Ружица Сокић
Ружица Сокић (Београд, 14. децембар 1934 — Београд, 19. децембар 2013) била је српска филмска, позоришна и телевизијска глумица.
Ружица Сокић | |||||
---|---|---|---|---|---|
Лични подаци | |||||
Датум рођења | 14. децембар 1934. | ||||
Место рођења | Београд, Краљевина Југославија | ||||
Датум смрти | 19. децембар 2013.79 год.) ( | ||||
Место смрти | Београд, Србија | ||||
Образовање | Факултет драмских уметности | ||||
Занимање | Филмска и позоришна глумица | ||||
Породица | |||||
Супружник | Мирослав Лукић (? – 2013) | ||||
Родитељи | Петар и Вукосава Сокић | ||||
Рад | |||||
Активни период | 1957—2013. | ||||
Веза до IMDb-а | |||||
|
Као дете учествовала је у Дечјој радио-драмској групи Радио-Београда, а 1958. године је дипломирала глуму на Академији за позоришну уметност у Београду. Једно време је била чланица Савременог позоришта, да би затим прешла у Атеље 212. Филмску каријеру започела је 1957. године у филму Суботом увече и током своје каријере глумила је у око 40 филмова. За улогу у филму Горки део реке (1965) награђена је Сребрном ареном на филмском фестивалу у Пули.
Највеће успехе остварила је филмовима Кад будем мртав и бео (1967) и Жута (1973). За свој перформанс у филму Жута, као и у филму Ужичка република, награђена је Златном ареном. Велику популарност у бившој Југославији донела јој је улога мајке Персиде "Сиде" Пантић у комедији Тесна кожа. Упечатљиве су остале и улоге снаје Руже у Другој Жикиној династији и Велиборке у Срећним људима. Неке од њених познијих великих улога је улога Таске, у великом биоскопском хиту Зона Замфирова из 2002. године, а истакла се и у серији Грех њене мајке, тумачећи лик куме Анице.
За свој филмски и позоришни рад добила је многе награде и признања, као што су Жанка Стокић, Добричин прстен, Златни ћуран, Јоаким Вујић, Павле Вуисић, Златна арена, Стеријина награда и друге. Њен легат налази се у Музеју Југословенске кинотеке и Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.[1][2]
Након дуже борбе са Алцхајмеровом болешћу, Ружица Сокић преминула је у Београду 2013. године у 79. години живота.[3][4]
Биографија
Рођена је 1934. у Београду, у тадашњој Краљевини Југославији, као кћерка трговца и сувласника листа „Правда“, Петра Сокића (1893—1964), и мајке Вукосаве (умрла 2000), ћерке свештеника из Бањалуке.[5] У детињству је летовала код деде у Бањалуци, где је наследила земљиште у центру града.[6]
Још као девојчица учествовала је у Дечјој радио-драмској групи Радио-Београда, а године 1958. дипломирала је глуму на Академији за позоришну уметност у Београду. Краће време била је чланица Савременог позоришта, убрзо прелази у Атеље 212, где је бројним улогама (првенствено савременог и домаћег репертоара) открила и потврдила дар „рођене глумице“. Глумила је у око 40 филмова; већ за прву улогу („Горки део реке“, 1965, Ј. Живановића) награђена је Сребрном ареном на фестивалу у Пули. Највеће успехе остварила је главним улогама певачице у филму „Кад будем мртав и бео“ (Ж. Павловића, 1967) и простодушне уличарке у филму „Жута“ (В. Тадеј, 1973), за коју је у Пули награђена Златном ареном. Запажена је и на телевизији (играла је и у истоименом комаду Г. Михића у Атељеу 212), те споредном улогом мајке којој син гине у борби у „Ужичкој републици“ (Ж. Митровић, 1974), за коју је такође награђена Златном ареном. Запажена је и на телевизији (нпр. комедије Б. Црнчевића и А. Поповића, телевизијске серије „Цео живот за годину дана“, „Рађање једног народа“, „Занати“, „Самци“ и др.).
