Милутин Шошкић

Рођен је у метохијском селу Јабланица код Пећи, од оца Јеремије, краљевског официра и мајке Радунке, као четврто дете у породици. Родоначелник породице Шошкић, води порекло из Братоножића, почетком 18. века преселио се у Улотину, а један огранак породице је касније отишао да живи у Јабланицу. Одрастао је у патријархалној породици. Други светски рат провео је у избеглиштву у Пећкој патријаршији.^[2][3]

Фудбал је почео тренирати са 11 година у Црвеној звезди, у којој је играо око пола године, али је због ситног неспоразума са домаћином стадиона^[4], одлучио да каријеру настави у Партизану где је и провео већи део своје каријере.^[5]

Ускоро је Шошкић постао омладински репрезентативац Југославије, капитен и најбољи појединац Партизановог јуниорског тима који је освојио две титуле првака државе. Убрзо је постао и стандардни првотимац „црно-белих“, за које је одиграо укупно 387 утакмица током каријере^[5].

Добрим играма у Партизану је постао и репрезентативни голман. На голу репрезентације је наследио Владимира Беару. За репрезентацију Југославије је укупно одиграо 50 утакмица.^[5][4]

Прво велико такмичење Шошкића са репрезентацијом је било Европско првенство 1960. на коме је освојена сребрна медаља након победе у полуфиналу над домаћином Француском од 5:4 и пораза од Совјетског Савеза у финалу са 2:1 након продужетака.

Те исте године Шошкић је са репрезентацијом освојио златну медаљу на Олимпијским играма у Риму. У финалу је побеђена Данска са 3:1.^[6]

На Светском првенству 1962. у Чилеу Југославија је освојила четврто место након пораза од Чехословачке 3:1 у полуфиналу и Чилеа 1:0 у утакмици за треће место.

Шошкић је доживео велико признање када је позван у „тим света“ на утакмицу Енглеска- Остатак света која се играла на "Вемблију“ 1965. Тако се нашао међу најбољим фудбалерима тог времена.^[6]

Куп шампиона са Партизаном

Шездесетих година „Партизанове бебе“ су до те мере биле надмоћне у првенству да су у пет сезона четири пута били шампиони, од тога три пута заредом.

Освајањем титуле шампиона Југославије у сезони 1964/65, Партизан је стекао право да игра у Купу европских шампиона. Тадашње Партизанове бебе, предвођене тренером Матекалом представљале су озбиљног ривала било ком тадашњем европском клубу.

Партизан је на већини утакмица Купа шампиона играо у следећем саставу:

• (1) Шошкић (голман), (2) Јусуфи, (3) Велибор Васовић (капитен), (4) Рашовић,(5) Михајловић, (6) Ковачевић, (7) Бечејац, (8) Бајић, (9) Хасанагић, (10) Галић, (11) Јосип Пирмајер. Тренер је био Абдулах Гегић.

Партизан је у предтакмичењу за противника добио Француског првака Нанта. Победом у Београду са 2:0 и нерешеним резултатом у гостима 2:2, прва препрека је била прескочена укупним скором од 4:2.

Следећи противник је био првак Немачке Вердер из Бремена. Вердер је елиминисан укупним резултатом 3:1, у Београду је било 3:0 и у Бремену 0:1.

У четвртфиналу Партизан је за противника добио првака Чехословачке, Спарту из Прага. Прву утакмицу у Прагу Партизан је изгубио са 4:1, док је другу утакмицу у Београду победио са резултатом 5:0 и тиме укупним скором од 6:4 се квалификовао у полуфинале.

У полуфиналу је Партизана чекао шампион Енглеске, Манчестер јунајтед. Међутим Партизанове бебе су и овај пут успешно одрадиле задатак укупним скором од 2:1 (2:0 у Београду и 0:1 у реваншу) пребродиле су и ову препреку и пласирале се у финале.

