Синдром постуралне ортостатске тахикардије

Синдром постуларне ортостатске тахикардије (POTS) је облик ортостатске интолерације дефинисан као континуиран пораст срчане фреквенције за ≥ 30 откуцаја у минути или као пораст фреквенције на вредност од ≥ 120 откуцаја у минути у оквиру 10 минута од почетка стајања или head-up тилт теста уз појаву симптома ортостатске интолеранције и одсутности ортостатске хипотензије. Ортостатска интолеранција се може описати као немогућност толерирања усправног става тела уз осежај олакшања симптома након заузимања лежећег положаја.[1]

Синдром постуларне ортостатске тахикардије
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностКардиологија

Синдром постуларне ортостатске тахикардије је поремећај функције аутономног нервног система. Патологија се одликује надражајем адренергичких и кардиовагалних нервних влакана и одређеним поремећајима централног нервног система. Поремећај прате симптоми вртоглавице, лупање срца, синкопа, анксиозност. Пацијенти имају лошији квалитет живота због многи ограничење у више подручја живота.

Третман постуралне ортостатска тахикардија је нејасан, али се код великог броја пацијената јавља знатно побољшање након тачно постављене дијагнозе и правилно спроведеног лечења.

Историја

Термин Синдром постуралне ортостатске тахикардије (ПОТС) сковао је 1993. године тим истраживача са клинике Мејо, на челу са неурологом др Филипом Лоуом.[2] Међутим, ПОТС није нова болест, већ је кроз сторију позната под другим називима, као што су:

  • ДаКостин синдром,
  • Војниково срце,
  • Синдром пролапса митралног залиска,
  • Неуроциркулаторна астенија,
  • Хронична ортостатска нетолеранција,
  • Ортостатска тахикардија и
  • Синдром постуралне тахикардије.[3]

У прошлости се погрешно веровало да је узрокована анксиозношћу. Међутим, савремени истраживачи су утврдили да ПОТС није узрокован анксиозношћу,[4][5] већ оштећењем аутономног нервног система пацијента, након што су у последњих 20 година, истраживачи су стекли много више увида у неравнотежу аутономног нервног система.

Епидемиологија

Синдром постуралне ортостатске тахикардије (ПОТС) је облик дисаутономије за који се процењује да погађа између 1.000.000 и 3.000.000 Американаца, и милионе других широм света. ПОТС је облик ортостатске нетолеранције који је повезан са присуством прекомерне тахикардије и многим другим симптомима при устајању. ПОТС се може појавити у било ком узрасту, полу или раси, али се најчешће јавља код жена у репродуктивном добу (између 15 и 50 година старости).[6]

Пацијенти којима је дијагностикован синдром постуларне ортостатске тахикардије су углавном жене, са женско — мушким односом учесталости:[7]:4 — 5 : 1 Од овог поремећаја само у Америци болује преко 500.000 пацијената, међу којима је 80% жена.[8][9]

Просечне старост пацијената је између 12 и 50 година.[10]

Патофизиологија

Неколико патофизиолошких механизама је укључено у развој синдрома постуларне ортостатске тахикардије:

  • Дистална периферна неуропатија,
  • Поремећаји централне контроле симпатичког нервног система,
  • Оштећење синаптичких механизама поновног уноса норепинефрина,
  • Поремећаји ренин-ангиотензин-алдостерон осовине,
  • Промене у синтетичком путу норепинефрина..[11]

Клиничка слика

Најчешћи симптоми повезани са синдром постуларне ортостатске тахикардије су:

  • Омамљеност,
  • Пресинкопа,
  • Слабост и
  • Палпитације.

Дијагноза

Како се стајањем симптоми погоршавају а олакшање наступа након заузимања лежећег положаја то је једно од карактеристичних дијагностичких обележје синдром постуларне ортостатске тахикардије. При постављању дијагнозе користе се;

  • Активни тест стајања
  • Пасивни head-up тилт тест,
  • Анамнеза и историје болести
  • Клинички преглед.

