Немачки језик

Због премештања становништва, због путева комуникација и трговине (углавном река), изолованости (високих планина и непрегледних шума) развили су се различите дијалекти немачког језика. Ови дијалекти, понекад међусобно и неразумљиви, коришћени су у Светом римском царству.

Како је Немачка било подељена на много држава, једино што је подстицало стандардизацију немачког језика је жеља писаца да их што већи број људи разуме.

Када је Мартин Лутер превео Библију (Нови завет 1521, Стари завет 1534), свој превод је углавном базирао на већ развијеном језику, који је у то време био најразумљивији језик. Овај језик је био заснован на североисточним и дијалектима средње Немачке (околина Хановера) и сачувао је пуно од средњевисоконемачког, (за разлику од дијалеката средње и северне Немачке у којима је генитив већ почео да нестаје). У почетку, уз сваку Библију долазила је и листа речи које нису познате у том дијалекту и њихов превод. Католици су у почетку одбијали Лутеров превод и покушали су да створе сопствени католички стандард (Gemeines Deutsch) - који се од „протестантског Немачког“ разликовао у ситним детаљима. Тек је средином 18. века, створен стандард који је добро прихваћен, чиме се завршио период ранонововисоконемачког.

Немачки је био језик трговине и власти у Хабзбуршком царству, које је окруживало велике површине централне и источне Европе. До средине 19. века био је то језик људи из градова у највећем делу царства. Знање немачког је значило да је говорник био трговац, урбани човек, а не његову националност. Неки градови, попут Прага и Будимпеште (Будим), су постепено били германизовани у годинама након њиховог уласка под хабзбуршку власт. Други, попут Братиславе, су првобитно насељени током хабзбуршког периода и били су примарно немачки у то време. Неколико градова, као што је Милано су остали првобитно не-немачки. Међутим, већина градова су били примарно немачки у овом периоду, као што су Будимпешта, Братислава, Загреб, и Љубљана, иако су били окружени територијама у којима су се говорили други језици.

Отприлике до 1800, стандардни немачки је био готово једино писани језик. У овом периоду, људи у урбаним крајевима северне Немачке, који су говорили дијалектима који су се значајно разликовали од стандардног немачког, учили су га готово као страни језик и трудили се да га изговарају што је сличније могуће ономе шта је написано. Прописане смернице за изговор су обичавале да сматрају северно-немачки изговор стандардом. Ипак, стварни изговор стандардног немачког варира од региона до региона.

Медији и штампана дела су готово увек на стандардном немачком (нем. Hochdeutsch), који разумеју у свим територијама на којима се говоре немачки језици (са изузетком предшколске деце у зонама у којима се говоре само дијалекти - на пример Швајцарска — али у ери телевизије чак и предшколска деца науче стандардни немачки још пре поласка у школу).

Први речник браће Грим, који се састоји из 16 делова објављиваних између 1852 и 1960, је најсвеобухватнији речник немачког. 1860. године, граматика и правопис су се први пут појавили у Дуденовом приручнику. 1901, ово је проглашено стандардном дефиницијом немачког језика. Званичне измене су учињене тек 1998. године, када је немачка правописна реформа ступила на снагу у свим земљама у којима се говори немачки. Од тада је правопис немачког у транзицији, са обавезом да се у року од осам година пређе на нови правопис. Пошто су образовање и култура, по немачком закону у надлежности немачких покрајина, разлике у погледима на правописну реформу и даље успоравају спровођење те реформе.

Током седамдесетих година XIX века, немачки језик је потиснуо латински на свим главним европским и америчким универзитетима тог доба.

