Мексичка револуција

Овај чланак је о политичким превирањима и грађанском рату у Мексику 1910-их. За мексичку борбу за независност почетком 19. века погледајте Мексички рат за независност.

Мексичка револуција (шп. Revolución mexicana) је израз којим се описују политичка превирања, пучеви и серија грађанских ратова у Мексику који су оквирно трајали од 1910. до 1920. године.

Отпочео је као настојање мексичких либерала на челу са Франсиском Мадером да се свргне вишедеценијски аутократски режим председника Порфирија Дијаза; године 1911. је Дијаз био присиљен да одступи, те је нови председник постао Мадеро. Његово оклевање да спроведе популарне социјалне и економске реформе је изазвало нове побуне од радикалних револуционара, а почетком 1913. пуч у коме га је свргнуо и убио генерал Викторијано Уерта.^[1][2] Њега је, пак, године 1914. уз помоћ Панча Виље и Емилијана Запате свргнуо Венустијано Каранза; одмах потом су се Виља и Запата сукобили са Каранзом, који их је постепено успео војнички поразити и прикупити довољно политичке подршке да почетком 1917. исходи доношење новог устава са бројним реформама које су укључивале расподелу земље сиромашним сељацима и секуларизацију државе. Тај се догађај понекад наводи као крај револуције, иако су се оружани сукоби наставили још три године, а сам Каранза 1920. био свргнут у пучу који је извео његов дотадашњи присталица Алваро Обрегон.^[3][4]

Нови режим је, међутим, тековине Устава оставио нетакнутим и, упркос повременим мањим устанцима и побунама до краја 1920-их, омогућио постепено претварање Мексика у једну од политички најстабилнијих земаља Латинске Америке. Тековине Мексичке револуције су представљале политичку платформу Националне револуционарне партије, данас познате као Институционална револуционарна партија, а која је Мексиком формално владала од оснивања 1929. до 2000. године.