Леви центар

Леви центар или умерена левица, у политичкој теорији, је назив за позицију на политичком спектру.

Црвена застава, симбол покрета левице и левог центра
Црвена ружа, симбол демократије и антиауторитаризма у начину деловања против друштвених неправди[1][2][3]

Означава политичке идеје, политичке странке и политичке покрете који по својим темељним програмским одређењима припадају политичкој левици, али у својој практичној платформи имају доста компромисних садржаја што их приближава политичком центру, те их се због тога не може назвати политичком левицом у класичном смислу.

Политичке странке и организације које се сматрају левим центром најчешће настоје пронаћи компромис између социјално-одговорних и прагматичних садржаја у својим програмима. Од њих су најпознатије странке, организације и покрети социјалдемократске оријентације, који се најчешће називају левим центром.

Појам левог центра се често користи и за опис коалиције коју чине странке левице и центра.

Леви центар на политичком спектру представља левицу окренуту политичком прагматизму.[4][5] Прагматична политика левог центра се фокусира само на минимални програм, којим у оквиру институција представничке, парламентарне демократије и тржишне капиталистичке економије настоји спровести делимичну промену путем активне економске улоге јавног сектора, јавних институција и сервиса који би требало да раде на ублажавању неправди које наноси нерегулисани, либерални модел тржишне капиталистичке економије.[6][7][8][9][10][11] Практична реализација такве делимичне промене у оквиру институција парламентарне демократије и тржишне капиталистичке економије обично се назива социјално одговорном државом или државом благостања.[12][13][14][8][15] Леви центар се сматра умереном струјом у савременом левичарском покрету.[16][17][18][19]

Карактеристике

Обележја левог центра:[20][11][21]

  • развијање права и слобода запостављених и обесправљених појединаца, друштвених група и слојева;
  • развијање права људских бића на рад, достојанствену зараду, одмор, боловање, породиљско одсутство, штрајк, синдикално организовање, здравствену заштиту, образовање и социјалну заштиту;
  • одрживи привредни развој, уз унапређење равномерног развоја урбаних и руралних подручја;
  • афирмација родне равноправности;
  • развијање плуралистичког и солидарног друштва које унапређује квалитет живота за раднице и раднике, угрожене слојеве и целокупно друштво;
  • унапређење уравнотежености локалног и регионалног развоја;
  • промовисање мирног и дипломатског начина решавања спорова и сукоба;
  • коришћење демократских и ненасилних парламентарних и ванпарламентарних облика деловања и противљење свим недемократским, ауторитарним и тоталитарним облицима деловања.

Умерена прогресивна, прагматична странка у матичном току земље која је заснована на парламентарној демократији и тржишној капиталистичкој економији, са гласачким телом у умереној интелектуалној и физичкој радничкој класи, могла би бити описана као политичка странка левог центра.[22][23] Док би странка са већим захтевима и циљевима, која има гласачко тело међу оним делом малобројније, али самосвесније интелектуалне и физичке радничке класе, те са историјом подршке и учешћа у еманципаторским и прогресивним покретима, могла бити описана као странка радикалније, нове левице.[24][25][26][27]

Странке левог центра, као и друге савремене левичарске странке, обично истичу следеће вредности:[28]

  • једнакост — не само пред законом, него и једнаке шансе и могућности за све људе у разним сферама живота, без обзира на идентитетске различитости, укључујући и оне особе са потешкоћама било које врсте;
  • солидарност — показивање разумевања и саосећања према особама које су жртве неког облика дискриминације, неправде, неравноправности или незгодног стицаја околности, те лична спремност заједничког деловања са другима на проналажењу начина за умањивање и спречавање таквих појава. Ово начело подразумева и развијање институционалних облика солидарности, те интернационалне солидарности.
Клемент Атли, умерени левичар и премијер Велике Британије (1945—1951)
Вили Брант, умерени левичар и канцелар Немачке (1969—1974)
Улоф Палме, умерени левичар и премијер Шведске (1969—1976 и 1982—1986)
Хелен Кларк, умерена левичарка и премијерка Новог Зеланда (1999—2008)

Леви центар се противи сваком облику ауторитаризма и једнопартизма.[29][30][31][32][33][34][35][36] Према томе, леви центар се противи концептима једнопартијског модела власти које су заступале такозване бољшевичко-комунистичке партије 20. века.[37][38][39][40][41]

Попис странака умерене левице

Попис умерених левичарки и левичара

Види још

Референце

Додатак

Спољашње везе