Чима Копи

Чима Копи (итал. Cima Coppi) је награда која се додјељује бициклисти који први пређе преко највећег успона на Ђиро д’Италији, једној од бициклистичких гранд тур трка.[1] На Чима Копи успону, сваке године добија се више бодова за брдску класификацију него на било којем другом успону.[2]

Историја

Награда Чима Копи уведена је на Ђиро д’Италију 1965, у част Фауста Копија, који је пет пута освајао Ђиро и три пута брдску класификацију.[3] Први пут представљена је 22. априла 1965, од стране тадашњег директора трке — Виченца Торијанија, који је објавио да ће највећи успон доносити дупло више бодова за брдску класификацију.[4] Торијани је размишљао о могућности да први преко успона добија временску бонификацију; ипак, након много различитих мишљења одлучио је да се додјељује више бодова за брдску класификацију.[4]

Чима Копи мијења се од године до године, у зависности од надморске висине профила трке. Пасо дело Стелвио је са 2.758 m највећа тачка до које је Ђиро ишао. Стелвио је вожен 1972, 1975, 1980, 1994, 2005, 2012, 2014, 2017. и 2020. Вожен је такође и 1965, 1988 и 2013, али у сва три случаја је етапа модификована због временских неприлика, што је прузроковало промјену успона на којем се додјељује Чима Копи награда те године.

Године 1967, Феличе Ђимонди је освојио Чима Копи, а затим и Ђиро д’Италију, поставши тако први возач који је то успио.[5] Након њега, Чима Копи и Ђиро исте године освајали су Еди Меркс (1968), Франко Кјочоли (1991), Мигел Индураин (1993), Марко Пантани (1998), Винченцо Нибали (2013)[5] и Крис Фрум (2018). На Ђиру 2018, Чима Копи био је успон Коле деле Финестре; Фрум је напао на средини успона, на 80 km до циља, прешао први преко успона, а затим дошао до етапне побједе и розе мајице, коју је сачувао до краја, направивши тако један од највећих преокрета у историји Ђира.[6]

