FK Radnički Niš

Nastanak

Prvi Sportski klub u Nišu je bio „Sinđelić", a nakon njega nastao je čitav niz ekipa, među kojima: „Niševac“, „Obilić“, „Jug Bogdan“, „Proleter“, (ekipa niške organizacije KPJ koja nije bila registrovana) „Polet“, „TAŠK“, (vojni tim teške artiljerije sa terenom i sedištem u niškoj Tvrđavi) kao i druge manje ekipe.

Prvo radničko sportsko društvo formirano je na inicijativu Miloša Markovića, tada člana KPJ. Klub se još 1921. godine počeo nazivati „Proleter“ i to je preteča kasnije nastalog „Radničkog“. U to vreme Niš nije imao svoj podsavez, već su niški timovi pripadali Beogradskom loptačkom podsavezu. Kad su pravila bila gotova i skupština održana klub je trebalo da bude osnovan. Grupa članova „Proleter“ otputovala je u Beograd da završi ovaj posao. U grupi se nalazio i jedan od poznatih igrača „Radničkog“ Mile Stamenković.

Vlast je optužila nišku ekipu „Proleter“ da je „prokomunistička“ i da kao takva ne može da razvija svoju sportsku aktivnost. Te optužbe stigle su i u Beogradski loptački podsavez pa se grupa iz ekipe niškog, „Proletera“ vratila ne obavljenog posla sa sledećim obrazloženjem: Beogradski podsavez ne želi i neće da verificira tim „Proleter“ pod ovim imenom, pozivajući se na Zakon o zaštiti države i druga akta kojima je ovaj naziv bio zabranjen.

Miloš Marković nije posustao. Po sećanju savremenika on je bio dosta gnevan na ovaj postupak podsaveza, ali se brzo dao na posao da je sva pravila kluba izmenio na taj način što je naziv „Proleter“ svuda zamenio sa „Radnički“. Tako je formirana fudbalska ekipa koja sa malim prekidima razvija svoju bogatu sportsku tradiciju skoro pola veka, sa manjim ili većim prekidima.

Kako je klub osnovan 24. aprila 1923. godine, ova se godina uzima kao godina nastanka sport kluba Radničkog iz Niša.^[1]

Radnički

Ekipa Radničkog u svom početku trenirala je u malom dvorištu Radničkog doma a nešto kasnije na starom vašarištu, odnosno na prostoru gde se danas nalazi stovarište preduzeća „Ogrev“ u blizini Mašinske industrije Niš. U početku ekipa nije imala trenera već je kapiten tima bio zadužen i za treniranje svojih igrača. Za vreme treninga obavezno je prisustvovao i jedan član uprave kluba.

U početku Radnički nije imao dovoljno iskustva i tehnike u igri, pa su ga ranije formirani klubovi, kao Sinđelić ili Pobeda, pobeđivali i sa više golova razlike. Sve je to bilo kratkog veka: ubrzo je Radnički postao ravnopravan protivnik svim klubovima i počeo da beleži pobede. „U nedelju je Radnički sigurno i zasluženo potukao svog protivnika. Pobeda je u prvom delu igre igrala očajno slabo i da je protivnik bio prisebniji i odlučniji pred golom rezultat bi bio katastrofalniji … Pobeda je morala da kapitulira pred odlučnom odbranom Radničkog... sportski list 16. oktobra 1927. godine.

Tim Radničkog nastupao je u zelenim dresovima a na levoj strani, u belom polju, nalazila se crvena zvezda petokraka kao simbol pripadnosti radničkom pokretu.

Posrednik kluba je u početku bio Miloš Marković a po njegovom odlasku Dragiša Niketić, oba istaknuta radnička borca. Između ostalih, članova uprave bili su i Mladen Đorđević Madža i Raša Anđelković, ekonom. U ekipi Radničkog igrali su kao aktivni igrači poznati revolucionari Josip Kolumbo i Stanko Paunović Veljko.

