Метак

До средине 19. века коришћен је црни барут који је стварао много дима али кад су измислили бездимни барут пушке су и даље користиле металне куглице које нису биле довољно брзе. Француски пуковник Никола Лебел је 1884. осмислио нови метак са барутним пуњењем и убрзо је направио и пушку коју је назвао по себи. Његов метак и пушка су прошли тестирања и убрзо су све армије биле заинтересоване за овај метак.

У Србији држава врши контролу наоружања ценом муниције, тако да се многим љубитељима оружја не исплати да користе оружје. У САД у просеку један метак кошта 20 центи, док је у Србији цена муниције чак 10 пута скупља.

Меци по начину лаборације могу бити:

1. Сједињени (сви делови метка у једној целини)
2. Дводелни (зрно одвојено од чауре са осталим деловима метка)

По ватреном дејству и намени меци могу бити:

1. Бојеви, за бојева гађања
2. Маневарски, за симулирање гађања
3. Школски, за вежбе и школска гађања
4. Егзерцирни, за обуку у пуњењу и пражњењу оружја

По врстама оружја меци могу бити:

1. Пиштољски
2. Пушчани за изолучене пушке – карабини, полуаутомати, аутомати, митраљези
3. Пушчани за неизолучене пушке - сачмаре

По месту каписле:

1. Метак са централним паљењем
2. Метак са ивичним паљењем
3. Метак са игленим паљењем, познат и као Лефошеов метак

Папирни меци су били у употреби готово једнако дуго колико и ручно ватрено оружје, и бројни извори датирају њихову употребу од краја 14. века. Историчари примећују да су их користили војници Кристијана I од Саксоније и његовог сина крајем 16. века,^[3][4] док Дрезденска оружана има доказе о њиховој употреби из 1591.^[5][3] Каро Бијанко је 1597. године написао да су папирне метке дуго користили напуљски војници. Њихова употреба постала је широко распрострањена у 17. веку.^[3] Метак из 1586. састојао се од праха набоја и зрна метка у папирној цеви. Дебели папир је још увек познат под називом „катриџ папир” од његове употребе у овој муницији.^[6] Један други извор наводи да су се ови меци појавили 1590. године.^[7] Трупе краља Густаф II Адолф Шведски су користиле папирне метке 1600-их.^[8] Од папира је формиран цилиндар са искривљеним крајевима; кугла је била на једном крају, а одмерени прах је попуњавао остатак.^[9]

Овај се метак користио у војном оружју које се пунило са врха цеви, вероватно чешће него за спортско гађање. Базу метка би откинуо или одгризао војник, прах сипао у цев, а папир и метак угурао низ цев.^[10] У време Америчког грађанског рата папир је требало одбацити, али војници су га често користили као чеп.^[11] За паљење набоја потребан је додатни корак, при чему је ситнозрнији припремни прах сипан у посуду пушке за паљење механизмом за испаљивање.

Еволуирајућа природа ратних дејстава захтевала је ватрено оружје које би се могло брже пунити и испаљивати, што је резултирало мускетом кремењачом (и касније Бејкеровом пушком), у којој је посуда била покривена браздастим челиком. Ударац кременом би доводио до испаљивања пушке. Током пуњења, прстохват праха из метка би се ставило у посуду за иницирање, пре него што би се остатак усуо у цев, обезбеђујући набој и чеп.^[12]

Интегрисана чаура

Први интегрисани уложак развио је у Паризу 1808. швајцарски оружар Жан Самуел Паули у сарадњи с француским оружником Франсоа Прелом. Паули је створио прве потпуно самопалеће патроне:^[13] меци су садржавали бакарну базу са интегрисаним жива фулминатним иницијалним прахом (главна Паулијева иновација), округлим зрном метка и кућиштем од месинга или папира.^[14][15] Метак је уметан са задње стране и испаљиван ударном иглом. Иглом активиране централно-инициране пушке острагуше постале су главна карактеристика ватреног оружја након тога.^[16] Паули је 29. септембра 1812. направио побољшану верзију, заштићену патентом.^[13]

Вероватно ниједан проналазак повезан са ватреним оружјем није извршио такве промене у принципу конструкције пушке као оне које је изазвао „случај експанзивног метка”. Овај проналазак је у потпуности револуционирао уметност израде оружја, успешно је примењен на све описе ватреног оружја, и произвео је нову и важну индустрију: производњу муниције. Његова суштинска карактеристика је спречавање испуштања гаса кроз задњи део оружја приликом пуцања, помоћу експанзивне чауре која садржи сопствена средства за паљење. Пре овог проналаска сачмарице и спортске пушке су пуњене помоћу барутне посуде или барутнице, зрна метка, чепова и бакарних капа, сви од који су засебно ношени. Једна од најранијих ефикасних савремених чаура била је чахура са иглом, коју је развио француски оружар Казимир Лефоше 1836. године.^[17] Састојала се од танке слабе капсуле израђене од месинга и папира која се ширила од силе експлозије. Ту се савршено уклапала у цев, и тако је формирана ефикасна баријера за гас. Мала ударна капа је била постављена у средишту чауре, и бивала је запаљена месинганим иглом, која је штрчала са стране, и бивала ударена чекићем. Овај шиљак је такође омогућавао вађење чауре метка. Овај вид метка је у Енглеској увео Ланг, из Кокспар улице у Лондону око 1845. године.

У Америчком грађанском рату (1861–65) пушка острагуша, Шарп, била је уведена и произвођена у великом броју. Она се могла напунити било куглом или папирним метком. Након тог рата многе од тих пушака су конвертоване за употребу металних метака. Развој Смит и Весон (поред многих других) револверских пиштоља који су користили металне патроне помогао је да се успостави ватрено оружје са мецима као стандардно у САД до краја 1860-их и почетком 1870-их, мада су многи и даље користили револвере каписларе дуго након тога.^[18]

• Nickel, Helmut; Pyhrr, Stuart W.; Tarassuk, Leonid (2013). The Art of Chivalry: European Arms and Armor from the Metropolitan Museum of Art. стр. 174. ISBN 978-0300199413. 

Метак на Викимедијиној остави.

• „Unsafe Firearm-Ammunition Combinations” (PDF). SAAMI. 6. 3. 2012. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 11. 2013. г. Приступљено 4. 11. 2013. 
• „An example of a Benjamin Houllier gun manufactured in association with the gunsmith Blanchard”. Littlegun.info. Архивирано из оригинала 23. 8. 2013. г. Приступљено 4. 11. 2013. 
• „An example of a Benjamin Houllier gun manufactured in association with the gunsmiths Blanchard and Charles Robert”. Littlegun.info. Архивирано из оригинала 23. 8. 2013. г. Приступљено 4. 11. 2013.