• 
  Познавање немачког језика у ЕУ са Хрватском, Босном и Херцеговином, Швајцарском, Лихтенштајном и Турском
• 
  Натписи на немачком језику у Намибији

Одступање од правила

Када се dsch не чита као d͡ʒ и то углавном због грађења речи:

die Feindschaft: ˈfa͜indʃaft, јер је Feind + Schaft

Када се ue не чита као yː и то углавном због грађења речи:

zuerst: t͡sueɐst, јер је zu + erst

Када се th не чита као t и то углавном због грађења речи:

enthalten: ɛntˈχaltn, јер је ent + halten

Немачки је члан западно-германске гране германских језика, који је члан индоевропске породице језика.

Суседни језици

Немачки језик, заједно са холандским као својим најближим рођаком, формира чврст и добро дефинисан језички регион, који је од других језика одвојен језичким границама. Његови суседи су: на северу фризијски и дански језик; на истоку пољски језик, горњолужичкосрпски језик, доњолужичкосрпски језик, чешки језик, словачки језик и мађарски језик; на југу словеначки језик, италијански језик, фриулски језик, ладински језик и реторомански језик; на западу француски језик и холандски језик. Сем фризијског, ниједан од ових језика није из западногерманске групе, тако да се јасно разликују од немачког и холандског. Иако је фризијски у блиској вези са немачким и холандским, они нису међусобно разумљиви.

Ситуација је сложенија када се узме у виду однос између немачког и холандског. До скора, кроз цео простор на коме се говори немачким постојала је језичка непрекидност (континуум), без језичких граница. На таквом простору, сваки дијалект је разумљив са његовим суседом, али дијалекти који су физички удаљени често нису међусобно разумљиви. Немачко-холандски континуум се дели на две групе дијалеката: нисконемачки (германски) и високонемачки (германски) варијетет, према томе да ли се у њима јавила промена сугласника; холандски је део дијалеката нисконемачког.Из политичких разлога, немачки и холандски дијалекти почели су да дивергирају током XX века. Такође, у Немачкој и Холандији, неки дијалекти су близу изумирања, јер су их заменили стандардни немачки, односно холандски. Због тога, у току је формирање језичке границе између Немачке и Холандије.

Док је немачки језик на много начина сличан холандском, веома се разликују у изговору. Говорнику једне земље би била потребна вежба да би научио да разуме говорника друге земље. Упоредите, нпр.:

хол. De kleinste volgroeide kameleon is 2 cm lang en de grootste kan gemakkelijk een lengte van 80 cm bereiken.

нем. Das kleinste ausgewachsene Chamäleon ist 2 cm lang, das größte kann problemlos eine Länge von 80 cm erreichen.

Најмањи камелеон, који је потпуно одрастао је дуг 2 cm, а највећи може лако да достигне дужину од 80 cm.

Холанђани углавном могу да разумеју писани немачки, а Немци који говоре нисконемачким углавном могу да разумеју писани холандски, али имају проблема да разумеју говорни језик.

Ако се врши груписање западногерманских језика, холандски је нисконемачки, а немачки је високонемачки и средњонемачки језик. У високонемачке и средњонемачке дијалекте спадају јидиш и луксембуршки, те су то најсличнији језици стандардном немачком. Упоредите њих, нпр.:

јид. די פאַסטאַסט לאַנד כייַע איז די טשיטאַ. עס קענען דערגרייכן 120 קילאמעטער / ה.

лукс. Dat séierst Land Déier ass de Gepard. Bis zu 120 km/h kann et ginn.

нем. Das schnellste Landtier ist der Gepard. Es kann bis zu 120 km/h schnell sein.

Најбржа копнена животиња је гепард. Може да иде и до 120 километара на час.

Иако су јако слични, постоје неких битних разлики, не само у речнику, већ и у редоследу речи и самом читању.

Званични статус

Стандардни немачки је званични језик у Немачкој, Лихтенштајну и Аустрији; један је од званичних језика Швајцарске (заједно са француским, италијанским и ретороманским језиком) и Луксембурга (заједно са француским и луксембуршким језиком). Користи се као локални званични језик и регионима где се говори немачки у Белгији, Италији, Данској и Пољској. Немачки је један од 24 званичних језика Европске уније.

