Исламизам
Исламизам је заједнички назив за политичке идеологије према којима ислам није само религија,[1] него и политички систем на коме би требало темељити законе, односно друштвено-економско уређење државе.[1][2] Исламисти се залажу за повратак друштва исламским вредностима, односно увођење шеријатског права. По њима је једино друштво темељено на исламским принципима и закону решење проблема које узрокује модерни живот, укључујући друштвено и културно отуђење, односно политичку и економску експлоатацију. Исламизам није јединствена идеологија, него се манифестује кроз широк дијапазон различитих покрета и странака од радикалних и екстремистичких до умерених и демократских.[3]
Обично се користи наизменично са терминима политички ислам или исламски фундаментализам.[4] У академској употреби, термин исламизам не прецизира која се визија „исламског поретка” или шеријата се заговара, или како њихови заговорници намеравају да их остваре.[5] У масовним медијима у западним земљама то се односи на групе чији је циљ успостављање шеријатске исламске државе, често са импликацијом насилних тактика и кршења људских права, и овај појам је стекао конотације политичког екстремизма. У муслиманском свету, израз има позитивне конотације међу својим заговорницима.[4]
Различите струје исламистичке мисли укључују заговарање „револуционарне” стратегије исламизирања друштва кроз вршење државне власти, и алтернативно „реформистичку” стратегију реисламизирања друштва кроз друштвени и политички активизам.[6] Исламисти наглашавају имплементацију шеријата (исламског закона),[7] панисламско политичко јединство,[7] укључујући и исламску државу,[8] или селективно уклањање немуслимана, посебно западних војних, економских, политичких, социјалних, или културних утицаја у муслиманском свету, које они сматрају неспојивим с исламом.[7]
Грејам Фулер се залагао за шири појам исламизма као форме политике идентитета, који укључује „подршку за [муслимански] идентитет, аутентичност, шири регионализам, ревивализам, [и] ревитализацију заједнице.”[9] Поједини аутори сматрају да је термин „исламски активизам” синониман и пожељнији од „исламизма”,[10] а Рашид Гануши пише да исламисти радије користе термин „исламски покрет”.[11]
Централне и проминентне личности у исламизму двадесетог века су између осталих Хасан ал-Бана, Сајид Кутб, Абул Ала Маудуди,[12] и Рухолах Хомеини.[13][14] Већина исламистичких мислилаца наглашава мирне политичке процесе, које подржава већина савремених исламиста.[15] Други, а посебно Сајид Кутб, позвали су на насиље, и његови следбеници се генерално сматрају исламским екстремистима, иако је Кутб осудио убијање невиних.[16] Према Робину Рајту, исламистички покрети су „вероватно изменили Блиски исток више од било којег тренда откако су модерне државе стекле независност”, редефинирајући „политику и чак границе”.[17] Након Арапског пролећа, неке исламистичке струје су се увелико укључиле у демократску политику,[17][18] док су други створили „најагресивнију и најамбициознију исламистичку милицију” до сада, ИСИС.[17]
Терминологија
Термин исламизам, који је првобитно означавао религију ислама, први пут се појавио на енглеском језику као Islamismus 1696. године, а као исламизам 1712. године.[19] Појам се појављује у одлуци Врховног суда САД-а у случају Ин Ре Рос (1891). Крајем двадесетог века, краћи и чисто арапски израз „ислам” почео је да га замењује, а 1938. године, када су оријенталистички научници довршили Енциклопедију ислама, чини се да је исламизам практично нестао из употребе у енглеском језику.[13][20]
Термин „исламизам” је стекао своје савремене конотације на Француској академији крајем 1970-их и почетком 1980-их. Из француског језика, почео је да мигрира у енглески језик средином осамдесетих година, а последњих година је у великој мери потиснуо термин исламски фундаментализам у академским круговима.[13] Нова употреба термина „исламизам” првобитно је функционисала као „маркер за научнике који су у већој мери склони симпатизирању” нових исламских покрета; међутим, како је појам стицао популарност, он је постајао специфичније повезан са политичким групама као што су Талибани или алжирска Оружана исламска група, као и са високо публикованим чиновима насиља.[13] „Исламисти” који су се изјаснили против употребе овог појма, инсистирајући да су они само „муслимани”, укључују ајатолаха Мохамеда Хусеина Фадлалаха (1935-2010), духовног ментора Хезболаха, и Абаси Маданија (1931-), вођу алжирскиг Фронта исламског спаса.[13]
Један чланак из 2003. године из часописа Блиски исток квартално наводи:
Укратко, термин исламизам је имао своју прву етапу, која је трајала од Волтера до Првог светског рата, током које је био синониман са исламом. Просветљени учењаци и писци су углавном преферирали мухамедизам. На крају су оба термина занемарена у корист назива ислам, арапског имена вере, и речи која нема погрдних или упоредних асоцијација. Није било потребе за било којим другим појмом, све док успон идеолошке и политичке интерпретације ислама није изазвао научнике и коментаторе да осмисле алтернативу, ради разликовања ислама као модерне идеологије од ислама као вере ... За све намере и сврхе, исламски фундаментализам и исламизам постали су синоними у савременом америчком коришћењу речи.[13]
Веће за америчко-исламске односе је протестовало 2013. године да је Асошијетед пресова дефиниција „исламиста” - „присталица владе у складу са законима ислама [и] онај који Куран сматра политичким моделом” - постала погрдна скраћеница за „мрски муслимани”.[21] Мансур Моадел, социолог са Универзитета источни Мичиген, критиковао је то као „лош термин”, јер „употреба термина исламиста не обухвата феномене који су прилично хетерогени”.[22]