U prvenstvu moravske župe, a posle jesenje sezone za 1927/28. godinu. Radnički je osvojio prvo mesto. Bilo je to počasno zvanje i sportska slava igrača Radničkog koji su ovo mesto zauzeli posle pobede nad mnogim timovima iz Niša, Leskovca i Prokuplja. Tim povodom pisao je jedan list: „Kao što se iz tabele vidi jesenji prvak Moravske župe je sport klub Radnički iz Niša. Ovaj mladi i napredni klub zaslužno je zauzeo prvo mesto. Iz tabele se vidi da je izgubio samo jednu utakmicu i to nezasluženo. Ostale je rešio u svoju korist, osim što je sa SK Sinđelićem igrao nerešeno.

U danima zavođenja šestojanuarske diktature i naleta buržoazije na sve manifestacije radničkog pokreta zabranjen je 1929. godine i rad SK Radničkog, koji je skoro devet godina predstavljao zapaženu, po disciplini i po zalaganju, sportsku ekipu.

Radnički će posle nekoliko godina ponovo biti obnovljen.

Nakon Drugog svetskog rata

Početkom rata 1941. klub prestaje sa aktivnostima da bi ih obnovio 1945. Nakon toga Radnički je u stalnom usponu. Sezonu 1961/62. završio je na drugom mestu Druge savezne lige Zapad, čim je obezbedio kvalifikacije za ulazak u Prvu saveznu ligu. U baražu se sastao sa pretposlednjim timom iz Prve lige, skopskim Vardarom, prvi meč u Nišu je završen nerešeno 1:1, a u revanšu nakon regularnog dela i produžetaka nije bilo golova, pa je Radnički boljim izvođenjem penala (5:4) po prvi put u klupskoj istoriji izborio plasman u Prvu saveznu ligu.^[2] Već u prvoj sezoni u Prvoj ligi, Radnički je zauzeo odlično šesto mesto, a nakon toga je postao standardan prvoligaš. Radnički je prvih 11 sezona u prvoligaškom društvu završavao većinom u sredini tabele, a prvi problemi oko opstanka u Prvoj ligi su došli u sezoni 1973/74., kada je Radnički završio samo dva mesta iznad zone ispadanja.

Klub 1975. godine postaje pobednik Balkanskog kupa, pobedivši u finalnom dvomeču turski Eskišehirspor sa 1:0 i 2:1, čime je osvojio svoj prvi trofej od međunarodnog značaja. Radnički je 70-ih u ligi nastavio da igra promenljivo, tako da je u sezonama 1975/76. i 1977/78. bio na ivici ispadanja u niži rang.

Juna 1980. kao trećeplasirana ekipa u sezoni 1979/80. nacionalnog prvenstva stiče pravo učešća u UEFA kupu, u kome će veoma uspešno nastupati još dve sezone odigravši širom Evrope 13 utakmice sa renomiranim klubovima poput Hamburgera, Napolija, Dandi junajteda, Grashopersa, Fejenorda, Az Alkmara i drugih. U prvom učešću klub je stigao do osmine finala, a 1982. godine, u drugoj sezoni učešća u evropskim takmičenjima, je ostvario svoj najveći uspeh stigavši do polufinala UEFA kupa. U polufinalnom dvomeču bolji je bio nemački Hamburger, nakon pobede od 2:1 u Nišu, Radnički je ubedljivo sa 5:1 poražen na gostujućem terenu. Radnički u sezoni 1982/83. zauzima četvrto mesto i tako po treći put obezbeđuje učešće u UEFA kupu za nastupajuću sezonu 1983/84., kada kao i prvog puta, stiže do osmine finala.

Kraj ovog najuspešnijeg perioda u klupskoj istoriji dolazi u sezoni 1984/85., kada klub kao poslednjeplasirani ispada u niži rang, mada za kratko, pošto se već nakon jedne sezone vraća u Prvu ligu. Radnički se zadržao u Prvoj ligi Jugoslavije tih šest sezona, sve do raspada SFRJ. U međuvremenu je 1989. igrao finale Balkanskog kupa, gde je poražen od OFI Krit sa 3:1.

