ФК Партизан

Оснивање

Партизан је основан у Београду 4. октобра 1945, као део Југословенског спортског друштва Партизан,^[9] које данас броји 27 клубова у различитим спортовима, али је потпуно независан у погледу организације, управе, финансија, материјалних средстава и објеката. Клуб је име добио у част југословенских партизана, војне формације која се борила током Другог светског рата.^[4] Клубом је у почетку управљала група високих официра Југословенске народне армије (ЈНА), а посебно Светозар Вукмановић, Пеко Дапчевић, Ратко Вујовић и Коча Поповић.^[10]

Два дана након оснивања, Партизан је одиграо прву пријатељску утакмицу против селекције Земуна која се завршила 4:2.^[11] Силвестер Шереш је ушао у историју као први стрелац у историји Партизана,^[12] док је Фрањо Глазер био први тренер. Само три недеље касније, Партизан је отишао у Чехословачку на прву од многобројних међународних турнеја, где су победили селекцију Словачке војске са 3:1. Пошто је Други светски рат тек био окончан и није било организованог првенства, Партизан је играо само турнире у држави и иностранству. Прву међународну утакмицу против неког клуба је одиграо 6. децембра 1945. против ЦСКА из Москве и изгубио 3:4.^[4] Голове за Партизан постигли су: Бобек (25.) и Матекало (42., 89.). Партизан је пролећа 1946. одиграо прве утакмице са: Црвеном звездом, Динамом и Хајдуком. 24. марта Партизан је са Динамом одиграо прву утакмицу у историји ова два клуба. Утакмица је одиграна на стадиону у Крањчевићевој улици у Загребу, а Динамо је победио са 1:0 пред 16.000 гледалаца. Скоро месец дана касније, 21. априла Партизан је победио Црвену звезду са 2:0 (Рупник у 34. и Михајловић у 59.), а 12. маја Партизан је победио Хајдук са 3:1 (Атанацковић у 8. и Рупник у 66. и 70. минуту). Крајем јуна и почетком јула, Партизан је у Пољској одиграо пет утакмица и остварио пет победа уз гол разлику 31:6. У првом мечу у Катовицама пред 20.000 гледалаца декласирана градска репрезентација са 8:0, a затим два пута декласиран тим Краковије (4:3 и 5:1), прво u Кракову пред 30.000 људи, а затим и у Варшави. Два дана касније, Партизан је декласирао и Легију 8:2, а затим и у Лођу је декласирао домаћина 6:0. Крајем јула и почетком августа, Партизан је на турнеји по Совјетском Савезу одиграо четири утакмице и остварио две победе. Прву је одиграо 28. јула против ЦСКА у Москви и изгубио са 1:0, а четири дана касније победио у Лењинграду градску репрезентацију 2:1, Партизан се затим вратио у Москву и изгубио од Динама 4:1. Партизан је задњу утакмицу на овој турнеји одиграо 11. августа против Динама у Тбилисију и победио 2:1.

Почетне године (1946—1958)

Крајем августа 1946. године почела је друга сезона Првенства Југославије.^[а] Партизан је своју прву утакмицу одиграо против Победе из Скопља и победио 1:0 голом Матекала. Клуб је од самог почетка имао највеће амбиције па је привукао неке од најбољих играча, као што су: Стјепан Бобек, Мирослав Брозовић, Златко Чајковски, Кирил Симоновски, Бела Палфи, Фрањо Рупник, Првослав Михајловић, Александар Атанацковић, Миодраг Јовановић, Владимир Фирм, Ратко Чолић и Фрањо Шоштарић. Истакнути фудбалски стручњак — Илеш Шпиц, постао је тренер, и провео наредних 14 година на различитим позицијама у клубу. Његова примена најбољих европских метода обуке и тактика, у комбинацији са технички даровитим фудбалерима, били си битни у освајање првог првенства. Исте године освојен је и куп, чиме је Партизан постао освајач „дупле круне“.

Други пут је постао првак Југославије у сезони 1948/49. Партизан је своје утакмице као домаћин играо на старом стадиону БСК до 1949, када је изграђен Стадион ЈНА (Стадион Југословенске народне армије). Године 1953, постао је независан од војске. Први председник клуба био је Ратко Вујовић.^[13] Иако је током педесетих година 20. века Партизан имао јак тим, на челу са репрезентативцима као што су Стјепан Бобек, Златко Чајковски, Милош Милутиновић, Марко Валок, Бруно Белин, Томислав Калоперовић и Бранко Зебец, клуб је имао дугу паузу без титуле у првенству, али је освајао куп у сезонама 1952, 1954 и 1957. године.^[14] Године 1953. након рекордне победе над Црвеном звездом од 7:1, клуб је добио надимак „Парни ваљак“. ^[15] Партизан је са Спортингом играо први меч икада у Купу европских шампиона 1955. године, у Лисабону. Утакмица је завршена резултатом 3:3, док је у реваншу Партизан славио са 5:2 (Милутиновић 4 и 1 Јоцић). У првом мечу четвртфинала, у Мадриду, Партизан је изгубио од Реал Мадрида са 4:0, пред 105.532 гледалаца на стадиону Сантијаго Бернабеу. У реваншу, Партизан је победио са 3:0 по страховитој зими и снегом покривеном терену стадиона Југословенске народне армије, пред 40.000 гледалаца, 29. јануара 1956. године. Голове за Партизан на тој утакмици постигли су Милутиновић (2) и Михајловић.