Немачки језик је такође мањински језик у Канади, Француској, Русији, Казахстану, Таџикистану, Пољској, Румунији, Тогоу, Камеруну, САД, Намибији, Бразилу, Парагвају, Мађарској, Чешкој, Словачкој, Холандији, Словенији, Украјини, Хрватској, Молдавији, Аустралији, Летонији, Естонији и Литванији.

Немачки је некад био lingua franca средње, источне и северне Европе. Утицаји из енглеског су се у немачком тек скоро почели осећати. Међутим, немачки је међу најпопуларнијим језицима у свету, и други по популарности у Европи. 38% свих Европљана тврди да могу да се споразумеју на немачком (не укључујући људе чији је матерњи језик немачки). У Пољској, на пример, лакше је наћи неког ко добро говори немачки него енглески, што се може објаснити великим присуством немачких медија на том простору.

Немачки је трећи језик по заступљености на интернету, иза енглеског и руског, са учешћем од 5,9% веб-сајтова.

Дијалекти

Израз „немачки“ користи се за дијалекте Немачке, Аустрије, дела Швајцарске и неких суседних земаља, као и за говоре колонија и етничких група које су основали Немци (нпр. Немачки у САД).

Разлике међу немачким дијалектима су значајне. Само су суседни дијалекти међусобно разумљиви. За говорника стандардног немачког (нем. Hochdeutsch), већина дијалеката није разумљива.

Немачки дијалекти се деле на "нисконемачки" и "високонемачки". Да ли су они различити језици, не постоји тачан одговор; међутим, тачно је да формирају дијалектски континуум где је сваки дијалект у тесној вези са суседним дијалектом, без обзира да ли се ради о нисконемачком или високонемачком.

Говорници српског језика могли би да буду заварани називима ова два варијетета и да помисле да су називе добили према некој врсти социјалног вредновања тих идиома, где би високонемачки имао неку „предност“ над нисконемачким. То не може бити даље од истине. Називи ова два варијетета настали су према њиховој географској дистрибуцији: нисконемачки језик говори се на северној половини Немачке, која је сама равница, дакле - низак терен. А високонемачки језик говори се на југу Немачке и у Аустрији, где су углавном брда и планине, дакле - висок терен. Уколико и постоји неко социјално вредновање ових варијетета, предност ће увек бити дата нисконемачком - мада треба имати на уму да код Немаца, Швајцараца и Аустријанаца то вредновање није изражено као нпр. код говорника српског или енглеског језика (најчешће се свако, укључујући: писце, политичаре, јавне личности, професоре, итд, увек служи својим родним дијалектом и поносан је на њега).

У дијалектима нисконемачког није извршена замена сугласника као у високонемачком. Нисконемачки језик се дели на две групе: нискофраначки и нискосаксонски. Нискофраначки се састоји из холандског језика и фламанског језика, којим се говори у Холандији и Белгији; нискосаксонски се састоји из дијалеката којима се говори у немачким равницама и у источној Холандији. Види горе за разлику између немачког и холандског.

Дијалекти високонемачког деле се на централни немачки језик и горњи немачки језик. Средишњи немачки дијалекти укључују: рајнски, луксембуршки, мозел франконски, рајнско франконски, хесенски, тириншки и горње саксонски, и њиме се говори у северноисточној Холандији, источној Белгији, Луксембургу, деловима Француске, и у немачкој између реке Мајне и северних низија. Стандардни немачки се углавном заснива на дијалектима средње Немачке.

Високонемачки дијалекти укључују алемански језик (на пример швајцарски немачки - нем. schwizedeutsch), швапски (нем. schwäbisch), источно франконски (нем. fränkisch), аустро-баварски (нем. bayerisch) језик. Њима се говори у Алзасу, јужној Немачкој, Лихтенштајну, Аустрији и у деловима Швајцарске где се користи немачки, као и Италије.

