Линда Б. Бак

Линда Б. Бак рођена је 1947. у Сијетлу, Вашингтон, као друго од троје женске деце, мајке (ћерке шведских имиграната) и оца електроинжењера (ирског порекла). Линдин отац проводио је велики део слободног времена измишљајући разне ствари у подруму породичне куће, што је касније имало утицаја на Линдин животни пут: „Могуће је да су интересовања мојих родитеља за истраживања и проналаске усадили у мени афинитет за науку, иако као дете никада нисам желела да једног дана будем научник (Аутобиографија Л. Б. Бак)“.

Основно образовање Линда је стекла на Универзитету у Вашингтону, који је био само неколико миља од њене куће. Како је одувек имала жељу да помаже другима прво је показивала склоност ка психологији, размишљајући о томе да ће постати психотерапеут. Временом, њено интересовање се проширило и она је размишљала о разним могућностима за наставак каријери. Како је више година повремено путовала, и живела на оближњем острву, најзад је открила да своје даљи рад треба да усмери према имунологији, која је на њу деловала фасцинантно и тако је постала биолог.

Године 1975,, Линда започиње свој рад на одељењу за микробиологију на Универзитету Тексас, медицинског центра у Даласу (који је у то време пролазио кроз експанзивни развој у области имунологија, и постао главни центар у овој области у САД. „У Тексасу су сам научила да будем научник..(каже Линда).. Имала сам дивног саветник, Елен Витета, који је захтевао изузетност и прецизност у истраживањима, и навике које се морају стећи још у студентским данима...“

Године 1980, Линда је прешла на Универзитет Колумбија у Њујорку, где је започела рад на изради докторске тезе из имунологије са Бенвенутијем Пернисом. Године 1991, одлази у Бостон на место асистента професора на одсеку за неуробиологију Харвардске медицинске школе. У овој школи Линда је проширила своја сазнања о нервном систему и добила одличну подршку председник, Џерија Фицбаха, за будући рад и опремање сопствене лабораторије. Линда је 1994, постала истраживач Хауард Хјуз Медицинског института, који је великодушно подржавао њен рад наредних једанаест година. У овом периоду она је на Харварду постала сарадник, а затим и редовни професор.

Године 1994, Линда је упознала Роџер Брента, изузетно паметног колегу и научник који је од тада постао њен партнер и важан део њеног живота.

Бурек, пита, печење у рерни, покошена трава, сумпор, само су неки од 10.000 и више различитих мириса које наш нос може да детектује. Линда Бак је већи део својих истраживања посветила изучавању баш тих мириса и њихових молекула који владају у нашем окружењу. Након дугогодишњег рада она је открила специјализоване рецепторе у слузокожи носа, а затим зоне у мозгу задужене за интерпретацију одређених мириса. Њено револуционарно истраживање је омогућило сазнање о основним механизмима функционисања чула мириса.

Бак се први пут заинтересовала за изучавање мириса касних 1980-их, јер се у у то време јако мало знало о томе како организам региструје мирисе и како нервни систем препознаје молекуле разних мириса.... "За мене, је ово био монументални проблем и дивна слагалица на коју сам била упецана“ (наводи Бак у својим делима).

„У то време, мирисни рецептори још нису били откривени. Бак је кренуо да их пронађе. Радећи своју дисертацију са сарадницима у лабораторији Аксел на Универзитету Колумбија, и до 15 сати дневно неколико узастопних година, пре него што су је заједно са др Ричардом Акселом пронашла фамилију од око 1.000 гена који кодирају мирисне рецепторе у слузокожи носа“ .

За ова открића Линда Бак је заједно са колегом истраживачем Ричардом Акселом освојила 2004 Нобелову награду за физиологију или медицину.

