Премијер
Премијер (франц. premier), или први министар (франц. premier ministre), шеф је кабинета и предводник министара у извршној грани власти, најчешће у парламентарном или полупредсједничком систему. У многим системима, први министар бира и смјењује остале чланове кабинета и додјељује положаје унутар власти. У већини система, први министар је предсједавајући члан и шеф кабинета. У мањем броју система, посебно у полупредсједничком систему, први министар је службеник који руководи цивилним службама и извршава налоге шефа државе.
Појам премијер долази од француског „premier ministre“, што значи „први министар“. Историјски посматрано, први премијери нису били доминантне личности у влади, већ су краљеви њима управљали, па су премијери само били први међу једнакима, углавном веза владе са монархом.
У нововјековној Србији први човјек владе носио је различите титуле. До 1861. године зван је књажевски представник, у периоду 1861—1903. био је предсједник Министарства, а од 1903. до 1918. године предсједник Министарског савјета. Иста титула задржана је и у међуратној југословенској влади. Послије Другог свјетског рата први човјек је предсједник Владе до 1953. године, када постаје предсједник Извршног вијећа. Титула предсједника владе враћа се 1991. године.
Етимологија
Израз премијер у свом француском облику, премијер министар, посведочен је у изворима из 17. века који се односе на кардинала Ришељеа[1] након што је именован за председника краљевског савета 1624. Титула је, ма колико била неформална и коришћена заједно са подједнако неформалним principal ministre d'État („главни министар државе“) више као опис посла. Након 1661. Луј XIV и његови потомци су одбили да дозволе да један од њихових министара буде важнији од осталих, те тај термин није био у употреби.[2]
Термин премијер у садашњем смислу настао је у 18. веку у Уједињеном Краљевству када су чланови парламента омаловажавајући користили ту титулу у односу на сер Роберта Волпола (чија је званична титула била Први лорд трезора). Током целог 18. века, Британија је била укључена у дугорочни сукоб са Француском, који је периодично избијао у свеопшти рат. Британци су се отворено поносили својом „слободом“ за разлику од „тираније“ француске Апсолутне монархије; стога, имплицитно поређење са Ришељеом није био комплимент Волполу. Временом је, међутим, та титула постала почасна и таква остаје иу 21. веку.[3]
Историја
Развој
Средином 17. века, након Енглеског грађанског рата (1642–1651), парламент је ојачао своју позицију у односу на монарха, а затим је добио више моћи кроз Славну револуцију 1688. и усвајање Закона о правима 1689. године.[4] Монарх више није могао успоставити никакав закон или наметнути порез без његове дозволе и тако је Доњи дом постао део владе. У овом тренутку почиње да се појављује модеран стил премијера.[5][6]
Прекретница у еволуцији премијерског мандата дошла је са смрћу Ане 1714. и доласком Џорџа I на престо. Џорџ није говорио енглески, проводио је велики део свог времена у свом дому у Хановеру и није имао ни знања ни интересовање за детаље енглеске владе. У овим околностима било је неизбежно да први краљев министар постане де факто шеф владе.
Од 1721. године, то је био виговски политичар Роберт Валпол, који је обављао дужност двадесет и једну годину. Волпол је председавао састанцима кабинета, именовао све остале министре, делио краљевско покровитељство и пунио Доњи дом својим присталицама. Под Волполом се развила доктрина кабинетске солидарности. Волпол је захтевао да ниједан министар осим њега нема приватних послова са краљем, као и да када се кабинет договори о политици, сви министри морају да је бране јавно или да поднесу оставку. Као што је каснији премијер, лорд Мелбурн, рекао: „Није важно шта кажемо, господо, све док сви говоримо исту ствар“.
Волпол је увек порицао да је био „премијер“, а током 18. века парламентарци и правни научници су наставили да поричу да је било каква таква позиција позната Уставу. Џорџ II и Џорџ III уложили су снажне напоре да поврате личну власт монарха, али све већа сложеност и трошак владе значили су да је министар који би могао да контролише лојалност Комонса био све потребнији. Дуги мандат ратног премијера Вилијама Пита Млађег (1783–1801), у комбинацији са менталном болешћу Џорџа III, учврстио је моћ те функције. Титула се први пут помиње у владиним документима током администрације Бенџамина Дизраелија, али се није појавила у формалном британском Реду првенства све до 1905.
Престиж британских институција у 19. веку и раст Британске империје довели су до тога да је британски модел владе у кабинету, на челу са премијером, нашироко копиран, како у другим европским земљама, тако и на британским колонијалним територијама док су развијале самоуправу.[7][8][9] Понегде су усвојене алтернативне титуле као што су „премијер“, „главни министар“, „први министар“, „председник савета“ или „канцелар“, али су основе функције биле исте.
Модерна употреба
До краја 20. века,[10][11] већина земаља имала је премијера или еквивалентног министра, који је обављао функцију или под уставном монархијом или церемонијалним председником. Главни изузеци од овог система су Сједињене Државе и председничке републике у Латинској Америци по узору на систем САД, у којем председник директно врши извршну власт.
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе
- „A short history of Alþingi - the oldest parliament in the world | European Youth Portal”. europa.eu (на језику: естонски). Архивирано из оригинала 29. 10. 2019. г. Приступљено 2018-09-10.
- bryndis (2013-07-08). „Althingi”. visitreykjavik.is (на језику: енглески). Приступљено 2018-09-10.