Високонемачки којим говоре Јевреји Ашкенази (углавном у бившем Совјетском Савезу) имају неколико јединствених црта, и углавном се сматрају засебним језицима (Јидиш).

Дијалекти немачког којима се говорило у колонијама личе на дијалекте немачког којима говоре/су говорили Немци који су ту дошли (нпр. пенсилванијски немачки личи на дијалект немачког зван палатински).

У САД, друга генерација имиграната створила је нов варијетет који је комбинација немачког језика са граматиком и правописним правилима енглеског. Он углавном није разумљив ни за једне, ни за друге. Говорници га називају „амерички немачки“ (нем. Amerikanischdeutsch).

Стандардни немачки

Немачка лингвистика дијалектима назива само регионалне варијетете, не и варијетете стандардног немачког.

Стандардни немачки је настао не као дијалект неког посебног региона, већ као писани језик. Међутим, на неким местима је стандардни немачки потиснуо дијалекте (посебно у великим градовима Немачке и Аустрије)

Стандардни немачки се разликује по регионима, нарочито међу земљама у којима је он званичан језик, у речнику, мало у изговору, па чак и граматици. Ове разлике не треба мешати са разликама у дијалектима. Иако су дијалекти у малој мери утицали на стандардни Немачки, они се веома разликују. Немачки језик се стога сматра плурицентричним језиком.

У већини области, говорници користе мешавину језика (дијалекте као и стандардни немачки), зависно од ситуације.

У Швајцарској се, напротив, ретко користе мешавине стандардног немачког и дијалекта, и стандардни немачки се скоро искључиво користи као писани језик. Овакво стање назива се диглосија. Стандардним немачким се ретко говори, нпр. са говорником који не разуме швајцарске дијалекте, а очекује се да се користи у школи.

Члан 1 Универзалне декларације о људским правима:

Alle Menschen sind frei und gleich an Würde und Rechten geboren. Sie sind mit Vernunft und Gewissen begabt und sollen einander im Geist der Brüderlichkeit begegnen.

Немачки је инфлексијски језик - што значи да се односи међу реченичким елементима исказују променом речи, односно додавањем наставака (наставци за падеж, наставци за број, наставци за време за глаголе ...).

Промена именица

Немачке именице спадају у:

• једну од три деклинације
• један од три рода: средњи, женски и мушки. Завршетак речи може да да информацију о роду; за већину именица род не зависи од наставка (за разлику од српског, где су именице које се завршавају сугласником мушког рода, са -а женског, а са -о и -е средњег)
• два броја: једнину и множину (неки језици имају и двојину, нпр. старословенски)
• четири падежа: номинатив, генитив, датив и акузатив (са сличним значењем као и у српском језику)

Иако је немачки инфлексијски језик, у односу на старонемачки или исландски, број наставака је знатно мањи. Три рода нестају у множини, који се понаша као четврти род. Са четири падежа и три рода и множином, постоји укупно 16 комбинација падежа и рода/броја. Додавање наставака на именице је обавезно за генитив мушког и средњег рода, али не за женски род или множину. Са друге стране, наставак је обавезан у дативу множине, осим ако се реч завршава на -n или -s. Постоје и наставци за датив мушког и средњег рода, али се врло ретко срећу, чак ређе него што се нпр. аорист користи у стандардном српском језику када би требало (углавном се мења перфектом). Та врста деклинације се зове н-деклинација или слаба деклинација.

Немачки правопис, за разлику од других, захтева писање именица великим словом, чак иако нису на почетку речи.

Код немачке сложенице, леви делови речи модификују значење десних, нпр. Regenschirm (срп. кишобран). За разлику од српског где се сложенице са већим бројем речи пишу одвојено (стога и немамо утисак да су сложенице), у немачком се оне пишу састављено, нпр. Hundehütte (срп. кућица за псе).

