Тепих
Теписи су текстилије, које покривају подове или зидове. У првобитној форми то су били комади ка којим се прилагођава целокупна декорација, узорак и конструкција. Од 50-их година се производи тепих у произвољној дужини односно трака у разним ширинама чак до 6 m која се сече по потреби корисника.
Први теписи су се вероватно израђивали у средњој Азији пре 4–5 хиљада година. Засад најстарији налаз је из околине Пасирика у једној долини Алтаја.
Историја
Чворасти тепих са хрпом вероватно потиче из области Каспијског мора (Северни Иран)[2] или Јерменског горја.[3] Иако постоје докази о стрижењу коза и оваца ради вуне и длаке која је била предена и ткана још пре 7. миленијума, најранији сачувани примерак је „тепих Пазирик“, који датира из 5. до 4. века пнре. Открио га је Сергеј Иванович Руденко 1949. године у гробници Пазирик у Алтајским планинама у Сибиру. Овај тепих богате боје је 200 x 183 cm (6'6" x 6'0") и уоквирен је ивицом грифона.[4]
Овај четвртасти чупави тепих, који је готово савршено нетакнут, је приписиван многим културама. Многи стручњаци сматрају да је кавкаског, специфично јерменског пореклом. Простирка је ткана користећи јерменски двоструки чвор, а боја црвених нити израђена је од јерменске кочинеле.[5][6] Истакнути ауторитет на пољу древних тепиха, Улрих Шурман, напомиње: „Из свих доступних доказа убеђен сам да је Пазирик тепих био погребни прибор и највероватније ремек-дело јерменске израде“.[7] Ганцхорн се слаже са овом тезом. На рушевинама Персеполиса у Ирану, где су различите нације приказане како одају почасти, дизајн коња са тепиха Пазирик исти је као и рељеф који приказује део јерменске делегације.[3] Историчар Херодот, који је писао у 5. веку пре нове ере, такође наводи да су становници Кавказа ткали лепе простирке сјајних боја које никада не избледе.[8]
Јерменија
У Јерменији су ископани различити фрагменти тепиха који датирају из 7. века пре нове ере или раније. Најстарији, и једини преживели чворасти тепих који постоји је тепих Пазирик, ископан из смрзнуте гробнице у Сибиру, датиран од 5. до 3. века п. н. е, сада у музеју Ермитаж у Санкт Петербургу. Овај четвртасти чупави тепих, готово савршено нетакнут, многи стручњаци сматрају да је кавкаског, специфично јерменског порекла. Угледни ауторитет старих тепиха, Улрих Шурман, каже за то: „Из свих доступних доказа убеђен сам да је тепих Пазирик био део погребне опреме и највероватније ремек-дело јерменског занатства“.[9] Ганцхорн се слаже са овом тезом. На рушевинама Персеполиса у Ирану, где су различите нације приказане како одају почаст, дизајн коња са тепиха Пазирик исти је као и рељеф који приказује део јерменске делегације. Јерменски теписи били су познати по странцима који су путовали у Арцах; арапски географ и историчар Ал-Масуди приметио је да, међу осталим уметничким делима, никада није видео такве тепихе боле где другде.[10]
Историчар уметности Хравард Хакобјан напомиње да „арцашки теписи заузимају посебно место у историји јерменске производње тепиха.“[11] Уобичајене теме и обрасци пронађени на јерменским теписима били су прикази змајева и орлова. Они су били различитог стила, богати бојама и украсним мотивима, те су чак били и раздвојени по категоријама у зависности од тога које су животиње на њима приказане, као што су арцвагоргс (орловски теписи), вишапагоргс (змајевски теписи) и оцагоргс (змијски теписи).[11] Тепих који се помиње у натписима Каптавана састоји се од три лука, „прекривена вегатативним украсима”, и уметнички подсећа на илуминиране рукописе произведене у Арцаху.[11]
Уметност ткања тепиха је поред тога била блиско повезана са израдом завеса, о чему сведочи одломак Киракоса Ганџакеција, јерменског историчара из 13. века из Арцаха, који је похвалио Арзу-Катун, супругу регионалног принца Вактанг Каченација, и њене ћерке за њихову стручност и умеће у ткању.[12]
Азербејџан
Гултапиново ископавање открило је неколико алата за ткање тепиха који датирају из 4. до 3. миленијума пре нове ере. Према енциклопедији Ираника Онлајн „Главна зона ткања била је у источном Закавказју јужно од планина које су пресекле регион по дијагонали, подручје које се сада налази у Азербејџанској ССР; то је домовина турског становништва познатог данас као Азери. Остале етничке групе такође су се бавиле ткањем, неки од њих у другим деловима Кавказа, али су имали мањи значај.”[13] Азербејџан је био један од најважнијих центара ткања тепиха и као резултат тога развило се неколико различитих школа. Док су школе традиционално подељене на четири главне гране, свака регија има своју верзију тепиха. Школе су подељене у четири главне гране: Куба-ширванска, Гања-казахстанска школа ткања тепиха, Баку школа тепиха, карабашка школа ткања тепиха.[14] Ткање тепиха је породична традиција у Азербејџану која се преноси вербално и са вежбањем, а такође је повезана са свакодневним животом и обичајима свог народа. У Азербејџану се производе различити типови тепиха и простирки, попут производа од свиле, вуне, златних и сребрних нити, као и, килим, сумак, зили, верни, мафрасхи и курјун. Године 2010, традиционална уметност азербејџанског ткања тепиха додата је на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства Унеска.[15][14]
Индија
Индијски теписи познати су по великој густини чворова. Ручно израђени теписи су специјалитет и веома су тражени на Западу. Индустрија тепиха у Индији успела је у успостављању друштвених пословних модела који помажу угроженим деловима друштва. Значајни примери подухвата друштвеног предузетништва су Џејпурски теписи[16] и малопродајни ланац Фабиндија.[17]
Персија Иран
Иран је такође највећи светски произвођач и извозник ручно израђених тепиха, који производи три четвртине укупне светске производње и има удео од 30% светских извозних тржишта.[18][19] Иран је такође произвођач највећег ручно израђеног тепиха у историји, површине 60.546 квадратних метара (што је једнако преко 5600 квадратних метара).[20][21] Цртежи на персијским ћилимима представљају сцене из свакодневног живота, културно-историјске споменике, дрво живота и друге симболе.[22]
Турска
Турски теписи (познати и као анадолијски), било да су ручно чворовани или равно ткани, једно су од најпознатијих и етаблираних ручно израђених уметничких дела у свету.[23] Историјски гледано: верски, културни, еколошки, друштвено-политички и друштвено-економски услови створили су широко распрострањену утилитаристичку потребу и пружили уметничку инспирацију многим племенским народима и етничким групама у централној Азији и Турској.[24]
Најстарији записи о равно тканим ћилимима потичу из неолитске керамике у Чатал Хојуку, из периода око 7000 година пре нове ере. Једно од најстаријих насеља која су икада откривена, Чатал Хојук се налази југоисточно од Коније у средини Анадолијске регије.[25] Досадашњим ископавањима (само 3% града) пронађена је карбонизована тканина, као и фрагменти ћилима насликани на зидовима појединих станова. Већина њих представља геометријске и стилизоване облике који су слични или идентични другим историјским и савременим дизајнима.[26]
Жене своје вештине ткања уче у раном узрасту, проводећи месеце или чак године на изради лепих простирки за употребу у свакодневном животу. Као што је тачно у већини култура ткања, традиционално и готово искључиво, жене и девојке су занатлије и ткаље.[27][28][29]
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе
- Books.google.com, "What Makes A Rug Good", February 1946, Popular Science]