„Партизанове бебе”

До средине педесетих година прва генерација фудбалера Партизана била је на заласку. Само две титуле првака Југославије и четири купа у првих 15 година постојања није било довољно за клуб као што је Партизан. Године 1958, Партизан је одлучио да бордо-плаве дресове које је до тада носио замени са црно-белим.^[16][17] Прва утакмица у црно-белим дресовима одиграна је 8. марта 1959.^[18] Та промена је праћена и радикалним променама и у екипи. Дотадашњу генерацију, заменила је нова која је дошла из омладинског погона клуба. Она је убрзо постала једна од најбољих генерација у Европи и добила назив „Партизанове бебе“.^[19] Успон генерације почела је са Милутином Шошкићем, Фахрудином Јусуфијем, Јованом Миладиновићем, Велибором Васовићем, Миланом Галићем, Илијом Митићем, Звезданом Чебинцем и Владицом Ковачевићем. Врло брзо, њима су се придружили Лазар Радовић, Велимир Сомболац, Љубомир Михајловић, Мустафа Хасанагић, Иван Ћурковић, Јосип Пирмајер, Бранко Рашовић и Радослав Бечејац. Тренер су били Илеш Шпиц, Флоријан Матекало и Стјепан Бобек. Одлука да се ослања углавном на младе талентоване играче убрзо је дала резултате. Партизан је освојио три узастопне титуле првака Југославије: 1960/61,^[20] 1961/62^[21] и 1962/63.^[22] Тиме су постали први клуб који је три пута за редом освајао првенство.^[23] Успешан низ, прекинула је Црвена звезда која је освојила првенство у сезони 1963/64, а већ следеће сезоне Партизан освојио четврту титулу у пет година.^[24] Шездесетих година нарочито је постало интензивно ривалство између Партизана и Црвене звезде.^[6]

Такмичење у Купу европских шампиона у сезони 1965/66 била је круна каријере ове генерације.^[25] После елиминације француског Нанта (2:0, 2:2) и немачког првака Вердер Бремена (3:0, 0:1) у прва два кола, Партизан је у четвртфиналу играо против Спарте Праг. У првој утакмици, која је одиграна у Прагу, Партизан је претрпео тежак пораз 4:1. Иако су имали мале шансе у реваншу у Београду, Партизан пред 50.000 гледалаца остварио убедљиву победу 5:0, и са укупним резултатом 6:4 квалификовао се у полуфинале.^[26] У полуфиналу Партизан се састао са Манчестер јунајтедом, коме је ово била прва сезона у Европи након Минхенске трагедије у којој су 1958. године погинула 23 фудбалера након повратка са утакмице против Црвене звезде. Партизан је у првој утакмици у Београду победио са 2:0, док су у реваншу поражени само са 1:0 и укупним резултатом 2:1 прошли у финале. Тренера Абдулаха Гегића и екипу у финалу је чекао у Реал Мадрид.^[26] Утакмица је одиграна на Стадиону Хејсел у Бриселу.^[26] До 70. минута Партизан је водио са 1:0 голом Велибора Васовића и био близу освајања Купа шампиона, али је ипак поклекао у финишу и на крају изгубио са 2:1.^[27] Ипак, Партизан је постао први клуб са Балкана и источне Европе који је играо у финалу Европског купа.^[28]

Криза (1966—1976)

Након пораза у финалу, Партизан је ушао у дугу организациону кризу. Сви главни играчи потписали су уговоре са највећим западним клубовима, и обећавајућа генерација је била распродата. Милутин Шошкић је отишао у Келн, Милан Галић у Стандард Лијеж, Владица Ковачевић у Нант, Фахрудин Јусуфи у Ајнтрахт Франкфурт, Велибор Васовић у Ајакс. То је био период осредњих резултата, а за десет година није освојен ниједан трофеј. Неколико играча је остало од претходне генерације: Милан Дамјановић, Благоје Пауновић и Боривоје Ђорђевић. Долазак талентованих младих играча Момчила Вукотића, који је дошао из омладинског погона и Ненада Бјековића из Пролетер из Зрењанина најавио је боље дане за Партизан.

У том периоду (1966—1976), Партизан је играо три пута у Купу сајамских градова и једном у Купу УЕФА. У сезони 1967/68. Партизан је први пут играо у Купу сајамских градова. Црно-бели су у првом учешћу у овом такмичењу стигли до другог кола, где су елиминисани од Лидс јунајтеда укупним резултатом 2:3 (1:2 у Београду, 1:1 у Лидсу). У првом су елиминисали Локомотиву из Пловдива укупним резултатом 6:2 (5:1 у Београду, 1:1 у Пловдиву). У сезони 1969/70. и 1970/71. Партизан је елиминисан у првом колу овог такмичења од Ујпешта и Динамо Дрездена. Иако је у сезони 1974/75. Партизан завршио на 6. месту у првенству Југославије, црно-бели су остварили највећи успех у другом по значају УЕФА клупском такмичењу у својој историји. Партизан је стигао до трећег кола/осмине финала. У првом и другом колу, Партизан је елиминисао Горњик Забже и Портдаун, укупним резултатом 5:2 и 6:1. У трећем колу, Партизан је елиминисан од Келна. У првом колу, пред око 20 хиљада гледалаца на стадиону ЈНА, Партизан је савладао Немце са 1:0 голом Вукотића, али је у Немачкој две недеље касније изгубио са 1:5 и доживео један од најтежих пораза у европским такмичењима.

Повратак и први европски трофеј (1976—1982)

Дана 11. јула 1976. у Љубљани, Партизан је играо последњу утакмицу у сезони против Олимпије и била им је потребна победа како би завршили на првом месту испред Хајдука из Сплита. У последњој секунди Бјековић је постигао победоносни гол и Партизан је победио 0:1. Тако је коначно по седми пут постао првак Југославије у сезони 1975/76. Најзаслужније за освајање првог трофеја након више од деценије чекања били су:Момчило Вукотић, Ненад Бјековић, Решад Куновац, Илија Завишић, Рефик Козић, Иван Голац, Радмило Иванчевић, Бошко Ђорђевић и Ненад Стојковић. Осма титула је освојена у сезони 1977/78, а за Партизан су тада играли: Никица Клинчарски, Петар Борота, Слободан Сантрач, Александар Трифуновић, Џевад Прекази, Павле Грубјешић... Исте године Партизан је освојио свој први европски трофеј, Митропа куп. Црно-бели су завршили први у групи А, испред екипа ФК Перуђе и Збројовка Брно. У финалу је екипа Партизана коју је предводио Анте Младинић победила Хонвед са 1:0.^[29] Неочекивано, следећа сезона 1978/79 испоставило се да је била најгора у историји Партизана. Клуб је завршио на 15. месту у првенству, и једва избегао испадање победом у последњем колу са 4:2 против Будућности.^[30] Нова криза је била озбиљна, јер се наставила и следеће сезоне, када је Партизан завршио на 13. месту.^[31] У наредне две сезоне, Партизан је завршавао на 8.^[32] и 6. месту.^[33]

1982—1991.

