Дитрих Фишер Дискау | |
---|---|
Датум рођења | (1925-05-28)28. мај 1925. |
Место рођења | Берлин, Немачка |
Датум смрти | 18. мај 2012.(2012-05-18) (86 год.) |
Место смрти | Берг, Немачка |
Супружник | Irmgard Poppen, Ruth Leuwerik, Kristina Pugell, Júlia Várady |
Дитрих Фишер Дискау (нем. Dietrich Fischer-Dieskau; Берлин, 28. мај 1925 — Берг, 18. мај 2012)[1] био је немачки лирски баритон и диригент класичне музике, један од најпознатијих извођача Liedа. Најпознатији је као певач Франца Шубертовог Liedа, посебно Winterreise,[2] са корепетиторима Џералдом Муром и Јергом Демусом и данас критички хваљени, после пола века након објављивања.[3]
Музиколог Алан Блајт тврдио је да ниједан певач у то време, или ниједан други, није успео да постигне оно што је Дискау. Опера, Liedа и ораторијум на немачком, италијанском или енглеском језику њему су слични, али он је сваком донео прецизност и индивидуалност које су одговарале његовом проницљивом увиду у идиом. Поред тога, снимао је на француском, руском, хебрејском, латинском и мађарском језику. Описан је као „један од највиших вокалних уметника 20. века”[4] и „најутицајнији певач 20. века”.[5]
Classic CD га је јуна 1999. прогласио другим најуспешнијим певачем, на основу резултата анкете критичара. Французи су га прозвали Le miracle Fischer-Dieskau, а Елизабета Шварцкопф „рођеним Богом који има све”.[6] Веома су му се дивили због његових интерпретативних увида и изузетне контроле инструментима. Извео је и снимио велики број опера. Преко тридесет година доминирао је оперском и концертном платформом.[7]
Рођен је 28. маја 1925. у Берлину, као син директора школе и учитељице. Године 1934. његов отац је додао у презиме Дискау (мајчино презиме, за кога Јохан Себастијан Бах написао Peasant Cantata). Почео је да пева као дете, а формалне часове почео је да похађа са шеснаест година. Када је током Другог светског рата 1943. године позван у Вермахт, да чува коње на Источном фронту, Фишер Дискау је управо завршио средњу школу и један семестар на Берлинском конзерваторијуму. Зиме 1944—45. служио је у гренадирском пуку 146, 65. пешадијске дивизије јужно од Болоње.[8]
Ухваћен је у Италији 1945. године и провео је две године као амерички ратни заробљеник. За то време је у логорима певао Liedа немачким војницима. Имао је брата Мартина, са сметњама у развоју, којег је Трећи рајх послао у установу, где је преминуо од глади.[9] Његова породична кућа је уништена током рата.[10]
Године 1947. се вратио у Немачку, где је започео професионалну каријеру као певач у Баденвајлеру, певајући Јоханесову Брамсову песму Ein Deutsches Requiem без икакве пробе. Свој први Lied одржао је у Лајпцигу у јесен 1947, а убрзо потом је имао врло успешан први концерт. Од почетка каријере сарађивао је са познатим лирским сопранистима, Елизабетом Шварцкопф и Ирмгардом Зифридом, и продуцентом Волтер Легом издајући успешне албуме Франца Шуберта и Хуга Волфа.
Године 1949. оженио се виолончелисткињом Ирмгард Попен, са којом је имао три сина: Матијаса (сценограф), Мартина (диригента) и Мануела (виолончелиста). Преминула је 1963. од компликација након порођаја. Дискау се оженио глумицом Рут Лојверик, са којом је био у браку од 1965. до 1967. године, а затим Кристином Пугел (у браку од 1968. до 1975). Године 1977. оженио се сопраном Јулијом Варади.