U periodu posle Drugog svetskog rata istakli su se fudbaleri blizanci Petar i Pavle Mičić, koji su za ovaj klub odigrali rekordnih 654, odnosno 582 meča.^[3]

Novija istorija

Nakon rasformiranja Prve lige SFRJ, Radnički takmičenje nastavlja u Prvoj ligi SRJ od sezone 1992/93. Već u sezoni 1995/96. ispada iz Prve A u Prvu B ligu SRJ. Zbog proširenja lige, iako je sezonu završio kao petoplasirani u Prvoj B ligi, Radnički se u elitni rang vraća u sezoni 1998/99. Tu se zadržao samo tri sezone i već 2001. ispao u niži rang, naredne sezone osvaja prvo mesto u Drugoj ligi Istok i brzo se vraća u Prvu ligu, gde u prvoj sezoni 2002/03. završava na poslednjem mestu i ponovo ispada. Nakon toga klub se sledećih pet sezona takmičio u drugom rangu takmičenja, a u sezoni 2008/09. je stigao i do Srpske lige Istok, gde je postao prvak i brzo se vratio u viši rang.

U sezoni 2009/10. Prve lige Srbije zauzeo je 15. mesto sa 39 boda, dobivši 9 od ukupno 34 odigranih utakmica, tako da je ispao iz Prve lige Srbije u Srpsku ligu Istok za sezonu 2010/11. Već u prvoj sezoni u Srpskoj ligi Istok klub osvaja 1. mesto i nakon jedne sezone u nižem rangu vraća se u Prvu ligu. Radnički je povratničku sezonu 2011/12. u Prvoj ligi Srbije završio na prvom mestu, čime se plasirao u Superligu Srbije, i tako se Radnički vratio u elitni rang po prvi put nakon sezone 2002/03.

U svojoj dugoj istoriji Radnički je dao nekoliko desetina reprezentativaca u svim republičkim i saveznim selekcijama. Pečat Radničkom je dao i veliki broj fudbalera koji su odigrali preko 200 utakmica, provodeći i više od 10 godina u klubu.

U sezoni 2021/22 Radnički je ponovo izborio plasman u Evropu predvođen upravom na čijem je čelu Ivica Tončev. Osvojeno je četvrto mesto a tim se pred novi izlazak u Evropu suočio sa nizom tehničkih problema koji se odnose na rekonstrukciju stadiona Čair i ispunjavanje UEFA standarda.

Nacionalni - 0

• Prvenstvo SFR Jugoslavije:

• Treće mesto (2): 1979/80, 1980/81.

Nacionalni kup - 0

• Kup SFR Jugoslavije:

• Polufinale (3): 1952., 1970., 1977.

• Kup SR Jugoslavije/Kup Srbije i Crne Gore:

• Polufinale (2): 1994., 2006.

Međunarodni

• Balkanski kup:

• Pobednik (1): 1975.
• Finalista (1): 1988/89.

• UEFA kup:

• Polufinale (1): 1981/82.
• Osmina finala (2): 1980/81, 1983/84.

Stanje na dan 26. maj 2013.

Note: Zastave označavaju nacionalnost prema pravilima FIFA-e. Igrači mogu imati nacionalnost izvan FIFA pravila.

Br. Pozicija Igrač 2 O Miloš Živković 4 O Radoš Bulatović 6 O Marko Tomić 7 S Petar Đuričković 9 N Nikola Ašćerić 14 O Miloš Petrović

Br. Pozicija Igrač 18 G Ivan Konovalov 19 N Marko Mrkić 21 S Saša Marjanović 24 S Aleksandar Jovanović (captain) 26 G Aleksandar S.Jovanović 28 O Vladimir Đorđević 32 S Vladimir Bogdanović 44 O Nemanja Lakić-Pešić 55 S Marko Blažić 67 S Nikola Mitrović 70 S Andreja Apostolović 89 O Darko Bulatović

Spisak trenera prvog tima Radničkog:^[4][5]

• Đorđe Stamenković: Ključ stare Srbije, 1997.

• Spisak fudbalskih klubova u Srbiji
• Meraklije

• Zvanični facebook profil
• Zvaničan sajt FK Radnički Niš
• Sajt navijača - meraklije.com