Савет Европске уније

Председништво Савета се ротира сваких шест месеци између влада држава чланица ЕУ, при чему релевантни министри земље која председава у датом тренутку обезбеђују несметан ток састанака и утврђују дневни ред.^[5] Континуитет између председништава обезбеђен је аранжманом према којем три узастопна председништва, позната као председнички трио, деле заједничке политичке програме. Међутим, Већем за спољне послове (национални министри спољних послова) председава високи представник уније.^[6]

Одлуке савета се доносе квалификованом већином у већини области, једногласном већином у другим областима или једноставном већином за процедурална питања. Обично тамо где делује једногласно, потребно је само да се консултује са парламентом. Међутим, у већини области се примењује редовна законодавна процедура, што значи да савет и парламент подједнако деле законодавна и буџетска овлашћења, те да оба морају да се сложе да би предлог био усвојен. У неколико ограничених области савет може сам да покрене нови ЕУ закон.^[5]

Савет се први пут појавио у Европској заједници за угаљ и челик (ECSC) као „Специјални савет министара“, основан да буде противтежа Високом ауторитету (наднационална извршна власт, сада комисија). Првобитни савет је имао ограничена овлашћења: питања која се односе само на угаљ и челик била су у домену управе, а сагласност савета је била потребна само за одлуке ван угља и челика. У целини, савет је само надгледао Високи ауторитет (извршну власт). Римским уговорима су успостављене две нове заједнице 1957. године, а са њима и два нова савета: Савет Европске заједнице за атомску енергију (EAEC) и Савет Европске економске заједнице (EEC). Међутим, због примедби на наднационалну моћ власти, њихови савети су имали већа овлашћења; нови извршни органи су били познати као „комисије“.^[7]

Године 1965, савет је захватила „криза празне столице“. Због неслагања између француског председника Шарла де Гола и предлога Комисије за пољопривреду, између осталог, Француска је бојкотовала све састанке савета. Ово је зауставило рад савета све док застој није решен следеће године Луксембуршким компромисом. Иако је покренута коцкањем председника комисије Валтера Халштајна, који је касније изгубио место председника, криза је открила недостатке у раду савета.^[8]

Према Уговору о спајању из 1967. године, Специјални савет министара ECSC-а и савет EAEC-а (заједно са њиховим другим независним институцијама) спојени су у Савет европских заједница, који би деловао као јединствено веће за све три институције.^[9] Савет је 1993. године усвојио назив „Савет Европске уније“, након успостављања Европске уније Уговором из Мастрихта. Тај уговор је ојачао Савет, уз додатак више међувладиних елемената у систему три стуба. Међутим, у исто време, парламент и комисија су ојачани унутар Стуба заједнице, што је смањило способност Савета да делује независно.^[7]

Уговором из Лисабона укинут је систем стубова и дата су додатна овлашћења парламенту. Такође је спојен саветов високи представник са шефом спољне политике комисије, при чему је ова нова фигура председавала Саветом за спољне послове, а не ротирајуће председништво. Европски савет је проглашен одвојеном институцијом, којим такође председава стални председник, и различите конфигурације савета су по први пут поменуте у уговорима.^[6]

Развој савета је окарактерисан порастом моћи парламента, са којим је савет морао да дели своја законодавна овлашћења. Парламент се често супротстављао жељама савета. Ово је у неким случајевима довело до сукоба између два тела са системом међувладиног савета што је контрадикција парламентарних система у развоју и наднационалних принципа.^[10]

Примарна сврха савета је да делује као једно од два тела законодавне гране ЕУ са вето овлашћењима, при чему је друго Европски парламент. Заједно служе за допуну, одобравање или одбијање предлога Европске комисије, која има искључиву власт да предлаже законе.^[2][4] Заједно са парламентом, савет има буџетска овлашћења уније и има већу контролу од парламента над више међувладиних области ЕУ, као што су спољна политика и макроекономска координација. Коначно, пре ступања на снагу Лисабонског уговора, он је формално имао извршну власт ЕУ која је пренета на Европску комисију.^[11][12] Неки сматрају да је то еквивалентан горњем дому законодавног тела ЕУ, иако није описан као такав у уговорима.^[13][14][15] Савет представља извршне владе држава чланица ЕУ^[1][11] и налази се у згради Европа у Бриселу.^[16]

Савет Европске уније на Викимедијиној остави.

• Official Council website – Europa
  • About the Council
  • Council configurations
  • Live broadcast
  • PRADO – The Council of the European Union Public Register of Authentic Travel and ID Documents Online
• Access to documents of the EU Council on EUR-Lex
• Council of the European Union Архивирано на сајту Wayback Machine (7. јун 2011) – European NAvigator
• Archival material concerning the Council of the European Union can be consulted at the Historical Archives of the European Union in Florence