Ауторитарност

Ауторитарност је друштвени однос који фаворизује претерано поштовање ауторитета власти али и појединих личности као неприкосновених арбитара у свим значајним питањима од важности^[1] за социјалну организацију живота, институције и политику. Из тога проистиче трајна и радикална неједнакост учесника у друштвеном животу и њихова немогућност да слободно исказују и задовољавају своје потребе и интересе. Идеологија ауторитарности која може прећи у идеологију ауторитаризма је антидемократска, потцењује вредности појединца, оправдава идеју силе и почива на ауторитарном систему вредности. Овакав систем вредности најчешће се остварује принудним средствима преко државних институција и органа, политичких странака, верских група, система образовања или било којих других група за притисак.^[2]

Ауторитарност је облик владавине који се одликује одбацивањем политичке плуралности, употребом јаке централне моћи за очување политичког статуса куо и редукцијом владавине права, поделом власти и демократским гласањем.^[3][4] Политиколози су створили многе типологије које описују варијације ауторитарних облика владавине.^[4] Ауторитарни режими могу бити аутократске или олигархијске природе и могу се заснивати на владавини странке или војске.^[5][6] Државе које имају замагљено разграничење између демократије и ауторитаризма понекад су окарактерисане као „хибридне демократије“, „хибридни режими“ или „конкурентске ауторитарне“ државе.^[7][8][9]

У једном утицајном делу из 1964. године,^[10] политиколог Хуан Линц дефинисао је ауторитаризам у виду четири својства:

1. Ограничени политички плурализам, остварен уз ограничења законодавне власти, политичких партија и интересних група.
2. Политички легитимитет заснован на позивима на емоције и идентификацији режима као неопходног зла за борбу против „лако препознатљивих друштвених проблема, попут неразвијености или побуне”.
3. Минимална политичка мобилизација и сузбијање антирежимских активности.
4. Лоше дефинисана извршна овлашћења, често нејасна и променљива, што проширује моћ извршне власти.^[11][12]

Према уској дефиницији, ауторитарној влади недостају слободни и конкурентни директни избори за законодавна тела, слободни и конкурентни директни или индиректни избори за руководиоце, или обоје.^{[13][14][15][16]} Широко дефинисано, ауторитарне државе укључују земље којима недостају грађанске слободе, попут слободе вероисповести, или земље у којима се влада и опозиција не измењују на власти након слободних избора.^[17] Ауторитарне државе могу номинално садржати демократске институције као што су политичке партије, законодавна тела и избори којима се управља тако да учвршћују ауторитарну власт, и могу да обављају лажне, неконкурентне изборе.^[18] У контексту демократског назадовања, научници имају тенденцију да идентификују ауторитарне политичке лидере на основу одређених тактика, као што су: политизација независних институција, ширење дезинформација, увеличавање извршне власти, прогон дисидената, циљање угрожених заједница, подстицање насиља и корумпирање избора.^[19] Од 1946. године удео ауторитарних држава у међународном политичком систему повећавао се до средине 1970-их, али је од тада био у падању до 2000.^[20]