Џорџ Беркли
Џорџ Беркли (енгл. George Berkeley; Томастаун, 1685 — Оксфорд, 1753)[4][5] је био нововековни ирски филозоф, познат као заступник субјективног идеализма и емпиризма. Његова филозофија се понекад узима за крајњи облик субјективног идеализма, који се назива солипсизам.[6]
| Џорџ Беркли | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Џорџ Беркли |
| Датум рођења | 12. март 1685. |
| Место рођења | Томастаун, Ирска |
| Датум смрти | 14. јануар 1753. (67 год.) |
| Место смрти | Оксфорд, Велика Британија |
| Образовање | Trinity College Dublin |
| Филозофски рад | |
| Епоха | Нововековна |
| Регија | Западна филозофија |
| Школа филозофије | идеализам, емпиризам, фундаментализам[1], концептуализам[2], индиректни реализам[3] |
| Интересовања | метафизика, епистемологија |
| Идеје | субјективни идеализам |
| Утицаји од | Џон Лок, Nicolas Malebranche |
| Потпис |  |
Биографија
Џорџ Беркли је рођен 12. марта 1685. године у близини Томастауна у Ирској. 1707. године је постао је магистар теологије, а 1713. капелан. Све своје најзначајније и најоригиналније радове написао је до своје 28. године.[6] Често је путовао, као пратилац грофа, у Француску и Италију. Од 1729. до 1731. године као мисионар шири хришћанство у Америци, а 1734. постаје епископ у Клојну. Године 1752. повлачи се из јавног живота, а годину дана касније умире у Оксфорду.
Учење
Џорџ Беркли је један од најпознатијих представника субјективног идеализма, који најбоље изражава својим фундаменталним начелом: „Бити јесте бити опажен“ (Esse est percipi).
У „Дијалозима измеду Хиласа и Филонуса“ Филонус, који износи Берклијеве идеје, доказује »да се реалност чулних ствари састоји у томе што су опажене», насупрот Хиласовог мишљења да »постојати значи једно а бити опажен друго«.[6] Беркли разрађује тезу да су сви чулни феномени менталне природе. Он аргументује о субјективности осета топлоте и хладноће познатим примером о млакој води. Кад је једна рука топла а друга хладна па се обе ставе у хладну воду, онда једна рука осећа ову воду као хладну, а друга као топлу, премда вода објективно не може бити истовремено и топла и хладна. Стога осети топло и хладно постоје само у нашем духу.[6]
Берклијева филозофија се заснива на емпиристичким тврдњама, и искуство узима за основу целокупног знања. Па ипак, за њега тзв. спољни предмети нису ништа друго до скупови наших осета, који не постоје изван духа. По њему постоји само дух а чулне идеје не зависе од нас, већ их изазива Бог. Стога чулне идеје и јесу много јаче и сталније од идеја мисли и маште које производи наш дух.[6] Реалне ствари и нису друго него чулне идеје па је постојање материје изван и независно од тих идеја само измишљотина »уврнутих« филозофа.[6]
Дела
Главна Берклијева дела су:
- An Essay Towards a New Theory of Vision (1709)
- Расправа о принципима људског сазнања (A Treatise concerning the Principles of Human Knowledge; 1710)
- Три дијалога измеду Хиласа и Филонуса (Three Dialogues between Hylas and Philonous; 1713)
- Alciphron or the Minute Philosopher (1732)
- Siris, a Chain of Philosophical Reflexions and Inquiries (1744)