Када су се Момчилу Вукотићу, Ненаду Стојковићу, Никици Клинчарском придружили Љубомир Радановић, Звонко Живковић, Чава Димитријевић и Драган Манце, још једна велика генерација је била формирана. Партизан је постао првак у сезони 1982/83,^[34] у великој мери захваљујући сјајним наступима младог Драгана Манцеа, који је постигао 15 голова у сезони и одмах је постао омиљени играч навијача Партизана.^[35] Један од најважнијих мечева те сезоне био је против актуелног шампиона Југославије, Динама из Загреба. Партизан је дочекао Динамо на стадиону Црвене звезде (због Дана младости) 21. маја 1983. Иако је званично продато 75.792 улазница, процењује да је на стадиону било око 100.000 гледалаца. Динамо је водио 2:0 на полувремену, али је Партизан у другом головима Трифуновића и Манцеа избегао пораз (2:2). Манце је такође предводио клуб у УЕФА купу у сезони 1984/85. Утакмица против Квинс парк ренџерса у другом колу је један од најупечатљивијих мечева у историји клуба. Квинс парк је победио у првом мечу са 6:2, али је Партизан успео да у Београду савлада екипу из Лондона са 4:0 и прође у наредни круг.^[36] Гол који је Манце постигао против енглеског клуба се сматра једним од најзначајнијих голова у историји Партизана.^[37] Та утакмица је проглашена за 70. највећу утакмицу у историји фудбала, у анкети коју је организовао Еуроспорт у септембру 2009. године.^[38] У трећем колу, Видеотон је елиминисао Партизан укупним резултатом 2:5 (0:5, 2:0). Дана 3. септембра 1985, трагично је настрадао Драган Манце у саобраћајној несрећи на ауто-путу Нови Сад–Београд. Он је тада имао само 22 године и био на врхунцу популарности. Чак и данас, Драган Манце се сматра највећом легендом клуба од стране навијача Партизана.^[37] У његову част, од 2011. године улица поред стадиона у Београду носи његово име.^[39]

У сезони 1985/86, Партизан је освојио титулу победом над Жељезничаром од 4:0, због боље гол разлике у односу на другопласирану Црвену звезду.^[40] Међутим, председник фудбалског савеза Југославије Славко Шајбер је одлучио да се последње коло поново одигра, после оптужби да су одређени резултати намештени. Партизан је одбио да поново одигра свој меч, након чега је утакмица регистрована са 3:0 у корист Жељезничара, а за првака је проглашена Црвена звезда, која је добила право да игра у Купу шампиона у сезони 1986/87. Због ових догађаја, дванаест клубова је почело следећу сезону са -6 бодова, а међу њима је био и Партизан. Вардар којем нису била одузета 6 поена, освојио је титулу, и учествовао у Купу шампиона у сезони 1987/88. Међутим, након низа жалби и тужби које је на крају довело до Уставног суда Југославије, Партизан је проглашен за првака средином 1987. године. Такође, негативни поени из сезоне 1986/87 су поништени, првак је поново постао Партизан. Ови контроверзни догађаји су спречили генерацију: Милко Ђуровски, Фахрудин Омеровић, Звонко Варга, Владимир Вермезовић, Адмир Смајић, Горан Стевановић, Небојша Вучићевић, Милош Ђелмаш, Срећко Катанец, Фадиљ Вокри и Бајро Жупић да покаже свој пуни потенцијал у Европи.

Крајем осамдесетих Партизан је извршио значајне организационе промене. Године 1989, бивши голман Иван Ћурковић постао је председник клуба док је Мирко Марјановић постао председник извршног одбора Партизана.^[41] Најважнији играчи Партизана у овом периоду били су Предраг Мијатовић, Славиша Јокановић, Предраг Спасић, Драгољуб и Бранко Брновић, Будимир Вујачић, Вујадин Станојковић, Дарко Миланич и Џони Новак. Међутим, ова генерација је остала у сенци њиховог највећег ривала Црвене звезде и њеног убедљивог наступа домаћем првенству, Европи и Свету. Партизан је освојио само национални куп 1989, 32 године након последње победе у том такмичењу.^[42] Последњи трофеј пре распада Југославије био је Супер куп Југославије 1989, први и једини организован.^[3] Године 1987, Партизан је довео кинеске репрезентативце Ђа Сјућуен и Љу Хајгуанг, прве стране играче у југословенском фудбалу. Иако нису постали стартери, они су били веома популарни међу навијачима Партизана.

Најузбудљивији меч Партизана је био против Селтика 1989. Прва утакмица је одиграна у Мостару, коју је Партизан добио са 2:1. Реванш је игран у Шкотској, а Селтик је победио 5:4. Партизан је постигао гол у последњим минутима утакмице и квалификовао се даље. У другом колу, Партизан је елиминисао Гронинген 6:5 (3:4, 3:1), а у четвртфиналу је испао од Динамо Букурешта. Те сезоне, црно-бели су завршили на 4. месту у првенству Југославије и обезбедили учешће у Купу УЕФА наредне сезоне у којој су поновили успех из сезоне 1974/75. и 1984/85. Црно-бели су елиминисали Хибернијанс (3:0, 2:0) и Реал Сосиједад (0:1, 1:0 (4:3 бољим извођењем једанаестераца)), а у трећем колу испали од Интера (0:3, 1:1).

