Небојша Дугалић

У Краљеву, где је завршио основну и средњу школу. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду 1994. године у класи проф. др Владимира Јевтовића.^[1] Са њим у класи студирали су Тамара Вучковић, Драгана Ђукић, Олга Замуровић, Ивана Михић, Ивана Милашиновић, Драган Мићановић, Жељко Митровић, Јасмина Стајковић, Мирсад Тука, Дубравка Мијатовић, Горан Шушљик и Уликс Фехмиу.^[2]

Играо је на сценама Народног позоришта, Позоришта на Теразијама, Београдског драмског позоришта, Југословенског драмског позоришта, Атељеа 212, Звездара театра, Битеф театра, Мадленијанума, Краљевачког позоришта и др.^[3]

Од 2001. до 2016. године био је професор глуме на Академији уметности у Београду,^[4] а 2017. постао је редовни професор на Факултету савремених уметности.^[5]

Остварио је више улога у телевизијским драмама, на радију, филму и телевизији, за које је награђен многобројним наградама и признањима. Члан је Удружења драмских уметника Србије.

Ожењен је глумицом Драганом Дугалић (1971) са којом има петоро деце.

Остварио је низ позоришних улога, за које је добио следеће награде и признања:

• улоге Чезареа, у „Маски“ Милоша Црњанског - Годишња награда Народног позоришта;
• Грумиа, „Укроћена горопад“ Вилијама Шекспира - награда „Ошишани јеж“ за најбољег младог глумца на фестивалу Дани комедије у Јагодини;
• кнеза Мишкина, у „Идиоту“ Фјодора Достојевског, у режији Стеве Жигона - награда „Стојан Дечермић“ - за најбољег младог глумца;
• Сигисмунда, „Живот је сан“ Педра Калдерона де ла Барке - награда „Миливоје Живановић“ на глумачким свечаностима у Пожаревцу и Годишња награда Народног позоришта;
• Петра, „Говорна мана“ Горана Марковића - Стеријина награда, награда „Љубиша Јовановић“ у Шапцу и награда критике за најбоље глумачко остварење у сезони 1998-1999;
• Карађоза, „Проклета авлија“ Иве Андрића - Стеријина награда,^[6] „Награда Зоран Радмиловић“, награда Новосадског отвореног универзитета, награда публике Стеријиног позорја, повеља „Миливоје Живановић“ и др.

Играо је у једној од најбољих позоришних остварења у Србији протекле деценије, у представи „Златно руно“ Борислава Пекића у режији Небојше Брадића, у коме поред њега наступају Небојша Глоговац и Војин Ћетковић.

Бави се и режијом. Режирао је следеће представе:

• Вишњик, Антон Павловић Чехов^[7]
• Осврни се у гневу, Џон Озборн
• Сироти мали хрчки, Гордан Михић
• Полицајци, Славомир Мрожек
• Слушкиње, Жан Жене
• Омерпаша Латас, Иво Андрић
• Путујуће позориште Шопаловић, Љубомир Симовић
• Павиљон број 6, Антон Павловић Чехов
• Стари дани, Борисав Станковић
• Женски разговори, Душко Радовић^[8]

На међународном фестивалу „Златни витез“ у Москви 2006. године добио је Златног витеза за глуму у представи „Златно руно“ Борислава Пекића.^[9]

Златног витеза је добио и 2012. године за монодраму „Реч је о свечовеку“.^[10]

Добитник је још два Златна витеза, укупно четири и два Сребрна витеза, четири „Зоранова брка“, три Стеријине награде, „Награде Зоран Радмиловић“, „Награде Милош Жутић“ коју додељује Удружење драмских уметника Србије за сезону 2013-2014, награда Народног позоришта за најбоље индивидуално премијерно уметничко остварење за сезону 2013-2014, годишња награда Југословенског драмског позоришта за изузетан допринос високим стандардима пословања те куће, награда града Београда за позоришно стваралаштво за 2013. годину. Крајем јуна 2019, Дугалићу је уручено признање „Витез Србије“.^[11]

Филмографија

Позоришне представе

• Небојша Дугалић на сајту IMDb (језик: енглески) 
• Сеоба кнеза Мишкина („Политика“, 23. март 2015)
• Без музике и поезије не бих могао да замислим стварност („Политика”, 15. новембар 2019)
• ИНТЕРВЈУ Небојша Дугалић: Некад треба бити храст, а некад влат траве („Вечерње новости”, 27. новембар 2020)