Повукао се из опере 1978. године, када је снимио своју завршну оперу Lear, коју је композитор написао на његов предлог. Повукао се из концертне дворане 1993. године и посветио се дириговању, подучавању (посебно тумачењу Liedа), сликању и писању књига. И даље је наступао као рецитатор, читајући, на пример, Штраусова писма Хугу фон Хофмансталу. Постао је почасни члан друштва Роберт Шуман. Преминуо је у сну 18. маја 2012. у Бергу.[11]
На јесен 1948. био је ангажован као главни лирски баритон у општинској опери, Западни Берлин, дебитујући као Поса у Ђузепевој Вердијевој опери Дон Карлос. Ова компанија, позната након 1961. године као Немачка опера, остаће његово радно место до пензионисања, 1978. године.
Гостовао је у оперским кућама у Бечу и Минхену. После 1949. је путовао по Холандији, Швајцарској, Француској и Италији. Године 1951. дебитовао је на фестивалу у Салцбургу са Густавом Малером у Песме дечака луталице под водством Вилхелма Фуртвенглера. Те године је такође дебитовао у Британији, у Ројал Алберт холу у Лондону током британског фестивала. Он се појавио у Фредериковој Делијсовој A Mass of Life.[12] Редовно је учествовао на фестивалу у Бајројту, између 1954. и 1961. и на фестивалу у Салцбургу од 1956. до почетка 1970-их.
Као оперски певач је углавном наступао у Берлину и у баварској државној опери у Минхену. Такође је гостовао у Бечкој државној опери, Краљевској опери, Хамбуршкој државној опери у Јапану и Кинговом позоришту у Единбургу, током фестивала. Прва турнеја била му је у Сједињеним Америчким Државама 1955, када је имао 29 година, концертним дебијем у Синсинатији 15. априла (кантата Јохана Себастијана Баха Ich will den Kreuzstab gerne tragen) и 16. априла (Ein Deutsches Requiem). Његов први амерички Lied, певајући песме Франца Шуберта, одржао се у Сент Полу, 19. априла. Његов деби у Њујорку био је 2. маја у градској кући, где је певао Winterreise.
Године 1951. је са Џералдом Муром направио прве од многих Liedа у Лондону, укључујући комплетну Die schöne Müllerin, а дело су извели 31. јануара 1952.[13] Заједно су одржавали рецитале све док се Мур није повукао из јавног наступа 1967. године. Наставили су, међутим, да снимају заједно до 1972. године, у којој су завршили свој масовни пројекат Шубертових Liedа прикладних за мушки глас. Џералд Мур се у потпуности повукао 1972. и умро 1987. Њихови снимци Die schöne Müllerin и Winterreise су веома цењени, као примери њиховог партнерства.
Изводио је многа дела класичне музике, укључујући Бенџамина Бритна (који је Фишера Дискауа изабрао за солисту приликом писања War Requiem), Самјуела Барбера, Ханса Вернера Хенце, Карла Амадеуса Хартмана (који је за њега написао Gesangsszene), Ернста Кренека, Витолда Лутославког, Зигфрида Матуса, Отмара Шека, Винфрида Зилига, Готфрида фон Ајнема и Ариберта Рајмана. Учествовао је у премијери 1975. и 1993. у снимању кантате Готфрида фон Ајнема Аn die Nachgeborenen, написаној 1973. као комисија Уједињене нације.[14]
Поред Liedа и немачког оперског репертоара, Фишер Дискау је снимао и наступао у италијанским операма. Његови снимци Вердијевог Риголета (заједно са Ренатом Ското) и Дон Карлос, су најпознатији.
Током своје каријере критичари су његово музицирање и технику често описивали као беспрекорну.[15] Наведен је највећим светским певачем Liedа, редовно је одржавао концертне у салама широм света до пензионисања крајем 1992. године. Прецизно артикулисана тачност његових наступа, у којима су текст и музика били представљени као равноправни партнери, успоставили су стандарде који постоје и данас. Критичар Јоахим Кајзер је навео да Дискау има само једног заиста озбиљног конкурента, а то је самог себе, који је током деценија постављао нове стандарде, истраживао нове територије и изражавао неочекивана осећања.[16]
Медији везани за чланак Дитрих Фишер Дискау на Викимедијиној остави
Међународне | |
---|---|
Државне | |
Академске | |
Уметничке | |
Људи | |
Остале |