Финале Купа европских шампиона се играло у Бриселу 11. маја 1966. године и противник Партизана је био првак Шпаније Реал из Мадрида. Играло се на стадиону Хејсел пред 55.000 гледалаца. Партизан је у свему био равноправан противник Реалу и у 55 минуту је повео поготком Велибора Васовића. На жалост играча Партизана то је било све што су могли да учине. Погоцима Амансија и Серене, Реал је успео да порази Партизан и освоји титулу шампиона континента.^[7]

11. мај 1966. Финале Купа шампиона
	Реал Мадрид	2 : 1	Партизан	Град: Брисел Стадион Хејсел Судија: Рудолф Критлен (Немачка) Гледалаца: 55.000
	Амансио  70’ Фернандо Серена  76’	(Репортажа)	Васовић  55’

Реал Мадрид

Партизан

ФК Реал Мадрид: ГО 1 Хосе Аракистан ОД 2 Пачин ОД 3 Педро де Фелипе ОД 4 Игнацио Зоко ОД 5 Мануел Санчис СР 6 Пири СР 7 Мануел Веласкез СР 8 Фернандо Серена НА 9 Амансио Амаро НА 10 Рамон Гросо НА 11 Франсиско Генто (капитен) Тренер: Мигел Муњоз

ФК Партизан: ГО 1 Милутин Шошкић ОД 2 Фахрудин Јусуфи ОД 3 Велибор Васовић (капитен) ОД 4 Бранко Рашовић ОД 5 Љубомир Михајловић СР 6 Владица Ковачевић СР 7 Радослав Бечејац СР 8 Мане Бајић НА 9 Мустафа Хасанагић НА 10 Милан Галић НА 11 Јосип Пирмајер Тренер: Абдулах Гегић

Одлазак у иностранство

Када су се стекли услови за одлазак у иностранство Шошкић је одлучио да прихвати понуду западноњемачког Келна. У новом клубу је имао статус првог голмана и добре финансијске услове. Добрим играма је стекао поштовање саиграча и навијача. Међутим, ускоро је уследио тежак лом ноге који је проузроковао дугу паузу и угрозио наставак каријере. Шошкић се ипак вратио активном игрању фудбала, али га је нови лом ноге коначно приморао да прекине каријеру.^[5]

По завршетку играчке каријере је завршио вишу тренерску школу. Након тога је постао тренер ОФК Београда у ком је остао 5 година.^[6] Потом је преузео Кикинду коју је водио у Другој савезној лиги. Затим се вратио у Партизан да буде један од помоћних тренера. Радио је заједно са Милутиновићем и Бјековићем. У то вријеме Партизан је имао неколико квалитетних голмана као што су: Фахрудин Омеровић, Ранко Стојић и Раде Залад.

Након што је Бора Милутиновић 1993. постао селектор репрезентације Сједињених Држава поставио је Шошкића за тренера голмана. На тој функцији је Шошкић остао и након одласка Милутиновића све до 2006. За то време Американци су учествовали на четири Светска првенства и имали неколико квалитетних голмана као што су: Бред Фридел, Кејси Келер и Тим Хауард.

Преминуо је 27. августа 2022. године.^[8] На 168. вечитом дербију у фудбалу, одржаном 31. августа 2022, играчи Партизана су на меч изашли са плавим мајицама на којима је позади било његово презиме и број 1, док је голман Александар Поповић носио белу мајицу са Шошкићевим ликом напред, док је позади писало Шоле и број 1. Одата му је и пошта минутом ћутања.^[9] Сличну мајицу коју је носио Поповић је касније током меча носио и тренер Партизана Гордан Петрић.^[10]

ФК Келн, клуб за који је Шошкић бранио од 1966. до 1971. године, је 30. августа 2022. такође издао саопштење поводом његове смрти. У њему се поред кратке биографије наводи и да је био члан екипе која је освојила први Куп Немачке за Келн 1968. године.^[11]

Комеморација је одржана 1. септембра у Скупштини града Београда, а истог дана је сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.^[12][13]

• Милутин Шошкић на сајту Olympedia.org
• Милутин Шошкић на сајту reprezentacija.rs
• Милутин Шошкић на сајту partizanopedia.rs
• Вембли ми остао у сновима („Вечерње новости”, 9. новембар 2013)
• Шошкић је створио највеће америчке голмане („Политика”, 26. децембар 2017)
• ПОСЛЕДЊИ ИНТЕРВЈУ МИЛУТИНА ШОШКИЋА: Велики Шоле, јачи од свих неправди („Вечерње новости”, 27. август 2022)