Telegonija

Ova se pesma u antici ponekad pripisivala Kinetonu Spartancu, no jedan antički izvor kaže da ju je od Museja ukrao Eugamon Kirenjanin.^[2] Vreme nastanka Telegonije nije poznato. Libijska Kirena, rodni grad Eugamona, navodnog autora, osnovana je 631. pne., no osnovni narativni elementi epa možda su postojali, makar u usmenom predanju, i pre no što je Eugamon uobličio samu pesmu. Moguće je da je pisac Odiseje znao za neku verziju priče iz Telegonije (Odisejevi doživljaji u Tesprotiji, koji su možda čini i posebnu pesmu, Tesprotidu, koju spominje samo Pausanija,^[3] a i Telegonovo neobično koplje, kako je opisano u Telegoniji, možda se temelji na jednom Tiresijinom proročanstvu u jedanaestom pevanju Odiseje, premda je jednako tako moguće da je pesnik Odiseje upotrebio priču o Telegonu kao osnovu za to Tiresijino proročanstvo). Eusebije vrhunac Eugamonovog stvaralaštva stavlja u 53. olimpijadu (568–565. pne.),^[4] pa se kao najverovatnije uzima da je Telegonija nastala u 6. veku pne.^[5]

U današnjim kritičkim izdanjima sačuvana su samo dva stiha izvornog teksta Telegonije, i to iz dela drugih antičkih autora koji citiraju taj ep. Sadržina pesme zna se iz proznog sažetka svih kikličkih epopeja koji se nalazi u jednoj Hrestomatiji, čiji je autor neki "Proklo", koji je možda identičan s gramatičarem Eutihijem Proklom iz 2. veka.^[6]

Telegonija se sastojala iz dve različite priče, od kojih je jedna pripovedala Odisejev put u Tesprotiju, a druga Telegonov dolazak na Itaku i njegovo nehotično ubistvo oca, Odiseja. Pesma počinje opisom sahrane Penelopinih prosaca.^[1][7] Odisej prinosi žrtvu nimfama, pri čemu se možda misli na nimfe u čijoj je pećini sakrio blago koje je sa sobom doneo na Itaku. Potom otputuje u Elidu, gde poseti Poliksena, koji je inače nepoznat, a koji mu daje jednu posudu oslikanu scenama iz priče o Trofoniju. Odisej se vraća na Itaku i zatim putuje u Tesprotiju, verovatno da bi tamo prineo žrtve po uputstvima koja mu de dao Tiresija u jedanestom pevanju Odiseje. U Tesprotiji se oženi kraljivom Kalidikom, koja mu rodi sina Polipeta.^[8] Odisej se zatim bori na strani Tesproćana u ratu sa susednim Brigima, a u sukobu učestvuju i bogovi, pa Ares tera Odiseja i Tesproćane u bekstvo, a suprotstavlja mu se Atena, kao i uvek na Odisejeva zaštinica; Apolon posreduje između sukobljenih bogova. Međutim, u ratu nastrada Kalidika, na vlasti je nasledi Polipet, a Odisej se vrati na Itaku.

U međuvremenu, ispostavi se da je Kirka, s kojom se Odisej imao ljubavnu vezu u Odiseji (10–12. pevanje), rodila njegovog sina, Telegona (Τηλέγονος = "rođen daleko"). Telegon odraste živeći s majkom na ostrvu Eeji. Na podstrek boginje Atene, Kirka mu saopšti očevo ime. Prema jednom podatku u izvodu iz Pseudo-Apolodorove Biblioteke, Kirka mu daje i jedno naročito moćno koplje, čiji je vrh umočen u otrov, a koje je napravio sam bog Hefest.^[9] Telegon otplovi prema Itaci, ali na moru ga uhvati oluja, koja ga izbaci upravo na to ostrvo, ali on to ne shvata i ne zna gde se nalazi, pa stane pustošiti zemlju i ukrade Odisejeva goveda. Odisej izađe pred njega s vojskom kao na neprijatelja, ali ga Telegon u neznanju probode svojim specijalnim kopljem, čime se delimično ispuni Tiresijino proročanstvo dato u Odiseji, da će, naime, Odiseja stići smrt "s mora". Dok Odisej leži na samrti, on i Telegon se prepoznaju. Videvši šta je učinio, Telegon uzme očevo mrtvo telo te se s Penelopom i Telemahom, drugim Odisejevim sinom, vrati majci na Eeju. Tu pokopa oca, a Kirka ostale odbari besmrtnošću. Telegon se oženi Penelopom, a Telemah Kirkom.^[10]

Higin, rimski pisac iz 1. veka nove ere, daje nekoliko novih detalja u odnosu na Proklov sažetak. Kod Higina i Odisej i Telemah izlaze s vojskom pred Telegona, a kaže se i da je Odiseju bilo jasno prorečeno da se pazi sina.^[11] Najzad, Higin kaže i da je Telegon imao sina Itala, eponimnog osnivača Italije, a Telemah sina Latina, po kojem je nazvan Lacij.

Brojni rimski pesnici smatraju Telegona osnivačem Preneste ili Tuskula, važnih latinskih gradova.^[12]

• Izdanja na internetu (engleski prevod):
  • Fragmenti Telegonije Arhivirano 2004-08-16 na Wayback Machine-u, prev. Hugh G. Evelyn-White, 1914.
  • Fragmenti kikličkih epopeja, prev. H.G. Evelyn-White, 1914; Project Gutenberg.
  • Theoi Project — Pseudo-Apolodor, Epitome.
  • Theoi Project — Higin, Fabulae, 127.
• Štampana izdanja (grčki izvornik):
  • A. Bernabé 1987, Poetarum epicorum Graecorum testimonia et fragmenta pt. 1 (Leipzig: Teubner)
  • M. Davies 1988, Epicorum Graecorum fragmenta (Göttingen: Vandenhoek & Ruprecht)
• Štampana izdanja (grčki izvornik s engleskim prevodom):
  • M.L. West 2003, Greek Epic Fragments (Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press) ISBN 0-674-99605-4

• Đurić, Miloš N. (1991). Istorija helenske književnosti. Beograd. 
• Hornblower, Simon; Spawforth, Antony (2003). The Oxford Classical Dictionary. New York: Oxford University Press. 
• Sironić, Milivoj; Salopek, Damir (1977). "Grčka književnost", u: Povijest svjetske književnosti, knj. 2. Zagreb. 
• Howatson, M. C. (1997). The Oxford Companion to Classical Literature. Oxford. New York: Oxford University Press.