Моћ

Ослањајући се на уводни део чланка, даље следи приказивање значења појма моћи са аспекта различитих дисциплинарних приступа који су се развили при проучавању овог појма:

Моћ у филозофији

Филозофију, када је о појму моћи реч, интересује превасходно суштина овог појма. У филозофском схватању појам моћ јавља се у три значења^[5][4]:

• моћ као пука моћ,
• моћ као надмоћ и
• моћ као могућност^[6][б].

Моћ као пука моћ је у односу на човека неутрална. То је моћ коју поседују и природа и животиња и човек. Ту се ради о моћи опстанка, преживљавања, кретања и развоја. Непоседовање моћи у овом смислу значи застој, непокретност, распад, уништење.^[4]

У значењу моћи као надмоћи субјект моћи је човек. Тако се моћ као надмоћ испољава у значењу владања, управљања, заповедања, угњетавања, присвајања, отимања. Оваква моћ подразумева хијерархију и зависност, односно надређене и подређене, тлачитеље и тлачене, итд.^[4]

„Моћ попут кужне болести, окружи све што дирне, а покорност отрује гениј, кријепост, истину, слободу, од људи чини робље а од људског лика механички аутомат“.^[11][10]
— Перси Биш Шели

„Од свих узрока који деморализују и срозавају човека моћ је најистакнутији и најактвинији [...] Моћ тежи поткупљивању, а апсолутна моћ поткупљује апсолутно. Велики су људи скоро увек зли људи, чак и ако се не користе ауторитетом него утицајем а још више уколико се дода склоност или извјесност поткупљивања посредством ауторитета. Нема горе херезе од мисли да положај посвећује носитеља положаја“.^[12][10]
— Лорд Актон

Значење моћи као могућности односи се на човекове стваралачке потенцијале. Стваралаштво само по себи је моћ. Нема немоћног стваралаштва. Стваралачка моћ је откривање још рационалнијег, још употребљивијег и још хуманијег. Стваралачка моћ ослобађа човека од различитих врста зависности и успоставља односе међу људима на вишем и квалитетнијем нивоу. И моћ као надмоћ, ако није заснована на сили, насиљу и доминацији, може да носи у себи стваралачку могућност.^[13]

„Једино мисли, на крају, трајно побећују моћ. Мисли разлажу моћ“.^[14][10]
— Иван Свитак

У овом смислу, значења моћи као надмоћи и моћи као могућности додирују се или поклапају.^[15]

Моћ у социологији

У социолошком схватању појма моћи најбитнија су два значења^[5][15]:

• моћ појединаца у односу на друштвене групе и друштво и
• моћ друштвених група у друштву.^[15]

Социолога интересује какве последице по друштво изазива моћ појединаца у односу према групи којој припада и друштву у којем дела. Такође, какве последице по друштво и друштвени развој настају утицајем моћи друштвених група. У том смислу, у социолошком схватаљу моћи истражују се облици, структура и функционисање моћи.^[15]

Моћ у политици и политичким наукама

У политици и политичкој науци појам моћи има средишње место. Први је овај појам у нововековној политичкој филозофији, у којој се зачињу модерне политичке науке, обрадио Томас Хобс. Према Хобсу, моћ човека чине „средства којима он тренутно располаже ради добијања неког будућег видљивог добра. Моћ је оригинална или инструментална“.^[16][15] Човекову природну моћ „чине изванредне способности телесне или духовне, као што је необична снага, телесна кондиција, мудрост, вичност, дарежљивост, слободоумност, великодушност, племенитост.“^[5][16][в] Инструментална моћ заснива се на наведеним природним способностима или, како наводи Хобс, на срећним стицајем околности и означава те способности као средства за постизање још већег богатства, уважавања и пријатељства. Међутим, највећа људска моћ за Хобса је моћ државе или моћ највећег броја људи, „удружених по споразуму у једну личност, природну или грађанску“.^{[5][18][16][г]} Хобсово одређење моћи битно је утицало на каснију политичку и социјалну мисао. Један број савремених политичких мислилаца и социолога сматра да је Хобсово одређење моћи током времена само варирало на различите начине.^[19][20]