Диференцијална дијагноза

Различити аутономни тестови се користе да би се искључили аутономни поремећаји који би могли бити у основи симптома, док се ендокрини тестови користе за искључивање хипертиреозе и ређих ендокриних стања.[12]

Електрокардиографија се нормално ради свим пацијентима како би се искључили други могући узроци тахикардије.[12]

У случајевима када се сумња на одређено удружено стање или комплицирајући фактор, могу се користити и други неаутономни тестови:

  • ехокардиографија да се искључи пролапс митралне валвуле,
  • тестови термичког прага за неуропатију малих влакана.[12]

Тестирање кардиоваскуларног одговора на продужено нагињање главе, вежбање, исхрану и топлотни стрес може помоћи да се одреди најбоља стратегија за управљање симптомима.[12]

ПОТС је такође подељен на неколико типова који могу имати користи од различитих третмана.[13] Људи са неуропатским ПОТС показују губитак знојења у стопалима током тестова знојења, као и смањено ослобађање норепинефрина у нози,[14] али не и у руци.[15] Верује се да ово одражава периферну симпатичку денервацију у доњим удовима.[16] Људи са хиперадренергичним ПОТС показују значајно повећање крвног притиска и нивоа норепинефрина када стоје, а већа је вероватноћа да ће имати изражене палпитације, анксиозност и тахикардију..[17][18][19]

Људи са ПОТС-ом могу бити погрешно дијагностиковани са неодговарајућом синусном тахикардијом јер се појављују слично. Једна од карактеристика је да они са ПОТС ретко показују >100 откуцаја у минути док су у лежећем положају, док пацијенти са ИСТ често имају откуцаје срца у мировању >100 бпм. Поред тога, пацијенти са ПОТС-ом показују израженију промену у срчаном ритму као одговор на промену држања тела.[20]

Терапија

  • Нефармакотерапијски приступ лечењу синдрома постуларне ортостатске тахикардије подразумева ; повећан унос соли и воде и телесно вежбање.
  • Фармакотерапија је усмерена према; повећању запремине течности у организму, повећању периферне васкуларне резистенције и смањењу централне активности симпатичког нервног система.

Квалитет живота и инвалидност

Неки пацијенти имају прилично благе симптоме и могу да наставе са нормалним радом, школом, друштвеним и рекреативним активностима. Код другких , симптоми могу бити толико озбиљни да нормалне животне активности, као што су купање, кућни послови, јело, усправно седење, ходање или стајање, могу бити значајно ограничене.[21]

Лекари са искуством у лечењу ПОТС-а упоредили су функционално оштећење уочено код пацијената са ПОТС-ом са оштећењем уоченим код хроничне опструктивне плућне болести (ХОБП) или конгестивне срчане инсуфицијенције.[6] Отприлике 25% пацијената са ПОТС-ом је инвалидно и неспособно за рад.[6] Истраживачи су открили да је квалитет живота пацијената са ПОТС-ом упоредив са пацијентима на дијализи због затајења бубрега.[22][23]

Прогноза

Тренутно не постоји лек за ПОТС, међутим истраживачи верују да ће неки пацијенти приметити побољшање симптома током времена. Детаљне дугорочне студије праћења тока ПОТС-а су ретке, али тренутно Дисаутономиа Интернатионал ради са својим истраживачима на прикупљању дугорочних податка током вишегодишњег праћења синдрома.

Уз правилно прилагођавање начина живота, вежбање, исхрану и медицинске третмане, многи пацијенти доживели су побољшање квалитета живота.[6] Ако се може идентификовати основни узрок и ако се тај узрок може лечити, симптоми ПОТС-а могу и нестати. Иако је прогноза добра за већину пацијената, истраживачи су приметили да се синдром код неки пацијенти неће побољшати и да се временом симптоми могу погоршати.[6]

Најдужа студија праћења која је до сада рађена долази са клинике Мејо, 20 на којој је обављена анкета педијатријских пацијената са ПОТС-ом који су виђени између 2003. и 2010. Од оних који су одговорили на анкету, 18,2% је пријавило потпуно нестајање симптома ПОТС-а, док је 52,8% пријавило упорне, али побољшане симптоме. Мушки пацијенти су два пута чешће пријавили опоравак. Просечном испитанику је дијагностикован синдром око 5 година. Код пацијенти који су се потпуно опоравили као и код они који нису имали резултате, менталног здравља је било оичувано на нивоу националне норме.

Извори

Литература

  • Europe Heart Rhythm Association (EHRA); Heart Failure Association (HFA); Heart Rhythm Society (HRS); European Society of Emergency Medicine (EUSEM); Europen Federation of Internal Medicine (EFIM); Europen Union Geriatric Medicine Society (EUGMS), et al. . „Guidelines for the diagnosis and management of syncope (version 2009): the task Force for the diagnosis and management of syncope of the Europen Society of Cardiology (ESC)”. Eur heart J. 30: 2631—71. .

Спољашње везе

Класификација
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).