Алберто Бетиол

Бетиол је рођен 29. октобра 1993. године, у Пођибонзију, Тоскана, али је одрастао у Кастелфјорентину.^[4][8] Први велики успјех остварио је на Европском првенству за јуниоре 2011. године, гдје је побиједио на хронометру дугом 25 km, двије секунде испред Алексиса Гужара.^[9] Почетком септембра освојио је етапну трку у Италији, Ђиро дела Луниђијана за јуниоре, 54 секунде испред Симонеа Андрете, уз двије етапне побједе.^[10]

Године 2012, остварио је двије побједе. Побиједио је на трци Монсумано Терме, испред Марка Зампареле,^[11] док је у октобру побиједио на трци Понсако, испред Украјинца Марлена Зморке.^[12] Прву побједу 2013 остварио је у марту, када је освојио трку Фиренца—Емполи, након побједе у групном спринту.^[13] Након неколико трка које је завршавао на подијуму, побиједио је на трци Копа дел Гроно, испред Марка Коре,^[14] након чега је возио Ронде ван Фландерен за возаче до 23 године, који је завршио на десетом мјесту у групи коју је одспринтао Рик Цабел.^[15] У јуну је побиједио на трци Пистоја—Фјорано, испред Еугерта Жупе,^[16] након чега је побиједио и на 72 издању трке Ђиро деле дуе провинс Марчијана.^[17] У јулу, возио је Европско првенство за возаче до 23 године, гдје је друмску трку завршио на седмом мјесту, у групи коју је одспринтао Шон де Би.^[18]

2014—2015

Професионалну каријеру почео је 2014. године, у америчком тиму Кенондејл.^[19][20] Сезону је почео крајем јануара, на Тур даун Андер трци у Аустралији, коју је завршио на 104 мјесту у генералном пласману, 37 минута иза Сајмона Геранса.^[21] Сезону је наставио у Аустралији, на Хералд сан Туру, гдје је био у бијегу на другој етапи, али је отпао на успону и завршио на осмом мјесту, минут и 11 секунди иза Сајмона Кларка.^[22] Последња етапа је отказана из безбједоносних разлога, због пожара који су избили у Аустралији. Трку је завршио на 30 мјесту у генералном пласману, шест минута и 50 секунди иза Кларка, који је освојио трку.^[23] Крајем маја, возио је трку у Норвешкој, Тур дес Фјордс. Прва етапа завршена је групним спринтом, у којем је побиједио Жером Боње, испред Магнуса Корт Нилсена, док је Бетиол завршио на осмом мјесту.^[24] Трку је напустио након четврте етапе и није стартовао последњу, пету етапу.^[25] Сезону је завршио на Тур оф Пекинг трци, гдје је у класификацији за најбољег младог возача завршио на десетом мјесту, осам минута иза Естебана Чавеза, док је у генералном пласману завршио на 47 мјесту, осам и по минута иза Филипа Жилбера.^[26]

На крају сезоне 2014, тимови Кенондејл и Гармин шарп су се фузионисали у нови тим — Кенондејл—Гармин, са којим је Бетиол потписао уговор.^[27][28] Сезону је стартовао на класицима Мајорка Челенџер, гдје је Трофео Сантанји сес салинес Кампос завршио на 112 мјесту, три и по минута иза главне групе, коју је одспринтао Матео Пелуки.^[29] Након једнодневних трка, возио је Критеријум Интернасионал крајем марта, гдје је хронометар на другој етапи завршио на 50 мјесту, 38 секунди иза Фабиа Фелинеа,^[30] док је трку напустио током последње, треће етапе.^[31] У мају, возио је Бајерн Рундфарт трку, коју је завршио на 24 мјесту у генералном пласману, два минута иза Алекса Даусета, док је у класификацији за најбољег младог возача завршио на петом мјесту, минут и по иза Дилана ван Барлеа.^[32] Почетком септембра возио је Тур оф Бритејн трку, гдје је завршио на деветом мјесту у групном спринту на првој етапи, док је Елија Вивијани одспринтао Марка Кевендиша.^[33] Завршио је на 16 мјесту у генералном пласману, два минута иза побједника — Едвалда Босон Хагена.^[34] У октобру, завршио је Ђиро дел Пијемонт на десетом мјесту, у групи која је на циљ стигла четири секунде иза Јана Бакеланса.^[35]