• Ngai J, Dowling MM, Buck L, Axel R, Chess A (1993). „The family of genes encoding odorant receptors in the channel catfish”. Cell. 72 (5): 657—66. PMID 7916654. doi:10.1016/0092-8674(93)90395-7. 
• Ngai J, Chess A, Dowling MM, Necles N, Macagno ER, Axel R (1993). „Coding of olfactory information: topography of odorant receptor expression in the catfish olfactory epithelium”. Cell. 72 (5): 667—80. PMID 8453662. doi:10.1016/0092-8674(93)90396-8. 
• Vassar R, Ngai J, Axel R (1993). „Spatial segregation of odorant receptor expression in the mammalian olfactory epithelium”. Cell. 74 (2): 309—18. PMID 8343958. doi:10.1016/0092-8674(93)90422-M. 
• Chess A, Simon I, Cedar H, Axel R (1994). „Allelic inactivation regulates olfactory receptor gene expression”. Cell. 78 (5): 823—34. PMID 8087849. doi:10.1016/S0092-8674(94)90562-2. 
• Vassar R, Chao SK, Sitcheran R, Nuñez JM, Vosshall LB, Axel R (1994). „Topographic organization of sensory projections to the olfactory bulb”. Cell. 79 (6): 981—91. PMID 8001145. doi:10.1016/0092-8674(94)90029-9. 
• Dulac C, Axel R (1995). „A novel family of genes encoding putative pheromone receptors in mammals”. Cell. 83 (2): 195—206. PMID 7585937. doi:10.1016/0092-8674(95)90161-2. 
• P, Mombaerts; Wang F; Dulac C (1996). „Visualizing an olfactory sensory map”. Cell. 87 (4): 675—86. PMID 8929536. doi:10.1016/S0092-8674(00)81387-2. 
• Amrein H, Axel R (1997). „Genes expressed in neurons of adult male Drosophila”. Cell. 88 (4): 459—69. PMID 9038337. doi:10.1016/S0092-8674(00)81886-3. 
• Wang F, Nemes A, Mendelsohn M, Axel R (1998). „Odorant receptors govern the formation of a precise topographic map”. Cell. 93 (1): 47—60. PMID 9546391. doi:10.1016/S0092-8674(00)81145-9. 
• Vosshall LB, Amrein H, Morozov PS, Rzhetsky A, Axel R (1999). „A spatial map of olfactory receptor expression in the Drosophila antenna”. Cell. 96 (5): 725—36. PMID 10089887. doi:10.1016/S0092-8674(00)80582-6. 
• Belluscio L, Koentges G, Axel R, Dulac C (1999). „A map of pheromone receptor activation in the mammalian brain”. Cell. 97 (2): 209—20. PMID 10219242. doi:10.1016/S0092-8674(00)80731-X. 
• Vosshall LB, Wong AM, Axel R (2000). „An olfactory sensory map in the fly brain”. Cell. 102 (2): 147—59. PMID 10943836. doi:10.1016/S0092-8674(00)00021-0. 
• Gogos JA, Osborne J, Nemes A, Mendelsohn M, Axel R (2000). „Genetic ablation and restoration of the olfactory topographic map”. Cell. 103 (4): 609—20. PMID 11106731. doi:10.1016/S0092-8674(00)00164-1. 
• K, Scott; Brady R; Cravchik A (2001). „A chemosensory gene family encoding candidate gustatory and olfactory receptors in Drosophila”. Cell. 104 (5): 661—73. PMID 11257221. doi:10.1016/S0092-8674(01)00263-X. 
• Wong AM, Wang JW, Axel R (2002). „Spatial representation of the glomerular map in the Drosophila protocerebrum”. Cell. 109 (2): 229—41. PMID 12007409. doi:10.1016/S0092-8674(02)00707-9. 
• Wang JW, Wong AM, Flores J, Vosshall LB, Axel R (2003). „Two-photon calcium imaging reveals an odor-evoked map of activity in the fly brain”. Cell. 112 (2): 271—82. PMID 12553914. doi:10.1016/S0092-8674(03)00004-7. 
• T, Cutforth; Moring L; Mendelsohn M (2003). „Axonal ephrin-As and odorant receptors: coordinate determination of the olfactory sensory map”. Cell. 114 (3): 311—22. PMID 12914696. doi:10.1016/S0092-8674(03)00568-3. 
• K, Eggan; Baldwin K; Tackett M (2004). „Mice cloned from olfactory sensory neurons”. Nature. 428 (6978): 44—9. PMID 14990966. doi:10.1038/nature02375. 
• G, Barnea; O'Donnell S; Mancia F (2004). „Odorant receptors on axon termini in the brain”. Science. 304 (5676): 1468. PMID 15178793. doi:10.1126/science.1096146. 
• BM, Shykind; Rohani SC; O'Donnell S (2004). „Gene switching and the stability of odorant receptor gene choice”. Cell. 117 (6): 801—15. PMID 15186780. doi:10.1016/j.cell.2004.05.015. 
• Lomvardas S, Barnea G, Pisapia DJ, Mendelsohn M, Kirkland J, Axel R (2006). „Interchromosomal interactions and olfactory receptor choice”. Cell. 126 (2): 403—13. PMID 16873069. doi:10.1016/j.cell.2006.06.035. 

Медији везани за чланак Линда Б. Бак на Викимедијиној остави

1. (језик: енглески) Nobelova nagrada - autobiografija
2. (језик: енглески) Nobel Citation
3. (језик: енглески) Webpage at the Fred Hutchinson Cancer Research Center
4. (језик: енглески) Webpage at Howard Hughes Medical Institute Архивирано на сајту Wayback Machine (4. фебруар 2012)
5. (језик: енглески) BBC
6. (језик: енглески) Curriculum vitae of Linda Buck
7. (језик: енглески) Slideshow: Women Nobel Prize Winners in Science