Домаћи успеси деведесетих година

Распад Југославије који је довео до грађанског рата од 1991. до 1995. године, као и санкције погодиле су све југословенске клубове. Након распада СФР Југославије формирана је Савезна Република Југославија, коју су сачињавали Србија и Црна Гора. Партизан је у ратним годинама освојио две титуле за редом, у сезонама 1992/93 и 1993/94.^[43][44] Тај успех Партизан је поновио и у сезонама 1995/96 и 1996/97.^[45][46][47] Између 1998. и 1999. године дошло је до сукоба у аутономној покрајини Косову и Метохији између албанских терориста из редова Ослободилачке војске Косова са једне стране и југословенских снага безбедности са друге. Рат на Косову и Метохији довео је до мешања НАТО-а и бомбардовања СР Југославије без дозволе Уједињених нација, 24. марта, само четири дана након 112. вечитог дербија између Црвене звезде и Партизана. Првенство је било званично прекинуто 14. маја 1999. због НАТО бомбардовања СР Југославије, након 24 одиграна кола. 12. јуна 1999. Партизан је проглашен шампионом.^[48]

Током бурних деведесетих година, клуб је освојио неколико националних купова, 1992, 1994. и 1998. године.^[49] Кључни човек за ове трофеје био је Љубиша Тумбаковић, најтрофејнији тренер у историји Партизана.^[50] Године 1996, Партизану је поново дозвољено да наступа у европским такмичењима, али док је репрезентација наставила тамо где је стала у пролеће 1992. године, клубовима су избрисани сви њихови резултати и третирани су као почетници у европским такмичењима. Та одлука ће имати дугорочне последице за клуб, јер ће такмичење почињати већ у јулу и на почетку ће одмах играти са тежим противницима. Многи играчи су заслужни за успехе деведесетих, као што су Предраг Мијатовић, Славиша Јокановић, Саво Милошевић, Алберт Нађ, Драган Ћирић, Зоран Мирковић, Саша Ћурчић, Бранко Брновић, Горан Пандуровић, Ниша Савељић, Ђорђе Светличић, Дамир Чакар, Будимир Вујачић, Иван Томић, Ђорђи Христов, Ђорђе Томић, Ивица Краљ, Матеја Кежман и многи други.

Успеси у домаћем првенству и Европи у првој деценији 21. века

Током новог миленијума Партизан је освојио 8 националних првенстава, 4 купа и успео је да се пласира два пута у УЕФА Лигу шампиона и пет пута у УЕФА Лигу Европе. Предвођен Љубишом Тумбаковићем, клуб је постао првак државе, у сезони 2001/02, а био је заслужан и за освајање титуле у сезони 2002/03, јер је предводио Партизан у полусезони и стекао 9 бодова предности у односу на Црвену звезду, пре него што је напустио клуб. У Европи, Партизан није имао превише успеха у тим сезонама. Међутим следећа ће постати најбоља сезона у најјачем европском такмичењу још од финала Европског купа 1966. године.

Уместо Тумбаковића на полусезони је доведен Немац Лотар Матеус који је освојио прво место у сезони 2002/03. Руководство Партизана је озбиљно схватило нову сезону и довело искусне играче Љубинка Друловића из Бенфике, Тарибо Веста из Кајзерслаутерна и Томаша Жонсу из Фајенорда. По први пут у својој историји, клуб је играо у Лиги шампиона након што је елиминисао у последњој рунди квалификација енглески Њукасл јунајтед који је на терену предводио Алан Ширер, а са клупе тренер Боби Робсон. У Београду, Партизан је изгубио са 0:1, али у реваншу на Сент Џејмс парку победио идентичним резултатом голом Ивице Илиева и након пенала се пласирао у групну фазу Лиге шампиона.^[51] Партизан је у групи био у веома тешкој групи са:Реал Мадридом, Портом (те године освајачем Лиге шампиона) и Олимпиком из Марсеља (финалистом Купа УЕФА).^[52] Партизан није изгубио код куће, и играо је 0:0 са Реал Мадридом за који су играли Зинедин Зидан, Роналдо, Луис Фиго, Роберто Карлос, Раул Гонзалез и Дејвид Бекам, 1:1 са Портом који је водио као тренер Жозе Мурињо и Олимпиком којег су предводили Дидије Дрогба и Фабијен Бартез. У гостима су три пута поражени: у Мадриду 0:1, Марсеју 0:3 и Порту 1:2. Он је први тим из Србије који се квалификовао у главни жреб елитног европског такмичења након што је клубовима из СР Југославије дозвољено да учествују у европским такмичењима.

Играње у Европи оставило је трага у првенству и Партизан је изгубило титулу. Нови тренер Владимир Вермезовић је преузео тим и убедљиво освојио титулу 2005. године. Такође, он је постао једини тренер који је успео да доведе екипу у елиминациону фазу неког Европског такмичења у новом формату. То се десило у Купу УЕФА у сезони 2004/05., где је Партизан стигао до осмине финала. Елиминисан је од ЦСКА из Москве. У сезони 2005/06. у трећем колу квалификација за Лигу шампиона Партизан је избечен од стране словачке Артмедије након извођења једанаестераца, а у Купу УЕФА га је избацио израелски Макаби Петах Тиква, након победе Партизана у гостима од 2:0 и шокантног пораза на свом стадиону 2:5. Лоши резултати у домаћим и међународним такмичењима, навели су званичнике клуба да потраже новог тренера. Прво је доведен Јирген Ребер,^[53] а касније Миодраг Јешић,^[54] али они нису успели да врате домаћу титулу. Иако се Партизан квалификовао у групну фазу Купа Уефа у сезони 2006/07,^[55] сезона је била неуспешна, јер је Партизан завршио на другом месту.