• Још је, у античкој филозофији, Аристотел почетак промене или покрета означио као моћ.^[21]
• За разлику од овог (Аристотеловог) широког и начелног одређења моћи, Макс Вебер је дао специфичније и операционалније. Моћ, по Веберу, подразумева „изгледе једног човека или више људи да спроведу сопствену вољу у неком заједничком делању, чак и упркос отпору других који у том делању учествују."^[22][21] У суштини Веберовог одређења моћи је наметање воље. Оно се може реализовати прихватањем (послушношћу, дисциплином) или сламањем отпора. За остваривање моћи, по Веберу, најуспешнија су средства дисциплина и власт. Ако се ова средства поседују, моћ неће остати само шанса, већ ће се у потпуном смислу реализовати. Из овог Веберовог схватања моћи један број аутора закључује да се у суштини моћ одређује као надмоћ.^[21][д]
• Роберт Бирстет моћ дефинише као латентну способност да се наметне сила у одређену друштвену ситуацију. За Бирстета моћ је друштвена појава. Он наглашава разликовање моћи од престижа, утицаја, власти, права, снаге и ауторитета. По њему, моћ се може јавити у формалној организацији, неформалној организацији и неорганизованој заједници.^[25][21]
• За Бертрана Расела моћ је „основни појам у друштвеним наукама у истом смислу у коме је енергија основни појам у физици“. Концепт моћи се, по Раселу, ограничава на „продукцију намераваних учинака“.^[26][27]
• За Феликса Опенхајма, пак, моћ је способност утицаја, ограничавања или кажњавања. Поседовати моћ значи „бити способан подредити друге нечијој контроли, односно ограничити њихову слободу."^[5][28][ђ]
• Према Роберту Далу, моћ има неко над неким у оној мери у којој може постићи да тај други учини нешто што иначе не би учинио.^[30][28] У једном каснијем раду, Дал не остаје на овом потенцијалном одређењу моћи, већ у новом одређењу каже да она више није само значајан него успешан покушај. У првом одређењу имамо одређење поседовања моћи а у другом њеног коришћења.^[28]
• Значајно је поменути и одређење моћи Петера Бахрана и Мортона С. Бараца. По њима, „у оној мери у којој нека особа или група — свесно или несвесно — ствара или учвршћује препреке јавном претресању сукоба око мера политике, та особа или група има моћ“.^[31] Њихово схватање моћи ослоњено је, или на принуду, или на утицај, или на ауторитет, или на манипулацију.^[28]
• За разлику од оваквог (изнад) схватања моћи, схватање Талкота Парсонса ослоњено је на ауторитет, сагласност и реализацију колективних циљева. Моћ је према Парсонсу, „уопштена способност да се обезбеди извршавање важећих обавеза од стране јединица у систему колективне организације, где се те обавезе легитимизују позивањем на њихову везу с колективним циљевима и где у случају непристајања може да се очекује привола путем негативних ситуационих санкција — ма каквим посредством се та правила вршила“.^[32][28] Још треба додати да Парсонс моћ схвата „као успешан медиј за мобилисање предузетих или утврђених обавеза у интересу успешног колективног делања“.^[33] Свака претња силом без легитимације или оправдања не може се, по њему, назвати употребом моћи.^[28][5]
• Никос Пуланцас моћ одређује као „способност једне друштвене класе да оствари своје специфичне објективне интересе."^[34][35] Појам моћи не може се „применити на међуиндивидуалне односе или на односе чија се конституција испољава према одређеним околностима, као независна од свог места у проецесу производње, то јест, у класно подељеним друштвима, од класних борби: на пример на непријатељске односе, или на односе између чланова неког спортског удружења итд.“^[36][35]
• Интерес је у центру и Галбрајтова одређења моћи. По њему, „моћ је способност појединца или групе да своје интересе намећу другима“.^[37][35][е]
• Моћни и утицајни људи за Рајта Милса су они који су у „могућности да остварују своју вољу чак и онда када се томе други људи опиру“.^[5][40] Само онај ко учествује у управљању крупним институцијама може бити моћан. За Милса је везана и концепција о моћи као сума — нули. Милс полази од става да је количина моћи у датом друштву одређена. Према томе, сваки би имао онолико моћи колико је другоме одузео или колико други не би имао.^[5][35]
• Разграничавајући и анализирајући појмове моћ, јачина, сила, снага Хана Арент сматра да „моћ никада није својство појединаца“. Моћ „припада групи и постоји само док група остаје на окупу. Када кажемо за некога да је на власти, у ствари говоримо о томе да га је известан број људи овластио да дела у њихово име. Онога тренутка када ишчезне група из које је потекла моћ (potestas in populo, без људи или групе не постоји моћ), његове власти исто тако нестаје."^[41][5][35] За разлику од моћи, која је дељива, јачина је недељива јер припада појединцу. Јачини увек прети опасност од моћи множине да је надвлада и уништи. Када се појединац изједначи са моћи или је може надвладати, онда је у питању снага својствена сили. Уз помоћ насилних средстава појединац може да принуди многе или све на покорност. Сила може да разори и уништи моћ, али не може је заменити. Као пример повезивања силе и немоћи Хана Арент узима тиранију. Сила много лакше уништава моћ него јачину. Јачина може да се одупре сили или да је стоички подноси, али моћ не може.^[42][ж]
• И Никлас Лухман моћ не одређује као доминацију. Моћ је за њега комуникацијски медиј. С теоријом комуникацијских медија настаје појам моћи. Моћ је „способност повећања учинка у променљивим друштвеним условима“.^[46] Она подразумева да и поседник и поданик моћи у комуникацијском процесу селекционишу могућности. Моћ силу потеже само онда када хоће да промени систем чија се комплексност више не може конторлисати.^[47]

Порекло

По пореклу моћ извире из природних способности човека и из природе социјалних односа који настају у различитим историјским и друштвеним околностима и епохама. Изванредне природне способности везане су за појединце који на основу њих имају и располажу с моћима. Током историје људских друштава те појединачне моћи имале су снажан, некад и пресудан утицај на политичке заједнице и одређена друштва. Оно што је битно за коришћење тих моћи јесте њихова рационална и ирационална упортеба.

• Peter Bachrach and Morton S. Baratz (1971). „TWO FACES OF POWER”. Ур.: John R. CHAMPLIN. POWER. New York: Artherton Press. стр. 122. 
• Чупић, Чедомир . Социологија: структура, култура, владавина. Београд: Факултет политичких наука; Чигоја штампа. 2002. ISBN 978-86-7558-050-8..
• Чупић, Чедомир . Политика и зло. Београд: Факултет политичких наука; Чигоја штампа. 2001. ISBN 978-86-427-0276-6..

• Хијерархија
• Ауторитет
• Власт
• Сила