2016—2017

Сезону 2016 стартовао је на Сантос Тур даун Андер трци, коју је завршио на 74 мјесту у генералном пласману, 18 минута иза Сајмона Геранса, који је освојио трку четврти пут.^[36] У марту, возио је Калдрмисане класике; Е3 Харелбеке и Гент—Вевелгем није завршио, након чега је возио тродневну трку, Дридагсе де Пане завршио на 21 мјесту у генералном пласману, два минута иза побједника — Лијувеа Вестре.^[37] Сезону је наставио на Ронде ван Фландерену, који је возио по први пут, али није завршио.^[38] У мају, возио је прву гранд тур трку — Ђиро д’Италију, гдје је хронометар на отварању завршио на 72 мјесту, 41 секунду иза Тома Димулена.^[39] У наставку Ђира радио је за Ригоберта Урана и завршио је на 86 мјесту у генералном пласману, три и по сата иза Винченца Нибалија, док је Уран завршио на седмом мјесту.^[40] У јулу, возио је Тур де Полоње трку. Пета етапа је вожена по киши и лошем времену, због чега је 85 возача одустало, укључујући и лидера — Фернанда Гавирију.^[41] Бетиол је етапу завршио на петом мјесту, скоро пет минута иза Тима Веленса, који је побједом преузео вођство у генералном пласману.^[41] Хронометар на последњој, седмој етапи, завршио је на осмом мјесту, минут и 13 секунди иза Даусета и трку је завршио на трећем мјесту у генералном пласману, четири минута и 55 секунди иза Веленса, док је освојио класификацију по поенима и завршио други у брдској класификацији.^[42] Крајем августа возио је Бретање класик. Бетиол је напао на 40 km до циља, заједно са Оливером Насеном, Алексис Гужар Алексисом Гужаром и Гијомом Мартеном. Гужар је отпао прије последњег круга, , након чега је и Мартен отпао. У финишу, група се приближила, Бетиол није могао да прати Насена и завршио је на другом мјесту, двије секунде иза, док је главна група завршила пет секунди иза Насена.^[43] Сезону је наставио на класицима у Канади, гдје је Гран при сајклисте де Квебек завршио на четвртом мјесту у групном спринту, у којем је Петер Саган побиједио испред Грега ван Авермата.^[44] Други класик у Канади, Гран при сајклисте де Монтреал, завршио је на седмом мјесту у групи коју је одспринтао Ван Авермат испред Сагана.^[45] Сезону је завршио на Ђиро ди Ломбардији у октобру, али није завршио трку.^[46]

Сезону 2017 почео је на Волта ао Алгарве трци у Португалији, коју је завршио на 79 мјесту у генералном пласману, 15 минута иза Приможа Роглича.^[47] У марту, возио је Калдрмисане класике. Е3 Харелбеке завршио је на десетом мјесту, у групи која је на циљ стигла 52 секунде иза Ван Авермата, који је у спринту побиједио Жилбера и Насена.^[48] Ронде ван Фландерен завршио је на 24 мјесту, два и по минута иза Жилбера, који је побиједио након соло напада на 55 km до циља.^[49] У јулу, возио је по први пут Тур де Франс. Тур је стартовао хронометром у Диселдорфу, који је завршио на 64 мјесту, 52 секунде иза Герента Томаса, који је постао први Велшанин који је обукао жуту мајицу.^[50] Трећу етапу завршио је на петом мјесту, одспринтавши главну групу која је на циљ стигла двије секунде иза Сагана, који је напао у финишу и побиједио испред Мајкла Метјуза.^[51] Завршио је на 90 мјесту у генералном пласману, скоро три сата иза Криса Фрума, који је освојио Тур 54 секунде испред Ригоберта Урана, Бетиоловог сувозача.^[52] Сезону је наставио на Класику Сан Себастијан. На последњем успону, на око 20 km до циља, петорица возача су се одвојила, Михал Квјатковски је побиједио у спринту, док је Бетиол завршио на шестом мјесту, 28 секунди иза.^[53] Крајем септембра, био је члан италијанског тима на Свјетском првенству, гдје је друмску трку завршио на 28 мјесту, пет секунди иза главне групе, коју је одспринтао Петер Саган и освојио првенство трећу годину заредом.^[54]

2018

На крају сезоне 2017. био је један од десет возача који су напустили тим, након иступања Кенондејла као спонзора и могућности гашења тима; прешао је у БМЦ.^[1] Сезону је почео на Тур оф Оман трци, коју је завршио на 48 мјесту, 14 и по минута иза Алексеја Луценка.^[55] Прву побједу у каријери остварио је као дио тима БМЦ који је побиједио на екипном хронометру на Тирено—Адријатику.^[56] Трку је завршио на 89 мјесту у генералном пласману, 42 минута иза Квјатковског.^[57] Сезону је наставио на Калдрмисаним класицима, гдје је углавном радио за Ван Авермата и завршио је само Гент—Вевелгем, на 121 мјесту, у групи која је на циљ стигла скоро 12 минута иза Петера Сагана.^[58] Крајем априла возио је Лијеж—Бастоњ—Лијеж, на којем је пао на 100 km до циља и поломио кључну кост, због чега је морао да пропусти Ђиро д’Италију.^[59] Сезону је наставио у јулу, на Тур де Полоње трци, коју је завршио на 45 мјесту у генералном пласману, 14 минута иза Квјатковског.^[60] Сезону је наставио на Артик рејс оф Норвеј трци, гдје је завршио шести у спринту на првој етапи, на којој је побиједио Метју ван дер Пул.^[61] Крајем августа, пао је на Бретање класику, приликом чега је поломио прст и повриједио кључну кост.^[62] Тркању се вратио почетком октобра, а сезону је завршио на Јапан купу, који је завршио на 59 мјесту, осам минута иза Роба Пауера.^[63]