У јануару 2008, бивши играч Партизана Славиша Јокановић је именован за новог тренера клуба.^[56] У сезони 2007/08., Јокановић је освојио првенство и куп.^[57] Следеће године, Партизан је по први пут у својој историји одбранио дуплу круну.^[58][59] У Европи, Партизан је 2007. избачен из Купа УЕФА, због нереда у првом мечу претквалификација против Зрињског у Мостару у којима су учествовали навијачи Партизана. Партизан је у тој утакмици победио 6:1, а у реваншу је славио 5:0.^[60] У наредне две сезоне, после избацивања из Лиге шампиона, Партизан се два пута узастопно квалификовао за друго најпрестижније европско фудбалско такмичење. Клуб је играо у Купу УЕФА у сезони 2008/09 и Лиги Европе у сезони 2009/10.^[61][62]

Пласман у Лигу шампиона и Лигу Европе и домаћи трофеји (2010—2017)

Под новим тренером Александром Станојевићем,^[63] Партизан осваја титулу 2010. и дуплу круну 2011. године^[64][65] Августа 2010. године Партизан по други пут улази у Лигу шампиона бољим извођењем једанаестераца савладавши белгијског шампиона Андерлехта из Брисела.^[66] Жребом је стављен у групу Х заједно са Арсеналом, Шахтјором и Брагом. У наредној сезони, Партизан није успео да се квалификује ни за Лигу шампиона, нити Лигу Европе^[67] и након пола сезоне, Станојевић је отпуштен. Партизан је за тренера довео бившег тренера Челсија Аврама Гранта,^[68] који је освојио пету узастопну титулу.^[69] Грант је поднео оставку после пет месеци, а на његово место доведен је Владимир Вермезовић који је дошао у мају 2012. године^[69]. Под његовим вођством, Партизан се квалификовао у групну фазу Лиге Европе у сезони 2012/13.^[70] Због лоших резултата у другом делу националног шампионата, Вермезовић је смењен, а заменио га је Вук Рашовић. После победе у вечитом дербију, два кола пред крај Рашовић је обезбедио Партизану шесту узастопну титулу, укупно 25. у историји клуба.^[71] Овом титулом првака државе Партизан је успео да се изједначи са Звездом.^[71] Сезона 2013/14. је била једна од најгорих у последњих 10 година. Током летњег прелазног рока клуб су напустили скоро сви носиоци игре из претходне сезоне. Партизан је у доигравању елиминисан неочекивано од Туна и није успео да се квалификује у Лигу Европе.^[72] Партизан није освојио нити један трофеј у сезони 2013/14.

Партизан се након годину дана паузе пласирао у групну фазу Лиге Европе победивши Нефчи укупним резултатом 5:3 (3:2 победа у Београду, 2:1 победа у Бакуу).^[73] Партизан је после жреба сврстан у групу Ц са Тотенхемом, Бешикташем и Астерас Триполисом.^[74] Црно-бели су почели групну фазу нерешеним резултатом против Тотенхема, али су у наредне четири утакмице поражени. Такмичење су завршили још једним нерешеним резултатом против Астерас Триполиса. Сезона 2014/15 је завршена успешно за Партизан освајањем Првенства Србије.^[75] Партизан је у сезони 2015/16 стигао до доигравања Лиге шампиона, први пут после пет година. На путу до доигравања, црно-бели су елиминисли Дилу Гори (укупним резултатом 3:0) и Стеауу. Реванш утакмица са Стеауом је била једна од најбољих у новијој историји Партизана. Црно-бели су губили на полувремену 2:1, али су у другом полувремену са играчем више преокренули на 4:2. Партизан се укупним резултатом 5:3 пласирао у доигравање Лиге шампиона.^[76] У доигравању их је чекао белоруски Бате Борисов.^[77] У првој утакмици Партизан је изгубио 1:0,^[78] а у Београду је победио са 2:1, али се БАТЕ квалификовао у Лигу шампиона због гола у гостима.^[79] Након испадања, Партизан је наставио такмичење у групној фази Лиге Европе у групи Л са екипама Атлетик Билбао, АЗ Алкмар и Аугзбург.^[80] Партизан је у групној фази победио три пута и исто толико пута изгубио. Црно-бели су два пута савладали АЗ (3:2 у Београду, 2:1 у Алкмару) и Аугзбург (3:1 у Немачкој). Црно-белима је после победе у 5. колу Лиге Европе над АЗ Алкмаром био довољан минималан пораз у последњем колу против Аугзбурга у Београду. Ипак, црно-бели су поражени са 1:3 и заузели су треће место у групи са исто бода као и Немци, али са лошијом гол-разликом.^[81] Црно-бели су у сезони 2015/16. на евро–сцени забележили 7 победа, 1 реми и 4 пораза и зато је ова сезона једна од најбољих на евро–сцени у последњој деценији. Најзаслужнији за успехе били су Абубакар Умару и Андрија Живковић, који су блистали на европској сцени. Они су постигли 9 од 10 голова Партизана у групној фази Лиге Европе. У Првенству Србије црно-бели су заузели друго место. Сезона је завршена освајањем Купа Србије. Партизан је освојио Куп без примљеног гола и постао прва екипа која је то урадила у историји Купа Србије.^[82]

Партизан је почео сезону у 2. колу квалификација за Лигу Европе против пољског Заглебја. Црно-бели су одиграли без голова у Београду. У реваншу, Пољаци су елиминисали Партизан након бољег извођења једанаестераца.^[83] Након лоших резултата у Првенству Србије, смењен је Иван Томић,^[84] а у Партизан се вратио Марко Николић.^[85] Партизан је почео да бележи добре резултате у Суперлиги и Нову годину је дочекао на 2. месту. У пролећном делу Првенства, Партизан је наставио да бележи добре резултате. Почетком маја, Партизан је избио на 1. место на табели, први пут после 637 дана.^[86] Партизан је добио преостале 3 утакмице до краја и освојио 27. титулу.^[87] 27. маја Партизан је голом деветнаестогодишњег Николе Миленковића савладао Црвену звезду резултатом 1:0 и одбранио Куп Србије.^[88] Партизан је освојио „дуплу круну“ први пут после 6 година, уједно и 6. у историји клуба. Сезону су обележили сјајни Бразилац Леонардо и Урош Ђурђевић. Они су постигли укупно 54 голова (Ђурђевић 28, Леонардо 26) у свим такмичењима. Током сезоне истакли су се и штопери Никола Миленковић и Бојан Остојић, феноменални Бразилац Евертон, као и заменик капитена Мирослав Вулићевић.

