Водени биво

Водени биво
	Водени биво
	Водена биволица и теле
Статус угрожености
	Припитомљен
Научна класификација
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Mammalia
Ред:	Artiodactyla
Породица:	Bovidae
Потпородица:	Bovinae
Племе:	Bovini
Род:	Bubalus
Врста:	B. bubalis
Биномно име
	Bubalus bubalis; (Linnaeus, 1758)
	речни биво; мочварни биво;
	Глобална дистрибуција бивола 2004. године

Водени биво или Азијски водени биво (лат. Bubalus bubalis) је папкар из породице говеда настањених у Азији од најранијих времена.^[1] Крупнији је, али далеко мирније природе од даљег рођака афричког бивола, што је помогло његову доместификацију и чини га захвалном домаћом животињом. Његов рођак Арни или индијски биво може се пронаћи у дивљини у: Пакистану, Индији, Бангладешу, Непалу, Бутану, Вијетнаму и Тајланду. Припитомљени биволи прилично су раширени по Азији, Јужној Америци, северној Африци и Европи. Такође су се одомаћили и постали дивљи у северној Аустралији.^[2]

Дивље популације овог бивола живе у Југоисточној Азији, али је њихово порекло непознато. Нагађа се, да потичу од дивљих водених бивола, некоћ припитомљених па опет подивљалих или њиховог укрштања.^[3]

Два постојећа типа домаћих водених бивола се признају на основу морфолошких и бихевиоралних критеријума – речни биво Индијског потконтинента и даље на запад до Балкана, Египта, и Италије, и мочварни биво, који је присутан од Асама на западу до југоисточне Азије и до долине реке Јангцекјанг у Кини на истоку.^[2]^[4] Порекло типова домаћег воденог бивола је предмет дебата, мада резултати филогенетичких студија индицирају да је мочварни тип вероватно потекао из Кине и да је био доместикован пре око 4.000 године, док је речни тип вероватно потекао из Индије и био је доместикован пре око 5.000 година.^[5] Мелуци су воденим биволима трговали од цивилизација долине Инда до Месопотамије, у садашњем Ираку пре 2.500. п. н. е.^[6] Печат писара који је био у служби Акадског краља садржи приказ подношења воденог бивила као жртве.^[7]

Опис

Одрасли водени биво нарасте од 300 до 600 килограма тежине код припитомљених примерака, а примерци у дивљини могу бити још крупнији (и до 800-1000 kg). Просечна тежина одраслог мужјака је око 900 килограма, а просечна висина рамена око 1,7 m.^[8]

Бик ове врсте као и свих говеда је раздражљив и напада уколико се њиме лоше поступа, али је биво генерално питома и мирна, чак плашљива животиња.

Домаћи биво је стока троструке користи, тако што пре свега може да служи за вучу (50% је јачи од осталих говеда), даје добро млеко, и квалитетно месо. Млеко је далеко богатије витаминима од крављег а квалитетније је и по осталим особинама (нпр. лакше се укисели и од њега се лакше прави сир). Масноћа бивољег млека износи 8-16%, што значи да од 6 литара може да се направи 1 килограм сира. Месо бивола је у свему равно говеђем.

Биво као домаћа животиња

Питоми водени биво је настао доместификацијом дивљег бивола, који је данас редак и угрожен и једино живи у мочварама источне Индије. Сматра се да су биволи први пут припитомљени у Кини у 4. веку п. н. е., и одатле се постепено раширили по Индији, Месопотамији и Африци.

У Европи биво има своју јединствену историју. На овај континент стигао је из Африке преко Шпаније и Грчке. Међутим, у Средњој Европи, па и на нашим просторима појавио се у 6—7. веку, посредством Авара.

О његовом значају говори да је 1697. године након битке код Сенте од турака заплењено 12.000 волова за вучу кола, а међу њима и неколико хиљада бивола.

Данас његова светска популација износи око 150 милиона грла, традиционално са нејвећим бројем животиња у јужној Азији. Такође је раширена домаћа животиња и у Египту и у појединим земљама Медитерана.

Биво у Србији и околини

На ширем подручју Србије све до краја 19. и почетка 20. века постојала је разасута популација домаћег бивола. На Балкану (бивше Југословенске републике) 2006. године бројано је око 16.000 грла.^[9] Савремена популација бивола сведена је на јужне делове (Пиротски крај, Косово и Санџак^[10]) са око 1000 грла, који припадају медитеранском типу.

На јужне крајеве Европе – па и у Србију – бивол је највероватније стигао директно са истока, док за Војводину постоје прецизнији подаци о присуству (у виду историјских записа и слика), све до модерног периода. У Панонској низији први пут се помиње у 11. веку за Ердељ, као и у дворским даровним списима краља Беле II. Сигурни подаци за Подунавље и Потисје потичу још из 16. века. У Карпатском Басену 1911. бројано је 155.192 грла. Био је омиљен нарочито на тешко проходним, блатњавим и плавним теренима, где је одлично преживљавао и био погодан за сеоски рад.

Пропаст популације наишла је након Другог светског рата, када напредак у механизацији пољопривреде више није захтевао радну снагу стоке. До између два рата, у Војводини, нарочито са обе стране Тисе још је постојала извесна популација бивола (у Банату и у Бачкој), док је данас потребна реинтродукција и потпуна преорганизација одгајивачко-селекцијског рада^[9] (непостојање узгојних књига^[11]).

У Мађарској данас, где су некада бивола звали "говедо сиромашних" чува се тек неколико крда, углавном у Националним парковима и у резерватима и они су део заштићеног генетског програма. Тако је и у Србији, где су углавном у ЗОО вртовима и резерватима природе (на пример у економији СРП Засавица).^[12]

Значајна популација преживела је и у Румунији, где се у месту Мера у округу Клуж и даље увелико узгаја. Овде је 1950. још било 1500 бивола, али је данас стадо опало на свега 140 грла. Постоји популација и у Украјини, у месту Солотвино, у Закарпатској области.

У већини земаља преживела популација бивола заштићена је законом као природна реткост. У данашњој Србији биво више практично не постоји (у централној Србији и Војводини свега стотинак грла), а нестао је и из опште свести као домаћа животиња која је овде некоћ била раширена. Томе је знатно допринело уништавање пашњака у Војводини и самим тим нестанак пашњачког сточарења. Пракса околних земаља је показала да се биво ефективно и без великих улагања може узгајати и користити у оквиру заштите природе забарених предела, где успешно сузбија неконтролисано ширећу трску и практично сам опстаје у екстензивним условима.