Шеријат

Шеријат као правна норма представља скуп свих прописа из области верског и световног права на основу којих су уређени односи у исламској заједници.[1] Шеријат је божански закон ислама, и разумевање тог закона јесте фикх, односно судство.[2][3][4] Мухамед није правио разлику између верског и световног закона; страна на коју ће шеријат да превагне у данашњим муслиманским земљама зависи од степена секуларизације у свакој од њих. Шеријат се односи на сваку димензију живота, укључујући породичне односе, закон о наслеђивању, порезе, прочишћење од загађености и молитву.[5][1]

Шеријатско право је право које се заснива на исламској религији и Курану као основном извору права, који, поред права, обухвата и основне принципе вере и морала. Оно је један од пет основних великих правних система; остала четири су:

Пошто се сматра објављеном Алаховом вољом тј. скупом Алахових прописа оличених пре свега у стиховима Курана, оно се доживљава као заокружен правни систем, савршено и непроменљиво. У њему је одређено шта је праведно и дозвољено то јест халал, а шта забрањено или харам.

Прописи шеријата се могу сврстати углавном у две категорије: уредбе везане за религију и вршење обреда, тј. верско право у ужем смислу и прописи правног и политичког карактера.

Поред Курана, други извор исламског права је суна, коју чини скуп хадиса, који представљају свако појединачно записано сведочанство о неком догађају из живота Мухамеда, неки његов пропис или савет. Због тога што су инертни и статични, ни Куран ни суна нису извори које у судском поступку примењују судије. Ти извори се стварају помоћу фикха, тј. правне науке чији је задатак њихово тумачење и обухвата моралне и правне заповести.

Како се јединствена муслиманска заједница (Ума) доста рано из политичких разлога поделила на три верска правца

отуда и различито поимање шеријатског права.

Извори

Основни извори

Читав правни систем ислама почива на два основна извора права: Кур'ан и суна. Најважнији извор шеријатског права је свакако Кур'ан - света књига ислама. У њој се налазе све објаве које је Алах слао Мухамеду од 610.године до његове смрти 632.године. Кур'ан за време Пророковог живота није био записан, што нам говори и изворно значење речи Кур'ан - "гласно читање". После смрти Мухамеда, Кур'ан је опстајао у главама Хафиза - људи који су га знали напамет. Њихов се број временом проредио и јавила се опасност да Божја реч буде заборављена. Због тога Абу-Бекр налаже Зејду ибн-Сабиту да сакупи све одломке Кур'ана и тада је састављен први текст Кур'ана. Прави текст је чуван у Медини, а три преписа су послата у Дамаск, Басру и Куфу. Само се оригинални текст може назвати Кур'ан, зато је издање на нашем језику Бесима Коркута из 1984.године насловљено "Превод значења Кур'ана". Кур'ан се дели на 114 поглавља - сура("ограђени простор"), која се деле на стихове - ајете("знак", "доказ", "чудо"). Други основни извор права представља суна. Она представља све што је Мухамед у својству Божјег посланика, световног вође муслимана: 1.изричито допустио или забранио (kawl), 2.личним примером, својим начином живота разјаснио и уобичајио (fi'l), 3.прећутно одобрио (taqrir,sukut). У арапском језику означава "преседан", али и "начин живота". После смрти Мухамеда, асхаби су преносили његова предања, међутим, временом се број асхаба смањивао, па су се предања почела записивати. Свако појединачно записано сведочанство о неком догађају из живота Мухамеда, његовом пропису или савету назива се хадис. Скуп хадиса представљао је суну. С обзиром да је постојао велики број измишљених хадиса, Омар II (омајадски владар) је издао наредбу да се приступи систематском и критичком претресању хадиса. Прво је утврђено да сваки потпуни хадис мора да се састоји из два дела: 1. редоследа поузданих преносилаца предања који сежу до Мухамеда(иснад) и 2. изреке, текста хадиса(матн). Потом су, на основу тога, хадиси разврстани на аутентичне(сахик), задовољавајуће(хасан) и непоуздане(даиф).

Допунски извори

Поред основних извора шеријатског права, за потребе праксе створени су и помоћни извори права иџма и иџтихад. Иџма је сагласност заједнице да је понуђено решење неког правног питања у складу са словом Кур'ана. Иџтихад је способност дата, исламским правницима да могу стручно тумачити основне изворе, Кур'ан и суну, као и стварати нове норме и правна решења. Ово се могло постићи на неколико начина: 1. кијас - примена одређеног правног решења садржаног у Кур'ану или суни, на друге сличне случајеве(аналогија); 2. истихсан - исвајање оног решења које најбоље одговара месним потребама и времену; 3. истислах - представља избор оног правног решења које одговара општој правној користи; 4. ер-реи - "самостално расуђивање" у складу са духом шеријата, примењивале прве кадије када се у изворима није говорило ништа о одређеном питању.

Школе

Класичне школе закона су ханефити, маликити, шафити и ханбалити. Ебу Ханифа (умро 767. године н. е.) био је трговац из Куфе и систематизовао је законе чија је утицајна школа превагнула у Ираку. Малик ибн Енес (умро 795) био је правник из Медине чији је циљ био да кодификује праксу заједнице којој је припадао и Пророк, са нагласком на хармонији заједнице кроз индивидуалну одговорност; његова школа, узимана стриктно до саме дословности, превагнула је у Северној Африци и Шпанији. Извештаји о изрекама и делима Пророковим су коришћени у сврху усмеравања у традицији Мухамеда ибн Идрис ел Шафија (умро 820), који је допунио упутства Курана са пажљиво изабраним приказима Пророкових мудрости, ограничио резоновање по аналогији, и референце на колективно мишљење; према пророчкој традицији, Мухамедова заједница се никада ни са једном грешком не би сложила. Ахмед ибн Ханбел (умро 855), ортодоксни победник багдадских мутазилита, није био једини који је давао предност тежини записане речи Пророкове над било којим правним резоновањем.[6]

Код Шиита (најзаступљенијих у Ирану) постоји институција имамата, то јест имам је Божјом вољом одређени вођа и с обзиром да је потомак Мухамеда, односно Алије (због чијег је права на халифат настао шиитски покрет), он је врховни тумач права.

Код Сунита су се развиле четири правне школе:

Временом су за потребе праксе створени и други помоћни извори шеријатског права. Једно од њих је иџма која представља сагласност заједнице да је понуђено решење неког правног питања такво да је у складу са словом Курана. О тој сагласности одлучују само учени људи, не читава заједница. Временом су Куран и суна протумачени кроз иџму у толикој мери да неки писци сматрају да је данас она једини догматски извор шеријатског права.

Модернизација шеријатског права

Велика већина држава чији је правни систем заснован на шеријату данас нема чисто шеријатско право, са изузетком Саудијске Арабије, Ирана и Авганистана. Страни утицаји су видљиви поготово по начину извођењу одређених казни, као што су смртна казна (где се она обично обавља вешањем или стрељањем, а не одрубљивањем главе или каменовањем, уз поштовање тајности погубљења) или кажњавање шибањем (Малезија, на пример, иако начелно има шеријат као део свог правног система, шибање готово увек изводи по узору на некадашњу британску праксу шибања прутом по голој кожи, а не шибања преко одеће као што то Куран или суне налажу).


Референце

Литература

Спољашње везе