Списак Чима Копи успона и побједника

Списак успона и побједника Чима Копија
ГодинаУспонНадморска висинаПрви преко успонаРеференца
1965.Пасо дело Стелвио2.758 m
1.958 m[н 1]
 Грацијано Батистини (ИТА)[3]
1966.Пасо Пордои2.239 m  Франко Битоси (ИТА)[7]
1967.Тре Чиме ди Лаваредо2.320 m  Феличе Ђимонди (ИТА)[8]
1968.Тре Чиме ди Лаваредо2.320 m  Еди Меркс (БЕЛ)[9]
1969.Пасо Села2.214 m  Клаудио Микелото (ИТА)[10]
1970.Пасо Пордои2.239 m  Лучијано Армани (ИТА)[11][12]
1971.Гросглокнер2.506 m  Пјерфранко Вјанели (ИТА)[13][14]
1972.Пасо дело Стелвио2.758 m  Хосе Мануел Фуенте (ШПА)[15]
1973.Пасо ди Ђау2.236 m  Хосе Мануел Фуенте (ШПА)[16]
1974.Тре Чиме ди Лаваредо2.320 m  Хосе Мануел Фуенте (ШПА)[17]
1975.Пасо дело Стелвио2.758 m  Франсиско Галдос (ШПА)[18]
1976.Пасо Села2.214 m  Андрес Гандаријас (ШПА)[19][20]
1977.Валпарола Пас2.200 m  Фаустино Фернандез Овијес (ШПА)[21]
1978.Пасо Велес2.033 m  Ђанбатиста Баронкели (ИТА)[22]
1979.Пасо Пордои2.239 m  Леонардо Натале (ИТА)[23]
1980.Пасо дело Стелвио2.758 m  Жан Рене Бернадо (ФРА)[24]
1981.Тре Чиме ди Лаваредо2.320 m  Бет Бреу (ШВА)[25]
1982.Кол д’Изоар2.361 m  Лусин ван Импе (БЕЛ)[26]
1983.Пасо Пордои2.239 m  Марино Лехарета (ШПА)[27]
1984.Пасо Пордои2.239 m  Лоран Фињон (ФРА)[28]
1985.Пасо дел Семпионе2.005 m  Рејнел Монтоја (КОЛ)[29]
1986.Пасо Пордои2.239 m  Педро Муњоз Родригез (ШПА)[30][31]
1987.Пасо Пордои2.239 m  Жан Клод Багдо (ФРА)[32][33]
1988.Пасо дело Стелвио2.758 m[н 2]
1989.Пасо ди Гавија2.621 m[н 3]
1990.Пасо Пордои2.239 m  Маурицио Вандели (ИТА)[38]
 Шарли Моте (ФРА)[н 4]
1991.Пасо Пордои2.239 m[н 5]  Франко Вона (ИТА)[39]
 Франко Кјочоли (ИТА)[40]
1992.Пасо Пордои2.239 m  Клаудио Кјапучи (ИТА)[41]
1993.Пасо Пордои2.239 m  Мигел Индураин (ШПА)[42]
1994.Пасо дело Стелвио2.758 m  Франко Вона (ИТА)[43]
1995.Коле дел’Ањело2.744 m[н 6]
1996.Пасо ди Гавија2.621 m  Ернан Буенаора (КОЛ)[46]
1997.Пасо Пордои2.239 m  Хосе Хаиме Гонзалес (КОЛ)[47]
1998.Пасо Села2.214 m  Марко Пантани (ИТА)[48]
1999.Пасо ди Гавија2.621 m  Хосе Хаиме Гонзалес (КОЛ)[49]
2000.Коле дел’Ањело2.744 m  Хосе Хаиме Гонзалес (КОЛ)[50][51]
2001.Коле Фунијера2.511 m[н 7][52][53]
2002.Пасо Пордои2.239 m  Хулио Алберто Перез (МЕК)[54][55]
2003.Кол д’Есишје2.366 m  Фреди Гонзалес (КОЛ)[56][57]
2004.Пасо ди Гавија2.621 m  Владимир Михољевић (ХРВ)[58][59]
2005.Пасо дело Стелвио2.758 m  Хосе Рухано (ВЕН)[60][61]
2006.Пасо ди Гавија2.621 m  Хуан Мануел Гарате (ШПА)[62][63]
2007.Коле дел’Ањело2.744 m  Јоан ле Буланже (ФРА)[64][65]
2008.Пасо ди Гавија2.621 m  Хулио Алберто Перез (МЕК)[66][67][68]
2009.Блокхауст
Сестријере
2.064 m
2.039 m [н 8]
 Стефано Гарцели (ИТА)[69][70]
2010.Пасо ди Гавија2.621 m  Јоан Чоп (ШВА)[71][72]
2011.Пасо ди Ђау2.236 m  Стефано Гарцели (ИТА)[73][74]
2012.Пасо дело Стелвио2.758 m  Томас де Гент (БЕЛ)[75][76]
2013.Пасо дело Стелвио
Тре Чиме ди Лаваредо
2.758 m
2.320 m[н 9]
 Винченцо Нибали (ИТА)[80]
2014.Пасо дело Стелвио2.758 m  Дарио Каталдо (ИТА)[81][82]
2015.Коле деле Финестре2.178 m  Микел Ланда (ШПА)[83]
2016.Коле дел’Ањело2.744 m  Микеле Скарпони (ИТА)[84][85]
2017.Пасо дело Стелвио2.758 m  Микел Ланда (ШПА)[86]
2018.Коле деле Финестре2.178 m  Крис Фрум (УК)[6][87]
2019.Пасо ди Гавија
Пасо Манжен
2.618 m
2.047 m[н 10]
 Фаусто Маснада (ИТА)[89]
2020.Пасо дело Стелвио2.758 m  Роан Денис (АУС)[90]
2021.Пасо Пордои
Пасо Ђау
2.618 m
2.236 m[н 11]
 Еган Бернал (КОЛ)[92]
2022.Пасо Пордои2.618 m  Алесандро Кови (ИТА)[93]
2023.Гран сан Бернардо
Тре Чиме ди Лаваредо
2.469 m
2.320 m[н 12]
 Сантијаго Буитраго (КОЛ)[96][97]

Напомене

Референце

Литература

Спољашње везе