Најдужа званична реч у немачком језику је Donau­dampf­schiff­fahrts­elektrizitäten­haupt­betriebs­werk­bau­unter­beamten­gesellschaft (Под-државно предузеће за изградњу главног депоа Дунавске паре) од 80 слова.

Промена глагола

Немачки глаголи се мењају према:

• једној од две конјугације, слабој и јакој. Постоји око 200 глагола који се неправилно мењају.
• три лица: првом, другом и трећем
• два броја: једнини и множини
• три начина: индикатив, кондиционал и императив
• два рода: актив и пасив; пасив се дели на статички и динамички.
• два проста времена (презент, претерит) и 4 сложена времена (перфекaт, плусквамперфект, футур, футур II)

Такође постоје бројни начини да се прошири значење основног глагола коришћењем више префикса.

Ред речи је знатно флексибилнији него на пример у енглеском. Ред речи се може мењати зарад суптилних промена значења реченице.

Пример мењања правилних глагола kommen (доћи):

Немачки језик је писан латиничним алфабетом, поред стандардних 26 латиничних знакова, немачки поседује три самогласника са прегласима (умлаутима): Ää, Öö и Üü, као и посебан знак за "ss" (ß) (ес цет или тврдо С), који се користи после дугих самогласника и дифтонга и не користи се на почетку речи (који се не користи у Швајцарској).

Постоји много речи које су по облику и значењу сличне енглеском.

Ако се ове речи разликују у понеком сугласнику, то је због замене сугласника која се догодила у високонемачком.

Та промена се десила у неколико фаза:

Ове промене се нису десиле за све речи.

Такође, када се у енглеском, холандском или нисконемачком појављују речи од 3 или 4 слова, нпр. енгл. lip, у немачком се то последње слово дуплира и дода на крају -e, пр. нем. Lippe.

У енглеском постоји суфикс за кретање "wards" и у немачком исто и сично звучи и изгледа и тај суфикс је "wärts".

У енглеском постоји суфикс less и реч free за описивање да ту нема, не постоји нешто или се одричи као и са српским префиксом без. У немачком такође постоје такве речи, само су обе суфикси и то су los и frei у зависности од улоге.

Постоје речи које су по облику сличне онима у енглеском језику, али разликују се у значењу.

У немачком постоји пуно позајмљеница из других језика, посебно француског, латинског и грчког, али и других. Већина ових речи имају исто или слично значење као у првобитном језику, али неке од њих су промениле значење. Ове речи, које су често позајмљиване од стране других језика називамо интернационализмима.

Највећи део фонда речи немачког језика потиче из германске гране индоевропске породице језика, мада није занемарљив број речи пореклом из латинског, француског, а скорије и из енглеског језика.

Речи словенског порекла је мало; пример: Kartoffel (кромпир) и Palatschinken (палачинке).

Због бурне историје Немачке и немачког језика, имена која су други народи изабрали за овај језик варирају више него код већине других језика.

Уопштено, имена за немачки језик се могу поделити у пет група по свом пореклу:

• Hallo - здраво
• Guten Morgen - добро јутро
• Guten Tag - добар дан
• Guten Abend - добро вече
• (Auf) Wiedersehen - довиђења
• Wie geht's (Wie geht es dir/Wie geht's dir) - како си/сте, како иде
• Danke - хвала
• Bitte - молим, изволи/изволите, нема на чему
• Ich heiße - Ја се зовем
• Ich bin ... (Jahre alt) - Ја имам ... година
• ja - да
• nein - не

Када се углавном обраћа старијој или непознатој особи, у немачком се углавном јави са Guten Tag.

• Википедија:Транскрипција са немачког језика

• George Oliver Curme, A Grammar of the German Language (1904, 1922) — the most complete and authoritative work in English
• Карта дијалеката немачког језика Архивирано на сајту Wayback Machine (6. септембар 2005) (на немачком, PDF)