2019

На крају 2018, вратио се у бивши Кенондејл, ЕФ Едукејшен Фирст про сајклинг тим.^[64] Сезону је почео на Сантос Тур даун Андер трци, коју је завршио на 76 мјесту у генералном пласману, 18 минута иза Дерила Импија, који је постао први возач који је освојио трку двије године заредом.^[65] У марту возио је Тирено—Адријатико, гдје је другу етапу завршио на трећем мјесту у спринту, иза Жилијена Алафилипа и Ван Авермата.^[66] Хронометар на последњој, седмој етапи, завршио је на другом мјесту, три секунде иза Виктора Кампенартса и завршио је трку на 11 мјесту у генералном пласману, три и по минута иза Приможа Роглича.^[67] Сезону је наставио на Милано—Санрему. Први је напао на успону Пођо, али није могао да прати групу која се затим одвојила и завршио је на 38 мјесту, у главној групи која је дошла на циљ 27 секунди иза водеће групе од десет возача, коју је одспринтао Алафилип.^[68] Сезону је наставио на Калдрмисаним класицима, гдје је прво возио Е3 Бинкбанк. Бон Јунгелс је напао на 60 km до циља, али га је на 7 km до циља достигла четворочлана група у којој су били Бетиол, Здењек Штибар, Ван Авермат и Ваут ван Ерт. Штибар је напао на 3,5 km до циља, али је Бетиол пратио. Штибар је побиједио у спринту, док је Бетиол завршио на четвртом мјесту.^[69] Гент—Вевелгем није завршио, након чега је возио Дварс дор Фландерен, који је завршио на 51 мјесту, 27 секунди иза Метјуа ван дер Пула.^[70]

Четири дана касније возио је Ронде ван Фландерен. Сеп Ванмарке, Дилан ван Барле и Каспер Асгрен су напали на 30 km до циља. Бетиол је напао на 17 km до циља и убрзо достигао Ван Барлеа и отишао соло. У првој групи иза било је 15 возача, али нису били организовани и Бетиол је стекао 30 секунди предности. У финишу, Асгрен је напао из групе, али није могао да га достигне и Бетиол је остварио прву побједу у каријери, 14 секунди испред Асгрена.^[71] Бетиол је тако, са 25 година, постао најмлађи побједник Рондеа након Тома Бонена 2005. године.^[72] Након трке изјавио је: „Последњих 14 km након Патербурга било је најдуже у мом животу. Само сам чуо на радију спортског директора који ми говори да гурам јако колико могу. Ниједном се нисам окренуо и имао сам мало вјетра. Лангевелд је такође рекао на радију 'сви су уморни, само гурај', али линија циља није хтјела да се појави“.^[72]

Резултати на гранд тур тркама

Гранд тур трке	2014.	2015.	2016.	2017.	2018.	2019.	2020.	2021.
Ђиро д’Италија	—	—	86	—	—	—	—	30
Тур де Франс	—	—	—	90	—	69	62
Вуелта а Еспања	—	—	—	—	—	—	—

Резултати на главним етапним тркама

Етапне трке	2014.	2015.	2016.	2017.	2018.	2019.	2020.	2021.
Париз—Ница	—	—	—	—	—	—	44	—
Тирено–Адријатико	—	—	—	56	89	11	—	84
Вуелта а Каталуња	—	—	—	—	—	—	NH	—
Вуелта ал Паис Баско	DNF	—	—	—	—	—		—
Тур де Романди	—	—	—	—	—	—		—
Критеријум ди Дофине	—	—	—	56	—	DNS	—	—
Тур де Свис	—	108	—	—	—	—	NH

Резултати на класицима

Резултати на Олимпијским играма

Резултати на Свјетском првенству

Свјетско првенство у друмској вожњи	2014.	2015.	2016.	2017.	2018.	2019.	2020.	2021.
Друмска трка	—	—	—	28	—	25	—
Вожња на хронометар	—	—	—	—	—	—	—
Екипни хронометар	—	—	—	—	—	—
мјешовити хронометар за националне тимове	—					—	—

Резултати на националном првенству

• Профил на сајту cyclingarchives.com
• Профил^{[мртва веза]} на сајту cyclingbase.com
• Профил на сајту cqranking.com
• Профил на сајту procyclingstats.com
• Профил Архивирано 2015-01-25 на сајту Archive.today на сајту slipstreamsports.com