Неуспеси у првенству, трофеји у купу и пролеће у Европи (2017—данас)

Пар дана након победе у финалу купа и великог славља, уследио је шок. Тренер Марко Николић напустио је Партизан и преузео Видеотон. У клуб се после десет године вратио Мирослав Ђукић. У другом колу квалификација за Лигу шампиона Партизан је савладао подгоричку Будућност укупним резултатом 2:0. У трећем колу, црно-бели су извукли Олимпијакос. У првој утамкици, у Београду, црно-бели су изгубили услед добре игре са 1:3, а у Пиреју такође били бољи од противника, али на крају је шампион Грчке ипак освојио бод против шампиона Србије (2:2). У доигравању за Лигу Европе, Партизан је извукао мађарски Видеотон. У првој утакмици пред празним трибинама стадиона Партизана није било голова, а недељу дана касније, Партизан је разбио Видеотон са 4:0 и квалификовао се у групну фазу Лиге Европе. Партизан је после жреба сврстан у групу Б са Динамо Кијевом, Јанг Бојсом и Скендербегом. У првој утакмици, Партизан је играо против Јанг бојса у Берну и остао непоражен, 1:1, али је у другој утакмици изгубио од кијевског Динама 2:3 у Београду. Наредне две утакмице, Партизан је играо против албанског шампиона - Скендербега. У првом сусрету, у Елбасану, Партизан и Скендербег одиграли су меч без голова. Партизан је играо две утакмице у Београду које је морао добити да би играо у следећој рунди. У првој, Партизан је савладао Скендербег 2:0, а у другој Јанг бојс 2:1 који је те сезоне био убедљиво најбољи швајцарски тим. Победом над Јанг бојсом, Партизан је после 13 година обезбедио учешће у шеснаестина финала и „пролеће у Европи”. У шеснаестини финала, Викторија Плзењ елиминисала је Партизан. У домаћим оквирима, Партизан је завршио на 2. месту у Првенству и освојио трећи узастопни Куп.

Сезона 2018/19. је била једна од најгорих у историји клуба, у периоду након распада СФРЈ. Партизан је завршио сезону на међународној сцени већ крајем августа, у плеј-офу за лигу Европе. Елиминисан је од Бешикташа.^[89] До плеј-офа елиминисао је Рудар Пљеваља, литвански Тракај и дански Нордсјиланд. Након ремија у Виљнусу, Партизан је сменио Ђукића, а дошао је Зоран Мирковић, који је остао до средине марта. Крајем марта, нови тренер Партизана постао је бивши нападач Саво Милошевић,^[90] који је успео да клуб извуче из веома тешке ситуације и заврши на 3. месту и избори учешће у Евро-куповима наредне сезоне. Дана 23. маја, Партизан је победио вечитог ривала Црвену звезду са 1:0 на стадиону Рајко Митић и освојио Куп Србије, 4. заредом. Најбољи стрелац Партизана, био је нападач са Зеленортских Острва Рикардо Гомеш, који је постигао 26 голова у свим такмичењима.^[91]

У јулу и августу 2019. године, Партизан је обезбедио своје девето учешће у групној фази УЕФА Лиге Европе.^[92] Под вођством Саве Милошевића, Партизан је у квалификацијама био бољи од Конахс Ки номадса из Велса (1:0, 3:0)^[93], Јени Малатјаспора из Турске (3:1, 0:1)^[94] и Молдеа из Норвешке (2:1, 1:1).^[95] На жребу 30. августа, Партизан је извучен у групи Л Лиге Европе у сезони 2019/20., заједно са Манчестер јунајтедом, Астаном и АЗ Алкмаром.^[96] Партизан је 19. септембра отворио групну фазу ремијем 2:2 на домаћем терену против холандског АЗ Алкмара.^[97] У другом колу победили су у Казахстану Астану са 2:1, а оба гола постигао је Умар Садик.^[98] Уследила су два пораза против Манчестер јунајтеда, 0:1 у Београду^[99] и 3:0 у Манчестеру.^[100] У утакмици против АЗ Алкмара Партизану је била потребна победа. Црно-бели су повели 2-0 головима Такума Асана у 16. и Сејдуба Суме у 27. минуту. Иако су били бољи противник, АЗ Алкмар је постигао голове у 88. и 92. минуту и прошао у даљи круг такмичења.^[101] У последњем колу победили су Астану са 4:1 и такмичење у групи завршила са 8 поена, једним мање од АЗ Алкмара.^[102] У првенству Партизан је освојио друго место са 14 поена мање од Црвене звезде. У купу, Партизан је у полуфиналу савладао Црвену звезду голом Бибраса Натха,^[103] али није успео да пети пут за редом освоји ово такмичење. У финалу на стадиону Чаир у Нишу састали су се са Војводином. Након регуларног дела било је 2:2, пошто је Партизан изједначио у последњим тренуцима меча. Међутим, Војводина је била боља после једанаестерца са 4:2, па је Партизан након дуго времена сезону завршио без трофеја.^[104]

Партизан је дебитовао у групној фази новоформираног такмичења УЕФА Лига конференције у премијерној сезони 2021/22.^[105] У квалификацијама су избацили словачку Дунајску Стреду, руски Сочи и португалску Санта Клару.

У историји европских такмичења дугој више од шест деценија Партизан је са успехом наступао од 1955. у Купу европских шампиона, па преко Купа победника купова, Митропа купа, Купу сајамских градова, УЕФА купа или Лиге Европе, Лиге конференције и Лиге шампиона.

Прве утакмице у европским такмичењима Партизан је одиграо 1955. у Купу европских шампиона, утакмицом против Спортинга из Лисабона. Прва утакмица је завршена 3:3, док је у реваншу Партизан победио са 5:2. Највећи успех Партизана у европским такмичењима је финале Купа европских шампиона у сезони 1965/66 против мадридског Реала који су изгубили са 2:1.