Током 2010. објавила је књигу сећања „Страст за летењем“.[7]
Преминула је 19. децембра 2013. године у Београду, после дуге болести (Алцхајмерова болест).[8] Сахрањена је 24. децембра 2013. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[9]
У Југословенској кинотеци је 16. октобра 2015. отворен легат Ружице Сокић са њеним фотографијама, наградама, плакатима и књигама.[10]
На кући у којој је живела откривена је спомен-плоча 27. марта 2016. године.[11]
Фондација „Ружица Сокић“, основана 2014. године, додељује награду Ружица Сокић. Заслуге за то имао је њен супруг Мирослав Мики Лукић.[12] Прва добитница ове награде за сезону 2014/15 је Нада Шаргин.[13] Добитница за сезону 2017/18 је Милица Гојковић.[14]
Награде
За свој филмски и позоришни рад добила је бројне награде и признања:[15]
- Добричин прстен, највећа глумачка награда која се у Србији додељује за глумачко дело, (2011)
- Награда Велика Жанка, која се додељује глумачкој личности која је "обележила позоришни живот Србије својом стваралачком вредношћу и богатством глумачког израза", (2007)
- Награда "Павле Вуисић“, за изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму, на Филмским сусретима у Нишу (2003)
- Нушићева награда, за животно дело глумцу комичару на „Нушићевим данима“ у Смедереву (2002)
- Статуета Јоаким Вујић, за изузетан допринос развоју позоришне уметности Србије (1999)
- Стеријина награда за улогу у представи „Крмећи кас“, (1966)
- Стеријина награда за улогу у представи „Чудо у Шаргану“, (1976)
- Златна арена у Пули, за најбољу главну женску улогу у филму Жута, (1973)
- Златна арена у Пули, за најбољу споредну женску улогу у филму Горки део реке, (1965)
- Златна арена у Пули, за најбољу епизодну улогу у филму Ужичка република, (1974)
- Седмојулска награда за животно дело (1989)
- Статуета ћуран за улогу у представи „Рањени орао" на Данима комедије у Јагодини,(1974)
- Статуета „Миливоје Живановић"
- Велика повеља за женску улогу у филму Жута, на Филмским сусретима у Нишу (1973)
- „Златна колајна“ на Фестивалу монодраме у Земуну (1981)
- „Кристална призма“ Академије филмске уметности и науке (1994)
- „Златна клапа"
- Златни медаљон „Љубиша Јовановић“ на Свечаностима у Шапцу (1999)
- Награде „Јазавац у џаку“ на ТеатарФесту у Бањалуци
- Октобарске награде града Београда
Филмографија
1950 ▼ | 1960 ▼ | 1970 ▼ | 1980 ▼ | 1990 ▼ | 2000 ▼ | 2010 ▼ | Укупно | |
---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Дугометражни филм | 1 | 14 | 10 | 16 | 7 | 4 | 1 | 53 |
ТВ филм | 2 | 25 | 23 | 14 | 12 | 3 | 0 | 79 |
ТВ серија | 0 | 8 | 11 | 6 | 6 | 5 | 3 | 39 |
ТВ мини серија | 0 | 1 | 1 | 3 | 1 | 0 | 0 | 6 |
ТВ кратки филм | 0 | 1 | 0 | 1 | 0 | 0 | 0 | 2 |
Кратки филм | 0 | 0 | 0 | 0 | 1 | 0 | 0 | 1 |
Укупно | 3 | 49 | 45 | 40 | 27 | 12 | 4 | 180 |
Позориште (избор):
- Хани (Е. Олби, Ко се боји Вирџиније Вулф), Атеље 212
- Глорија (М. Шизгал, Тигар), Атеље 212
- Милева (А. Поповић, Крмећи кас), Атеље 212
- Госпава (Љ. Симовић, Чудо у Шаргану), Атеље 212
- Лудмила (Н. Ромчевић, Гробљанска), Звездара театар
- Бароница Штетен (Е. фон Хорват, Код лепог изгледа), Атеље 212
- Мир–Јам (М. Јаковљевић–Б. Михаиловић, Рањени орао), Атеље 212
- Жута (Г. Михић, Жута), Атеље 212
- Јулија (Б. Пекић, Корешподенција), Атеље 212
- Патриција (Ж. Ануј, Женски оркестар), Атеље 212
- Валерија (Е. фон Хорват, Приче из Бечке шуме), Атеље 212
- Фригајет (В. Рабадан, Кад је жена нема), Атеље 212
- Секретарица (Т. Ружевич, Картотека), Атеље 212
- Хана ((П. О. Енквист, Из живота кишних глиста), Атеље 212
- Мајка (А. Адамов, Случај професора Тарана), Атеље 212
- Сара (Х. Пинтер, Љубавник), Атеље 212
- Розика (А. Поповић, Развојни пут Боре Шнајдера), Атеље 212
- Беатриса (А. Вескер, Четири годишња доба), Атеље 212
- Кнегиња Хималаји (В. Гомбрович, Оперета), Атеље 212
- Зорка (Д. Михајловић, Жене), Атеље 212
- Зорка Туцаковић (Б. Љумовић, Бонтон или како се понашати према особама супротног пола), Атеље 212
- Карла (Р. Патрик, Кенедијева деца), Атеље 212
- Степанида (В. Аксјонов, Чапља), Атеље 212
- Катарина (Л. Нурен, Демони), Атеље 212
- Трудна Васиљка (А, Поповић, Мрављи метеж), Атеље 212
- Мег Фолан (М. Макдона, Лепотица Линејна), Атеље 212
- Хелена (Х. Ибзен, Авети), Атеље 212
- Шарлота (И. Бергман, Бергманова соната), Народно позориште у Београду
- Тијана (С. Ковачевић, Велика драма), Народно позориште у Београду.
- Мери (Ј. О’Нил, Дуго путовање у ноћ), Атеље 212
- Жанка (М. Илић, Жанка), Славија театар,
- (А. П. Чехов, Три сестре), Битеф театар
- Зора Шишарка (А. Поповић, Плеј Поповић), Атеље 212
- Мајка (С. Ковачевић, Јанез), Народно позориште у Београду
- Жена (М Марковић/А. Николић, Да нам живи, живи рад), Атеље 212
- Певачица (Р. Харвуд, Квартет), Мадленианум
- Госпођа (М. Момчиловић, Седам и по), Атеље 212
- Госпођа Бернхард (В. Моберг, Судија), Народно позориште у Београду
Референце
Извори
Биографија је пренета са адресе http://www.filmovi.com/yu/glumci/451.shtml уз одобрење.
Спољашње везе
- Ружица Сокић на сајту IMDb (језик: енглески)
- Фондација Ружице Сокић
- Ружица Сокић на сајту PORT.rs
- Друга кућа Атеље 212 („Вечерње новости“, 17. новембар 2010)
- Ружица Сокић („Пулс“)
- Тако је говорила Ружица Сокић („Блиц“, 22. децембар 2013)
- „Ružica Sokić (1934-2013)”. Време. 19. 12. 2013. Приступљено 2. 4. 2022.