Славиша Чуровић
Славиша Чуровић — Славко (Бијело Поље, 13. фебруар 1977) црногорски и српски је филмски и позоришни глумац.[1] Активни је члан Црногорског народног позоришта где је одиграо велики број представа.[2] Био је уметнички директор Никшићког позоришта од 2002. до 2006.
| Славиша Чуровић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Пуно име | Славиша Чуровић |
| Надимак | Славко |
| Датум рођења | 13. фебруар 1977. |
| Место рођења | Бијело Поље, СФРЈ |
| Занимање | Филмски и позоришни глумац |
| Рад | |
| Активни период | 1998—данас |
| Битна улога | Црвени месец — Драгутин Димитријевић Апис Јужни ветар — Рајко Такси блуз — Брка Убице мог оца — тужилац Мишко |
| Веза до IMDb-а | |
Биографија
Славко је завршио 1998. године Факултет драмских умјетности на Цетињу, у класи професора Миње Дедића. Играо у копродукцији „Петит петит“ Гаре театра (Париз).
Написао је сценарио за филм „Грешка“.
Политички ангажман
Чуровић је годинама ангажован на политичкој сцени у Црној Гори, где се изјаснио као Србин по националности. Водио је програм на завршном митингу Блока за заједничку државу, 16. маја 2006. године у Подгорици, уочи референдума о независности Црне Горе.
Био је члан Председништва и Главног одбора Народне странке. Уочи парламентарних избора 2012. године, јавно је подржао Демократски фронт. Као њихов кандидат је изабран за одборника у Скупштини Главног града Подгорице. Заједно са Миодрагом Лекићем је напустио Демократски фронт у марту 2015. године, те био један од оснивача Демократског савеза, а потом и члан Главног одбора.[3] Страначку политику је напустио у јуну 2018. године, како је раније најавио, јер му је тада истицао одборнички мандат, а након политичког разлаза са Лекићем.[4]
Приватни живот
У браку је са Тијаном Чуровић (рођ. Младеновић). Имају кћерку Тају.
Филмографија
| Год. | Назив | Улога |
|---|---|---|
| 1998. | Куд плови овај брод | |
| 2009 | Горки плодови | Радован |
| 2009. | Рањени орао | Чиновник Света |
| 2009. | Грех њене мајке | Џон |
| 2010. | Шесто чуло | Секула |
| 2011. | Vse v poryadke, mama! | Стојановић |
| 2011. | Наша мала клиника | Отмичар |
| 2011. | Мој рођак са села | бригадир Кришто |
| 2011. | Непобедиво срце | архитекта |
| 2009—2012. | Бела лађа | Амбасадоров асистент |
| 2013. | Шешир професора Косте Вујића | Цариник |
| 2013. | Певај, брате! | Аждаја |
| 2014. | Мали Будо | Мирко |
| 2015. | Руске капе | |
| 2016. | Влажност | Миљан |
| 2016. | Флафи | Млади Атифага Тановић |
| 2016. | Јесен самураја | Радоје |
| 2016. | Дневник машиновође | Полицајац |
| 2017. | Обичан човек | Полицајац |
| 2017. | Santa Maria della Salute | Војвода Војо |
| 2017. | A Balkan Noir | Трговац оружјем |
| 2017—2019. | Пси лају, ветар носи | Банкар |
| 2016—2022. | Убице мог оца | Тужилац Мишко |
| 2018. | Немањићи — рађање краљевине | Папин секретар |
| 2018. | Јужни ветар (филм) | Рајко |
| 2018—2021. | Жигосани у рекету | Пеко |
| 2019. | Црвени месец | Драгутин Димитријевић Апис |
| 2019—2020. | Преживети Београд | Горун |
| 2020—2021. | Игра судбине | Орландо |
| 2021. | Александар од Југославије | пуковник Павловић |
| 2021. | Дрим тим | |
| 2021. | Радио Милева | Благоје |
| 2022. | Мрак | Благоје |
| 2022. | Камионџије д. о. о. | Емир Шарачевић |
| 2022. | У клинчу | Кримос Гига |
| 2024. | Руски конзул |
Позоришне улоге
- "Горски Вијенац",
- "Лажни цар Шћепан мали",
- "Извањац",
- "Марко Миљанов",
- "Смрт",
- "Трамвај звани жеља",
- "Бановић Страхиња",
- "Јегоров пут",
- "Оковани Прометеј",
- "Посјетилац",
- "Претис лонац",
- "Зоро",
- "Инглиш буквар",
- "Чикашке перверзије",
- "Из ничега у ништа",
- "Буре барута",
- "Кокошка",
- "Хамлет",
- "Оковани Прометеј",
- "Представа Хамлета у Селу Мрдуша Доња",
- "Шерлок Холмс",
- "Господска крв"
Признања
Орден Карађорђеве звезде III степена (2022)[5]
Референце
Спољашње везе
- Славиша Чуровић на сајту IMDb (језик: енглески)
- Шанса воли спремне („Политика”, 20. јануар 2019)
- Nela i Đurđe Mečanin (9. 12. 2019). „PET NA PET – Slaviša Čurović: Boks je kao život. Kada padnete, morate ustati, kada pobedite, ne možete se gorditi što ste pobedili, a nekada treba i čekati”. mozzartsport.com. Архивирано из оригинала 09. 12. 2019. г. Приступљено 9. 12. 2019.