Ажурирано 31. августа 2023.^[106]

Гробари, навијачи Партизана, су организовани крајем 1970-их. Надимак су добили од навијача највећег ривала Црвене звезде, који су мислили на углавном црне клупске боје, које су биле сличне званичним униформама гробара. Они углавном подржавају све клубове у ЈСД Партизан. Организовани навијачи који су традиционално заузимали Јужну трибину стадиона су се поделили 1999. на две групе. Новооснована група по имену Јужни Фронт је оптужила неколико највиших чланова Гробара за злоупотребу њихових привилегија, као и сам клуб за фаворизовање тих појединаца. Последњих година навијачи су превазишли своје разлике. Од новембра 2005. све навијачке групе су бојкотовале утакмице ФК Партизан до оставки председника Ивана Ћурковића, спортског директора Ненада Бјековића и генералног секретара Жарка Зечевића. Бојкот је прекинут 2007, после подношења оставки руководилаца и Гробари су се вратили на своју матичну трибину.

Од краја 2011. године поново је дошло до поделе међу навијачима. Фракција навијача који себе називају „Забрањени“ оптужио је клуб да им забрањује улаз на стадион. Од 2012. године утакмице прате са источне трибине.

Гробари одржавају блиске пријатељске односе са организованим присталицама Паока, ЦСКА Софије и ЦСКА Москве.^[107]

Партизанов градски ривал је Црвена звезда и утакмице између ова два ривала се називају „вечити дерби“. Ове утакмице су увек биле жељно ишчекиване и врло спектакуларне, али због слабијег квалитета фудбала у последњим годинама, као и велике количине насиља и хулиганизма, је изазвао пад посећености. Дерби игран 11. маја 2005. у полуфиналу купа Србије и Црне Горе је посетило 8.000 гледалаца, што је најмање у историји. Највећа посећеност је било око 108.000 гледалаца. Иако је први дерби добила Црвена звезда, Партизан још увек држи рекордну победу 7:1.

Статистика фудбалског дербија

• Од 26. априла 2023.

Име стадиона је Стадион Партизана, иако је познат и као „Стадион ЈНА“ (Стадион Југословенске народне армије) како га и данас многи навијачи зову. Партизанове присталице га понекад зову и „Фудбалски храм“.^[6]

Стадион Партизана је објекат са најдужом спортском традицијом у Југославији. Налази се на месту где је пре Другог светског рата било игралиште шампиона БСК-а – Београдског спортског клуба. Непосредно по завршетку рата, започета је изградња новог стадиона баш на том месту, а пројектовао га је архитекта Мика Јанковић.^{[тражи се извор]} На њему је 9. октобра 1949. године одиграна прва утакмица између Југославије и Француске (1:1) у квалификацијама за Светско првенство 1950.^[108]

Стадион је од половине педесетих до 1987. коришћен као циљ годишњег фестивала званог „Дан младости“. Сваког 25. маја, „Штафета младости“ је предавана Јосипу Брозу Титу, председнику Југославије.

Стадион Партизана је у првом периоду примао 55.000 гледалаца, али је због пооштрених критеријума међународних фудбалских асоцијација, посебно у домену безбедности и комфора гледалаца, гледалиште реконструисано 1998, уграђена су седишта, проширени пролази за улазак и излазак публике, монтирана савремена опрема, па је тиме гледалиште сведено на 32.710 места.^[108]

Поред стадиона Партизан поседује и Спортски центар Партизан-Телеоптик. Комплекс се налази на површини од скоро 100.000 квадратних метара, у западном делу општине Земун. То је тренинг база свих селекција Партизана. Први тим Партизана у њему игра пријатељске утакмице. СЦ Партизан Телеоптик се састоји од централне зграде са укупном површином од 4.000 квадратних метара, седам терена са природном и два са вештачком травом, спортском двораном и паркингом. Унутар зграде постоје објекти који обухватају фитнес центар са теретаном, сауну и теретану са најсавременијом опремом, базен, медија центар. Зграда има 19 станова за играче и техничко особље.^[109]

Панорама стадиона Партизана.

Кроз Партизан је прошло много сјајних играча који су оставили дубок траг у клубу, а и у репрезентацији. За Партизан су играли играчи из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске, Словеније, Македоније, Бугарске, Румуније, Шпаније, Израела, Бразила, Кипра, Украјине, Пољске, Португалије, Норвешке, Сенегала, Камеруна, Нигерије, Уганде, Гвинеје Бисао, Гвинеје, Либије, Туниса, Сијера Леоне, Обале Слоноваче, Гане, Кине, Јапана, Јужне Кореје итд.

Најбољи стрелац у историји клуба је Стјепан Бобек са 425 поготка, на одиграних 478 утакмица. Бобек је такође најбољи стрелац (38) у историји репрезентације. Играч са највише наступа у црно-белом дресу је Саша Илић, преко 800. Неки од највећих југословенских/српских играча који су играли у Партизану су: Стјепан Бобек, Златко Чајковски, Милош Милутиновић, Марко Валок, Бруно Белин, Бранко Зебец, Милутин Шошкић, Фахрудин Јусуфи, Велибор Васовић, Милан Галић, Владица Ковачевић, Љубомир Михајловић, Мустафа Хасанагић, Јосип Пирмајер, Благоје Пауновић, Момчило Вукотић, Ненад Стојковић, Никица Клинчарски, Драган Манце, Милко Ђуровски, Предраг Мијатовић, Саво Милошевић,Ивица Краљ, Матеја Кежман, Стеван Јоветић, Адем Љајић, Владимир Стојковић, Лазар Марковић, Зоран Тошић, Александар Митровић итд.

Партизан је три пута у својој историји имао кандидата за Златну лопту. Милош Милутиновић је у избору за најбољег играча Европе 1957. године заузео 14. место. Милан Галић је 1962. и 1965. године заузео 8. и 17. место. Галић је 1962. добио златну значку Спорта, награду за најбољег спортисту у Југославији. Ненад Стојковић је 1978. године проглашен за фудбалера године у Југославији. Предраг Мијатовић и Матеја Кежман проглашени су за фудбалера године у СР Југославији/СЦГ 1992. и 2000. године. Фудбалски савез Србије је прогласио Владимира Стојковића најбољим српским фудбалером у 2017. години. Стојковић је први фудбалер који је освојио ову награду док је наступао у Суперлиги Србије.

