Хидрологија

Хидрологија је била предмет истраживања хиљадама година. Нил је на примјер преграђен око 4000. п. н. е. ради побољшавања пољопривредне продуктивности пријашње неплодне земље. Мезопотамски градови су били заштићени од поплава високим земљаним зидовима. Грци и Римљани су градили аквадукте, а Кинези системе за наводњавање и радове за надгледање поплава.

Марко Витрувије је у 1. вијеку п. н. е, написао филозофску теорију хидролошког циклуса у којем падавине у планинама продиру кроз Земљину површину те у низинама обликују ријеке и изворе. Усвајањем научног приступа, Леонардо да Винчи и Бернард Палиси дошли су независно један од другога до прецизног приказа хидролошког циклуса. Хидролошке варијабле нису се квантитативно одређивале све до 17. вијека.

У пионире модерне хидролошке науке убрајају се Пјер Перо (франц. Pierre Perrault), Едм Мариот (франц. Edme Mariotte) и Едмунд Хејли (енгл. Edmund Halley). Мјерењем падавина и вишка воде те одређивањем отицајућег подручја, Перо је показао да је количина падавина приближна количини тока Сене. Мариот је повезао мјерења брзине и ријечног пресјека да прикупи наносе такође у Сени. Хејли је показао да је количина испарења из Средоземног мора приближно количини отицања ријека које утичу у море.

Напредак у 18. вијеку постигнут је захваљујући Бернулијевом пиезометру, Бернулијевој једначини, питотовој цијеви и Чезијевој формули. У 19. вијеку развија се подземна хидрологија укључујући Дарсијев закон, Дупуи-Тијемову (Dupuit-Thiem) формулу истицања и Хаген-Појзевил једначину (Hagen-Poiseuilleovu) капиларног тока.

У 20. вијеку рационалне анализе су почеле замјењивати емпиризам док истовремено владине агенције покрећу властите хидролошке истраживачке програме. Од посебне важности били су Шерманов хидрографски уређај, Хортонова теорија инфилтрације и Тајсова (Theis) једначина која описује хидраулику извора.

Од 1950. хидрологији се приступа на већој теоретској бази него у историји што је омогућено највише напретком у физичком разумијевању хидролошких процеса и појавом рачунара.

Средишња тема хидрологије је кретање воде на Земљи које се одвија на различите начине и у различитим мјерама. Најјаснија таква слика садржана је у испаривању воде из океана која онда ствара облаке. Ти се облаци крећу изнад копна и производе кишу, која тече низ реке назад у океан затварајући циклус.

Кретање воде на Земљи може се мјерити на бројне начине. Та је информација једнако важна и за одређивање водних богатстава и за разумијевање процеса уплетених у хидролошки циклус. Следећи попис је попис уређаја које користе хидролози и њихове намјене.

Посматрања хидролошких процеса користи се за предвиђање будућих кретања и количина воде.

Статистичка хидрологија

Анализирањем статистичких својстава хидролошких записа, као што су падавине или ријечни ток, хидролози могу процијенити будуће хидролошке појаве. То ипак претпоставља непромјењивост карактеристика процеса.

Види: повратни период.

Хидролошко моделовање

С разумијевањем утицаја промјене у околини на кретање воде, хидролози могу такође створити моделе за предвиђање будућих промјена.

Кретање воде је значајно средство којим се други материјали попут тла или загађивача транспортују са једног мјеста на друго.

Види: ерозија, загађење.

• Ублажавање и предвиђање поплава, клизишта и ризика од суше;
• Дизајнирање шема за наводњавање те управљање пољопривредном продуктивношћу;
• Осигуравање питке воде;
• Дизајнирање брана ради обезбјеђивања воде или стварања хидроелектричне струје;
• Дизајнирање мостова;
• Предвиђање геоморфолошких промјена попут ерозије и седиментације.
• Одређивање учинака природне и антропогене промјене околине на водна богатства.
• Одређивање ризика загађења транспортом и успостављањем смјерница еколошке политике.

Хидрологија на Викимедијиној остави.

• МетеоЛогос - свет метеорологије
• Међународни рјечник хидрологије
• Hydrology.nl – Portal to international hydrology and water resources
• Decision tree to choose an uncertainty method for hydrological and hydraulic modelling
• Experimental Hydrology Wiki