Бајка
Бајка је посебна књижевна врста, која може бити народна, усмена творевина или ауторска, уметничка. [1]Назив бајка долази од речи бајати - чарати, лечити бољку тајанственим речима.[2] У већини бајки између природног и натприродног, стварног и измишљеног нема правих супротности, односно прелаз из различитих светова за јунака је безболан и лако остварљив. Ликови су устаљени, типски. Присутни су карактеристични родбински односи, попут односа маћехе и пасторке или неколико браће, при чему је најмлађи обично носилац радње. Међу ликовима се, осим породичних, појављују и ликови који су носиоци неког друштвеног статуса, попут краљева, принчева, принцеза или слугу. Натприродна дешавања у бајкама играју важну улогу. Јунак бајке живи окружен чаролијама добрих вила и злих вештица, патуљака или џинова, змајева, аждаја и захвалних животиња.
Главни јунак бајке је носилац позитивних особина и најчешће руши неки табу или забрану. Радња бајке се заснива на враћању равнотеже која је на почетку бајке поремећена. У бајци се често прелазе велика пространства да би се задатак остварио. Бајке најчешће имају срећне завршетке, јер правда на крају тријумфује. За разлику од митова и легенди, бајка се не преноси као веродостојна повест. Она се казује као измишљена прича, у којој нема података о времену и месту збивања. Тако она обично почиње са Био једном, Био једном један цар. Јунак бајке је безимен, као и земља у коју ступа. Отуд се бајка лако преноси са поколења на поколење, од једног народа другоме, путујући, као и њени јунаци преко седам вода и седам гора.Системско записивање и издавање бајки започиње у Европи крајем XVII века. Од тада су и неки писци, угледајући се на стил усмене бајке, почели да пишу сличне маштовите приче, намењене првенствено деци. [3]
Елементи бајке су уткани и у средњовековне витешке романе и у ренесансне епове, какав је Аристов "Бесни Роландо", једна од италијанских пародија старог француског јуначког спева "Еп о Роланду". Изложеност разним чаролијама бајословног света била је изражена већ у античком роману, какв је Апулејов "Златни магарац". Традицији таквог романа као што је "Етиопика" од Хелиодора припадају и разне љубавне повести које се завршавају венчањем заљубљених после низа чудесно савладаних препрека. Примећено је да се у ту схему добро уклапају и рани српски романи из пера Милована Видаковића.
У свету су најславније бајке браће Грим, Шарлa Перoа, Ханса Кристијанa Андерсена и Оскара Вајлда. Српске народне бајке је сакупио Вук Стефановић Караџић.
Дефиниција
Иако је бајка посебан жанр у већој категорији народних прича, дефиниција која означава дело као бајку извор је значајног спора.[4] Сам израз потиче од превода Мадам Долнојевог назива Conte de fées, први пут употребљеног у њеној збирци 1697.[5] Свакодневни говор повезује бајке са причама о зверима и другим народним причама. Научници се разликују у погледу степена до којег би требало узети у обзир присуство вила и/или сличних митских бића (нпр. вилењака, гоблина, тролова, дивова, огромних чудовишта или сирена) као диференцијатор. Владимир Проп је у својој Морфологији народне приче критиковао уобичајено прављење разлике између „бајки“ и „прича о животињама“ на бази тога што многе приче садрже поред елемената фантастике и животиње.[6] Упркос тога, за одабир дела за своју анализу, Проп је користио све руске народне приче класификоване као фолклорне, Арн–Томпсон–Атеров индекс 300–749, - у систему каталогизације који је направио такву разлику - да би се добио јасан скуп прича.[7] Његова сопствена анализа идентификовала је бајке по елементима заплета, али то је само исто тако било критиковано, јер се анализа не може лако позабавити причама које не укључују трагање, а штавише, исти елементи заплета налазе се и радовима који нису бајке.[8]
Да су ме питали, шта је бајка? Требало би да одговорим, прочитајте Ундине: то је бајка ... од свих бајки које знам, мислим да је Ундине најлепша.
— Џорџ Макдоналд, The Fantastic Imagination
Као што Стит Томпсон истиче, чини се да су животиње које говоре и присуство магије уобичајеније у бајци него саме виле.[9] Међутим, пуко присуство животиња које говоре не чини причу бајком, посебно када је животиња очигледно маска на људском лицу, као у баснама.[10]
У свом есеју „О бајковитим причама”, Џ. Р. Р. Толкин се сложио са искључењем „вила” из дефиниције, дефинишући бајке као приче о авантурама човека у Вилинској земљи, земљи вила, принчева и принцеза из бајки, патуљака, вилењака, и не само других магичних врсте, већ и многа друга чуда.[11] Међутим, исти есеј искључује приче које се често сматрају бајкама, наводећи као пример Мајмуново срце, које је Ендру Ланг уврстио у Јоргованску књигу вила.[10]
Стевен Свон Џоунс је идентификовао присуство магије као особину по којој се бајке могу разликовати од других врста народних прича.[12] Дејвидсон и Чодри идентификују „трансформацију“ као кључну карактеристику жанра.[13] Са психолошког гледишта, Жан Ширијак је у овим наративима заговарао неопходност фантастичног.[14]
У погледу естетских вредности, Итало Калвино је навео бајку као најбољи пример „брзине” у књижевности, због економичности и језгровитости прича.[15]
Историја жанра
Корени жанра потичу од различитих усмених прича које су део наслеђа европске културе. Жанр су први обележили ренесансни писци, попут Ђованија Франческа Страпароле и Ђанбатисте Басила, а стабилизован је кроз дела каснијих колекционара, попут Шарла Пероа и браће Грим.[16] У овој еволуцији, име је настало када су précieuses почели да са писањем књижевних прича; Мадам Долној је измислила израз Конт де фе, или бајка, крајем 17. века.[17]
Пре дефинисања жанра фантазије, многа дела која би се сада класификовала као фантазија названа су „бајке“, укључујући Толкиновог Хобита, Животињску фарму Џорџа Орвела и Чудесног чаробњака из Оза Л. Франка Баума.[18] Заиста, Толкинова књига „О бајковитим причама” укључује расправе о Worldbuildingu и сматра се виталним делом критике фантазије. Иако се фантазија, а посебно поджанр фантазијске бајке, у великој мери ослања на мотиве фантазије из бајке,[19] ови жанрови се сада сматрају различитим.
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе
- Once Upon a Time – How Fairy Tales Shape Our Lives, by Jonathan Young, PhD
- Once Upon A Time: Historical and Illustrated Fairy Tales. Special Collections, University of Colorado Boulder
- Fairy tales in Ukrainian