Први страни играчи у историји Партизана и југословенског фудбала су кинески репрезентативци Ђа Сјућуен и Љу Хајгуанг. Они су стигли у Партизан 1987. године и били су веома популарни међу навијачима Партизана. Деведесетих година, Партизан готово да није имао играче из других земаља. Током двехиљадитих, кроз Партизан је прошло много страних играча који су оставили веома дубок траг и постали љубимци навијача. Неки од највећих страних играча који су играли у Партизану су: Тарибо Вест (2003–04), Ифеани Емегхара (2004–06), Жука (2007–09, први Бразилац у Партизану), Ламин Дијара (2007–12), Алмами Мореира (2007–11), Клео (2009–11, најбољи стрелац Партизана у европским такмичењима), Мохамед Камара (2010–13), Иван Иванов (2011–13), Валери Божинов (2015–17), Абубакар Умару (2015–16), Евертон Луиз (2016–18) Леонардо (2016–17), Леандре Тавамба (2016–18) итд.

Партизан је клуб са највише титула првака државе и Купа у млађим категоријама у Србији.^[110] Млађе селекције учествују на бројним турнирима широм Европе, а Партизан организује међународни турнир до 17 година уз учешће неких од најбољих европских клубова.^[110] Партизан организује фудбалске кампове за децу у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Словенији, Аустралији и Сједињеним Америчким Државама.^[110][111] Најбољи играчи из млађих категорија потписују за Партизан или његову филијалу Телеоптик.^[110]

Све Партизанове млађе категорије тренирају у спортском комплексу Партизан-Телеоптик, заједно са Партизановим сениорима и играчима Телеоптика.^{[тражи се извор]} Партизан је освојио неколико награда за свој рад са младима, укључујући и "Best European Youth Work" 2006. године^[112], а омладинска школа клуба проглашена је за другу најбољу у Европи, после Ајаксове.^[113] Партизанова академија је произвела бројне професионалне фудбалере. Значајни играчи из недавне прошлости су: Миралем Сулејмани, Стеван Јоветић, Адем Љајић, Матија Настасић, Лазар Марковић, Александар Митровић, Милош Јојић, Андрија Живковић, Никола Миленковић, Страхиња Павловић...

Саша Илић је рекордер Партизана по броју наступа — одиграо је 820 утакмица,^[114] а рекордер у броју голова постигнутих за црно-беле је Стјепан Бобек са 425 погодака.^[115] За репрезентацију Југославије наступило је преко 150 Партизанових фудбалера, а више од педесет утакмица одиграли су Стјепан Бобек, Бранко Зебец, Златко Чајковски, Фахрудин Јусуфи, Милан Галић, Милутин Шошкић, Славиша Јокановић, Предраг Мијатовић.^[116] Бивши играч Партизана Саво Милошевић је одиграо 102 утакмице за репрезентацију, што је рекорд који држи заједно са Дејаном Станковићем.^[117] Стјепан Бобек је за репрезентацију постигао 38 погодака што је садашњи рекорд,^[118] Саво Милошевић и Милан Галић деле другу позицију са 37 погодака.^[118]

Клуб је у досадашњим националним лигашким такмичењима постигао шест победа са десет и више датих голова, у два првенства је постигао по више од стотину голова и држи рекорд југословенске прве лиге са 107 погодака у једном првенству и једини је непоражен првак икада (у сезони 2004/05 и 2009/10). Такође су први клуб који је три пута за редом освајао првенство (1961, 1962, 1963).^[119] Од распада СФРЈ у националним првенствима Партизан је освојио највише титула, поставши шампион 14 од 21 пута. Они су једини српски клуб икада који да освојио шест узастопних националних првенстава почевши од сезоне 2007/08 до сезоне 2012/13.^[120]

Партизан је са Спортингом играо први меч икада у Купу европских шампиона 1955. године,^[121] а био је и први балкански и источноевропски клуб који је играо финале Купа европских шампиона у сезони 1965/66.^[5] Први је српски клуб који је играо групну фазу Лиге шампиона у сезони 2003/04. Највећа победа у европским такмичењима је 8:0 остварена против велшког првака Рила у квалификацијама за Лигу шампиона у сезони 2009/10.^[122]

Од 14. фебруара 2024.^[123][124]

Бр. Позиција Играч 1 Г Александар Јовановић 2 О Аранђел Стојковић 4 О Синиша Саничанин 5 О Никола Антић 6 О Светозар Марковић (капитен) 7 С Ксандер Северина 8 С Франк Кануте 10 С Бибрас Натхо 11 Н Матеус Салдања 14 С Самед Баждар 15 С Алдо Калулу 16 С Ленард Овусу 17 О Марко Живковић 19 С Александар Шћекић 20 Н Андрија Павловић 21 С Денил Кастиљо (на позајмици из Шахтјора) 23 Н Немања Николић

Бр. Позиција Играч 25 О Нејтан де Медина 26 О Александар Филиповић 29 С Гајас Захид 30 О Милан Рогановић 33 Г Милош Крунић 36 О Бојан Ковачевић 40 О Никола Миличић 41 Г Вања Радулашки 42 Н Душан Јовановић 43 С Немања Трифуновић 44 С Богдан Мирчетић 45 С Матеја Стјепановић 55 С Данило Пантић 77 С Гох Јунг-џун 85 Г Немања Стевановић 99 Н Алекса Јанковић

Повучени бројеви

22 – Саша ИлићНакон завршетка играчке каријере дугогодишњег капитена тима Партизана, руководство клуба донело је одлуку 2019. године да се број 22 повуче из даље употребе.^[125]

ИГ = Играо утакмица; П = Победио; Н = Нерешено; И = Изгубио; ГД = Голова дао; ГП = Голова примио; ГР = Гол разлика; Бод. = Бодова; Плас. = Пласман; НП = Највиши пласман