић посетио је Републику Јерменију.

• 28–29. јула 2009. Председник Републике Србије Борис Тадић је посетио Републику Јерменију^[1]

• 2020. робна размена је износила 25,9 милиона УСД (извоз Србије 4,3 милиона, а увоз 21,6 милиона)
• 2019. била је 182 милиона УСД (извоз Србије 17 милиона, а увоз 165 милиона)
• Током 2018. остварена је робна размена у вредности од 125,4 мил. долара (извоз Србије 4,4 мил. УСД, а увоз 121.000.000 долара).^[2][3]

  

Српска наменска индустрија један је од већих снабдевача јерменске војске. Већином се извози пешадијско наоружање, муниција и ракете.^[4]

• Татјана Панајотовић-Цветковић, отправник послова, 2020— (први дипломатски представник Србије у Јерменији)

Први сусрет Срба и Јермена десио се 1218. када је Св. Сава обилазећи источне хришћанске земље, посјетио и киликијску Јерменију, баш ону гдје се 700 година касније десио велики геноцид над Јерменима. Задивљен јерменским црквеним градитељством и умијећем њихових неимара, он позива јерменске градитеље у Србију. Мајстори су дошли у Србију и саградили манастир Витовницу, поред ријеке Витовнице у близини Петровца на Млави, у источној Србији. О томе свједоче и натписи у камену на српском и јерменском језику. Јерменски стил у градитељству оставио је велики утицај на Моравску школу српског сакралног градитељства, тако да су истраживања показала да су и Студеница и Жича уградиле у себе насљеђе овог далеког, а нама духовно јако блиског народа.

Други сусрет Срба и Јермена био је на Косову пољу 1389. године. Као вазали Османлија, јерменски војни одреди дошли су на Косово. Видјевши у даљини српске цркве, јако сличне њиховим јерменским, схватили су да су обманути и да ће се борити против хришћана (као вазалима било им је обећано да неће имати обавезу да ратују са хришћанима). Тада јерменски одреди прелазе на српску страну и боре се под српском заставом. Преживјели војници остају у Србији и насељавају се на планини Озрен у близини Сокобање. Иначе, Јермени кажу да тај дио Србије највише подсјећа на њихову отаџбину.

Ови ратници са Косова на планини Озрен граде јерменски манастир Св. Архангела – и данас спознат као Јерменчић. У каснијим вијековима јерменски монаси, бјежећи на запад, ту су се заустављали, неки и остајали. И данас је међу тамошњим Србима опстала прича да на пољима око манастира расте кавкаски шафран, чије су сјеме јерменски монаси донијели из отаџбине.

Трећи судбински сусрет десио се у Бечу. Јерменски монашки ред – мехитариста, прешавши из Трста у Беч, добио је дозволу од царице Терезије да оснују штампарију. И она се оснива 1818, а прво што се у њој штампа бил асу дјела Вука Стефановића Караџића за кога је штампарија излила српска ћирилична слова по његовој замисли. Захваљујући јерменским монасима тада су штампани Вуков Рјечник, Збирка србских народних пјесама (Пјесмарица) и Вуков превод Новог завјета. У истој штампарији, 1847, штампан је и први примјерак “Горског вијенца“, под Његошевим надзором.^[5]

Пошто су и Срби и Јермени углавном хришћани, геноцид је познат међу Србима. Међутим, Влада Србије не признаје геноцид, због зависности од инвестиција из Турске за развој земље и одбила је предлог закона о признању. Док Србија тек треба да призна геноцид над Јерменима, многи чланови Владе Србије одали су почаст жртвама геноцида над Јерменима. Председник Србије Томислав Николић позвао је да се призна геноцид. Признавање геноцида често се говори са осећајем братства, које Срби сматрају Јерменима својом браћом и сестрама у једном сличном циљу.

Седам припадника Команде РВ и ПВО ЈНА – Владимир Ерчић, Предраг Маринковић, Миленко Симић, Милан Мићић, Бориша Мосуровић, Милисав Петровић и Јован Зисов, погинули су када се 12. децембра 1988. године њихов авион срушио приликом хуманитарне мисије, у оквиру које је тадашња СФРЈ послала помоћ Републици Јерменији разореној стравичним земљотресом.

На седмогодишњицу трагедије, 1995. године, на обали реке Камах подигнут је споменик "Сломљено крило"

Споменик је висок 12 метара, а само крило, као део споменика, дугачко је седам метара као симбол изгубљених седам живота.

Његошев „Горски вијенац“ и Вуков „Српски рјечник“ први пут су штампани у јерменској штампарији у Бечу.^[6]

• Јермени у Србији
• Јерменчић
• Јерменска црква у Новом Саду
• Геноцид над Јерменима
• Нагорно-Карабах (република)

• Односи са Јерменијом Архивирано на сајту Wayback Machine (30. октобар 2019)
• Конзулат Јерменије први пут у Београду, Политика
• Пријатељски односи Србије и Јерменије, РТС
• Јерменска породица из Врања, Регионална Радио Телевизија Врање
• Јерменска делегација код Патријарха српског Архивирано на сајту Wayback Machine (30. октобар 2019), 2015.
• Срби и Јермени: географски далеко – духовно близу („Политика”, 19. новембар 2019)
• Важно је да знамо да су нам интереси обострани („Политика”, 13. април 2020)